Како је Савудријска вала постала Пирански залив

Одлука Арбитражног суда у Хагу о разграничењу Словеније и Хрватске, уместо решења спора, донела је нове проблеме и сукобе

Оно што до 29. јуна није знао ни Гугл, сада зна цео свет; после објављивања 380 страна дуге пресуде Арбитражног суда у Хагу, више нема сумње где је међа у Пиранском заливу. Јасно је и ко је „прошао боље“ – Словенија је добила више него што је очекивала, чак три четвртине залива који Хрватска и даље, у инат, назива Савудријска вала. Словенија је добила и оно за чиме је жудела 26 година – контакт са међународним водама Јадрана широк две и по наутичке миље; арбитри су одредили коридор који води од словеначког територијалног мора кроз дојучерашње хрватско територијално море до отворених вода.

[restrict]

ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА Двочасовно читање пресуде у судници у Хагу преносили су, уживо, сви словеначки медији; тензије су од Триглава па до Купе расле из минута у минут а када је постало јасно да је залив Пирански а не Савудријски, нација је пала у делиријум. Домаћи политичари су одахнули а онда тријумфовали. Сви су углас тврдили да је ово трећа најважнија ствар по Словенију, од отцепљења (од СФРЈ) и уласка у ЕУ и НАТО. Шампањац је текао у потоцима у међумурским сокацима од тренутка када су мештани сазнали да су „коначно припали“ Словенији, док су у други план гурнути јад и горчина тридесетак сељана Разкрижја и Брезовице чије су куће остале на хрватској страни.
На хрватској страни остала су и три „словеначка села“ у Истри (Млини-Шкриље, Бужини и Шкоделин), што и није било посебно изненађење јер се знало да су и у бившој држави била у хрватском катастру. Хрватској је припала и касарна на 26 година спорном Трдиновом врху (који Хрвати крсте Света гера), али не и осматрачница и оближњи комуникациони торањ, за који су словеначки медији сада открили да је „Словенија одатле шпијунирала Србе (током рата 90-их) и Хрватима јављала шта смерају“. Та вест је лансирана да би се показало колико је Словенија вазда била лојална интересима Хрватске и помагала јој у рату против Срба. И колико је Загреб незахвалан јер игнорише пресуду која је требало да оконча граничне међусобице.

ПРАЗНА ХРВАТСКА СТОЛИЦА Свеопште словеначко славље није засенила ни чињеница да су столице, резервисане за хрватску делегацију у дворани Арбитражног суда у Хагу, током свечаног читања изреке пресуде – остале празне. Хрватска је одбила да прими пресуду и у свом изасланству, што је потврдио и премијер Андреј Пленковић. Ни пошто је председник Сталног арбитражног суда у Хагу Жилбер Гијом обзнанио све тачке пресуде, није било нарочите драме у Хрватској. Политички врх се одазвао штуро, медији готово никако, поновивши већ познато: арбитражно судско веће је за Хрватску компромитовано од тренутка када су пре две године процурили снимци договарања арбитражног судије и словеначке агенткиње, хрватска страна се стога повукла из процеса и престала да плаћа трошкове арбитраже; та је за службени Загреб – службено мртва. Зато пресуду не признаје, нити је занима. Још нарочито јер се сада показало да је безмало све о чему су 2015. године словеначка агенткиња и арбитар диванили „испод жита“, преигравајући најбоље варијанте за Словенију (што би остало тајна, да их нису прислушкивали обавештајци), завршило у пресуди хашких арбитара. Све то је за званични Загреб доказ више да је све било унапред утаначено у корист Словеније, на штету Хрватске.

