Хипотетичко и право питање

Србија има паметну и уравнотежену политику „и ЕУ и Русија“ и не постоји ниједан ваљан, ни видљив разлог да је напусти у корист избора „или – или“. Али када би ипак вријеме за такву одлуку дошло нечијом туђом вољом, она не би могла бити донијета на начин да неко отпечати коверту са одговором који је у њу, ко зна када, од кога и зашто био стављен

Искусни политичари не одговарају на хипотетичка питања. Они треба да раде свој посао (свакако га имају и превише), а да расправу у стилу: „Шта би било кад би било“ препусте теоретичарима или, с друге стране, доконим трачарама.

Стога недавно опредјељење Ане Брнабић, (прве даме на мјесту) премијера Републике Србије, да би Србија пред избором „ЕУ или Русија“ одабрала Европску унију, треба приписати њеном неискуству. Не улазећи, уопште, у питање њене стварне воље или намјера.

Србија има паметну и уравнотежену политику „и ЕУ и Русија“ и не постоји ниједан ваљан, ни видљив разлог да је напусти у корист избора „или – или“. Али када би ипак вријеме за такву одлуку дошло нечијом туђом вољом, она не би могла бити донијета на начин да неко отпечати коверту са одговором који је у њу, ко зна када, од кога и зашто био стављен.

Јер постоје питања која не зависе од било којег појединца или политичке групације. Ма колико они били (стварно или умишљено) утемељени у вољи свог народа и који, стога, обављају власт у његово име. Она представљају одговор на чињенице нераскидиво везане уз историјско постојање и будућност неког народа и државе. На нашим просторима, на овој вјетрометини историје, религија и животних филозофија, ова се дилема увијек сводила на избор између Запада и Истока.

Сви велики сукоби и преврати у нашој историји преламали су се на овом избору. У Србији око политике Обреновића и Карађорђевића. У Црној Гори између гувернадуровића и Петровића. Па преко несретног и трагичног Информбироа, до модерне дилеме: „НАТО – да или не“. Актуелна дискусија на ову тему, независно од тога шта је премијерка заиста рекла (а шта је мислила), постаје инспиративна, иако је у почетку била помало испразна. Понекад је чак више личила на сукоб навијачких група, него ли на неопходну и трезвену размјену аргумената. А аргумената који би морали да пресуде у одлучивању има много и никада не би смјели бити сметнути са ума. Ево како стоје ствари са економског становишта.

[restrict]

ПОСВАЂАНА ПОРОДИЦА Европска унија представља најамбициознији и (све донедавно) најуспјешнији интеграциони пројекат у историји савременог човјечанства. Настао из дубоке потребе да се Европа ослободи узрока који су свијет гурнули чак у два рата, он се може оцијенити и као један од племенитијих. Велике идеје су пратили и одговарајући резултати, чиме су се отварале и нове развојне дилеме. Али као што апетит расте једући, тако је и Европа почела да тежи наднационалној, наддржавној заједници, односно држави по себи, у класичном смислу. При томе је упадала у замку коју је, још прије деценију, лукаво уочио и на исти начин изрекао чувени Хенри Кисинџер. Парафразирано, он је рекао да Европа жели да постане оно што никад неће моћи да буде. Преведено на актуелне политичке прилике, то питање се формулише: „Да ли ће Њемачка постати европска, или ће Европа постати њемачка?“ Идући испред аргумената, мора се уочити иронија да исто питање стоји и на почетку и на (сада већ сасвим извјесном) крају овог великог интеграционог пројекта.

Европска унија је претендовала да усклади своју огромну економску моћ (џин) са политичким утицајем (патуљак) који би одатле требало да услиједи. По економским параметрима ЕУ би, сходно постојећим односима снага, стварно требало да заузме једно од важнијих мјеста на глобалној сцени. Она то није урадила због својих структуралних карактеристика.

 

БИРОКРАТСКИ РАЈ Начин одлучивања унутар ЕУ представља компликовану и све замршенију процедуру која тражи вријеме и не даје увијек очекиване резултате. Њене одлике су спорост и половичност, будући да је компромис основна карактеристика процеса. Компромис је, кажу, саставни дио сваке (успјешне) политике, али то никако не може да значи да је компромис, сам по себи, добро рјешење. Уколико се он постиже на питању мјере у односу на усаглашено рјешење које има једнозначно тумачење, компромис може бити оцијењен позитивним. Али одавно је јасно да споразум (договор) између оштро супростављених опција не представља рјешење већ само ствара нове проблеме. (Шта може да представља компромис између истине и лажи, поштења и лоповлука, добра и зла?) ЕУ је, посебно у условима свјетске финансијске кризе, на хитним сједницама својих високих представника, у крајњим роковима и касним сатима, без присуства јавности и уз драматичне медијске извјештаје, годинама објављивала постизање бесмислених компромиса. Резултат је био да је све више чланица ЕУ тонуло у рецесију, да су се проблеми нагомилавали, а сама Унија растакала по шавовима који дијеле „добре и успјешне“ од „злих и лијених“ чланица.

Надаље, ЕУ није била у стању да суштински дефинише свој однос са САД. Иако се у јавности, са наглашеном упорношћу, он представља као идеалан и партнерски, свака ће анализа указати да то не одговара стварном стању. У жељи да одржи позицију свјетског лидера, САД нису поштедиле ни овог свог „партнера“ утицаја мотивисаног искључиво сопственом профитирању. Сваки покушај веће европске самосталности на бројним пољима, посебно у одбрани и безбједности, био је угушен у самом зачетку и то на прилично неувијен начин. Једна од колатералних посљедица се драстично испољила и на просторима Западног Балкана, у ратовима који су, као своју крајњу консеквенцу, имали амерички доказ да Европа није у стању, да без ње, обузда ни неке локалне кабадахије и зараћена племена.

 

НЕУСПЈЕСИ ЕУ Као посљедица тога, укупан спољнополитички утицај ЕУ се може свести на оцјену да се она свијету представљала као амерички „носач авиона“. Истине ради, овај се назив везивао тек уз једну од најзначајнијих њених чланица (која је касније напустила ЕУ), али имајући у виду процес одлучивања и надметање осталих да се додворе САД, овај се назив могао генерализовати.

Посебно ваља нагласити чињеницу да ЕУ није уважила своју реалну (и животну) потребу да развија стратешко партнерство са Руском Федерацијом, са чије је стране учињено низ озбиљних понуда и предлагана конкретна економска корист. Иако је основана као заједница за угаљ и челик, она никада није усвојила јединствену енергетску политику, која би, успут буди речено, налагала да се понуда Руске Федерације за сарадњу у овој области барем узме у озбиљно разматрање. Умјесто тога, поједине чланице ЕУ су прихватале билатералну сарадњу са Руском Федерацијом. То је свакако  било добро, иако би за саму ЕУ било неупоредиво ефикасније и боље да је то учињено на нивоу Уније.

Као резултанта диспропорције између економске моћи и политичких амбиција, јавила се свемоћ бриселске бирократије. ЕУ није била у стању да јединствено и брзо одговара суштинским изазовима времена и своје нове позиције. Стога се упустила у низ бирократских и, често, потпуно бесмислених регулатива које су требале да покажу лице “нове Европе”. Појавила се прилично бројна, добро плаћена и јако агресивна групација која је витлала по маргинама ЕУ. Она је тражила (и добијала) све већа наднациоална овлаштења. На почетку о стварима које су биле или универзално неспорне или су изгледале неважне. Међутим, њихове