ИНЦИДЕНТИ НА МОРУ Иако је суд дао рок од шест месеци да обе државе пресуду преточе са папира на терен, Словенија је у року краћем од 24 сата искусила да слово пресуде није исто што и реалност. Хрватски рибари први су испробали домете арбитражне пресуде – у пракси. Барку Диега Маковца, чим је у петак испловио ка „срединској црти“ (која је протеклих година поштована као међаш ради избегавања инцидената који су до 2009. у том делу Јадрана стизали један други), пресрео је чамац словеначке пограничне полиције и наредио да се врати одакле је пошао. Тада је из супротног смера стигла бродица хрватских колега, и још једна, већа. Хрватски полицајци прозвали су словеначке јер крше територијални интегритет Хрватске, а словеначка страна им је узвратила да они врше повреду словеначке морске границе. Одмеравање снага је трајало неколико сати. За то време су рибари из Савудрије и Пората извукли мреже и уловљену рибу; и вратили у хрватске луке.
Словеначки медији јавили су да је ескалација сукоба избегнута иако Хрвати тврде да је словеначка полиција три пута ушла у хрватску територију. И цинично закључили да је хрватским рибарима, упркос широком им мору, најслађе да лове на словеначкој страни, иако њихове словеначке колеге једва састављају крај са крајем, како због ограничења које им је диктирао досадашњи риболовни режим, тако и због чињенице да је у Јадрану све мање рибе. Душан Кметец, рибар из Пирана, са сетом евоцира успомене на Југославију, када је све било другачије: „Залив је био цео наш, није био хрватски!“ Хрватска страна то негира и тврди да је „и у време некадашње државе разграничење било по средини залива“. Хрватски медији доливају уље на ватру емитовањем изјава локалних рибара да они не провоцирају Словенце, али ће и убудуће бацати мреже као и до сад – до средине Савудријске вале. Диега, Езиа и друге хрватске рибаре, по повратку са мора, суграђани дочекују као да су звезде. А они описују како из првог реда изгледа натезање живаца између хрватских патролних лађа и словеначког гумењака, и истичу да „плове у мору које је суверено хрватско“.

(НЕ)ДИПЛОМАТСКЕ НОТЕ Из дана у дан се понавља исто, док са обе стране границе пљуште протести и дипломатске ноте.
Премијер Словеније Миро Церар је почетком седмице поново апеловао на партнере у Загребу да поштују нов гранични ред, а сународнике позвао да буду стрпљиви. Хрватску није поколебао ни став Берлина да се пресуда има поштовати. Та порука канцеларке Ангеле Меркел обрадовала је словеначку страну, у прошлости често разочарану јер Немачка више симпатише Хрватску. Европска унија се у насталој ситуацији није најбоље снашла (поједине енглеске судије подржале су став Хрватске да није дужна да поштује арбитражу), а подбацила је и Европска комисија (ЕК) која је чекала да, уз Берлин, и Вашингтон припрети Загребу. Сличне наде гајили су и поједини словеначки политички прваци, уверени да крв није вода и да ће Меланија Трамп извојевати предност домовини тамо где ни читаве војске не би успеле. Али изгледа да је прва дама САД имала преча посла, па је (очекивана) реакција Доналда Трампа на хрватско изврдавање арбитражне одлуке – изостала.
Пошто је пет дана оклевала, ЕК је тек заоштравање свађе између две чланице Уније (и НАТО-а) присилило да реагује. Председник Комисије Франс Тимерманс позвао је у уторак Словенију и Хрватску да спроведу одлуку арбитражног трибунала о словеначко-хрватској граници, обећавши помоћ у „спровођењу решења“. С обзиром на то какво је „решење“, помоћ ће бити више него потребна.

КИЛАВА АРБИТРАЖА Иако словеначка страна то (још) није јавно признала, јасно је да је арбитража испала килава. Јесте решила проблем на мору, уколико Загреб икада пристане на такву деобу у заливу између рта Савудрија (Хрватска) и рта Мадона (Словенија), али је прилично промашила о питању демаркације на копну. Ту чињеницу су Словенци наслутили чим су емитоване репортаже са терена, где су уочене бројне аномалије попут оне код Брезовице, где је, гледано из ваздуха, једно домаћинство остало попут словеначке енклаве на хрватској земљи. Кућа породице Баумгартнер сада је, налик острву, у Хрватској. Ко ће им помоћи ако се нађу у невољи, пита постарији брачни пар; будући да су сад у Хрватској, то могу само хрватски органи гоњења, али они до њих не могу, јер путева са хрватске стране нема, а преко словеначке територије хрватски полицајци не смеју. Исто је са спасиоцима, ватрогасцима, патронажном службом, лекарима… нико не сме до њих. Ни словеначке службе, јер би тиме повредиле хрватску границу. А словеначки су држављани.
Иако су два села (Миришче и Хотиза) „остала“ на словеначкој страни, то Хотижанима неће донети миран сан. Још су свеже успомене на инцидент када су умало заратили хрватски и словеначки специјалци због насипа на реци Мури. Насипи су у хрватском катастру, па ће захваљујући одлуци хашких судија и убудуће остати у надлежности Хрватске. „То значи да могу да их обнављају само Хрвати“, резигнирано напомиње дописник РТВ Словенија. А ако их тамошње власти не одржавају како треба (јер за то немају интерес, како се исказало у прошлости), чим Мура набуја, словеначка села заврше под водом. Зато је арбитражна одлука попут Дамокловог мача за Хотижане, који су сада сасвим зависни од добре воље својих суседа „преко гране“. За утеху, Словенији је припало ромско насеље, које је до сада било у Хрватској.
Док се чека 10. јул, када би требало да буде готов превод арбитражне пресуде, постаје све јасније да Словенија нема ни приближан план како помоћи „раздржављеним“ земљацима. Више нема сумње да ће на крају ипак морати да седне за „зелени сто“ са представницима Хрватске. А нов круг двостраних преговора, то је оно што прижељкује Хрватска, дакле све од почетка. Што је Словенија искусила до 2009. године, и тада инсистирала на арбитражи, јер Хрватска почевши од 1991. ниједан договор није испоштовала. А сада хрватска страна оптужује словеначку да насилном имплементацијом арбитражне пресуде једнострано мења режим граница. Када се све сабере, Загреб нуди нов круг билатералних преговора о демаркацији, а Љубљана просто не зна шта би, поучена јаловим искуствима из претходних четврт века. За то време словеначки парламент спрема сет прописа који ће бити законска основа да се у катастар и државне анале унесу промене у складу са арбитражном пресудом.

РАЗМЕНА УВРЕДА Варалице, подлаци и покварењаци – то су само неке „титуле“ којима, путем медија, „обични људи“ часте политичаре са обе стране. Времешна госпођа из хрватског Вуковог села, чија је кућа сад укотвљена на словеначкој страни а да је нико ништа није питао, тако, грува у микрофон: „Сви ми се гаде! Наши, хрватски политичари, јер ништа нису урадили, а одвратна ми је и Словенија већ дуго!“ Ни колумнисти не бирају речи – словеначки за Хрвате тврде да су преваранти, да им реч не вреди ни пишљива боба као ни потпис на споразуму, јер га прекрше. Хрватски „Јутарњи лист“ им није остао дужан, па у првој реакцији на пресуду пише: „Након овога на Словенији остаје морална мрља (нимало случајна ни усамљена: памтимо пљачку штедиша Љубљанске банке, срамоту са ’избрисанима’, расизам спрам Рома, жилет-жицу, арогантни кокошарски дух који границу духовног Балкана сели с Купе на Винтгар), остаје спознаја да се са Словенијом не може фер договарати ако има макар центиметар простора за силу или уцену.“
Ништа боље нису прошли ни хашки арбитри који су покупили милионске хонораре (у еврима), а „сиротињу рају оставили у бедаку“. Да су се из хашких одаја отиснули пут словеначко-хрватске међе и разграничење обавили како ваља уз проверу резултата на терену, тешко да би се као пијан плота држали прастарих катастара у Вуковом селу, нити би им пало на памет да демаркација код Брезовице више личи на апстрактну слику него на државну границу. Јасно је да су могли (да су хтели), тамо где граница сада хистерично вијуга остављајући домороце у пакленим мукама, да пронађу креативнија решења, попут – размене територије. Та идеја – да се кривудава међа испегла повлачењем „равне црте“ која би и једној и другој држави компензовала територије, а народу олакшала живот, открива сву апсурдност новонастале ситуације. И подсећа на сличне парадоксе када су „граница делиле људе“ из блиске нам историје, када је словеначко разграничење са Италијом произвело муке становницима, не само живим него и покојним; најбизарнији такав пример налази се у крају Мирен. И тада су разграничење између Југославије и Италије уцртали странци. У Мирну – посред гробља. Неким покојницима је глава остала у Италији, ноге завршиле у Југославији. Уз то, сваки погреб био је потенцијална темпирна бомба, јер су гробари ковчег гурали тамо-амо, из једне државе у другу, како би сви рођаци могли да се опросте од преминулог. Из тог искуства очито нико није извукао поуку.
Подсећањем на такве нелогичности, сељани који живе на левој обали реке Драгоње, као и они из Разкрижја и других варошица, траже да политичари из Словеније и Хрватске поправе наопаку арбитражну границу и људима омогуће да нормално живе, било у једној или другој држави. Све то доводи под знак питања смисао арбитраже која је трајала четири и по године и уместо да изнедри трајна решења за око 1.600 хектара спорне територије – рађа нове проблеме. За тај наук је само Словенија (без хрватског дела цеха!) платила 6,7 милиона евра.

[/restrict] payday loan займ экспресс в москвебыстрый займ денег на картузайм по паспорту на киви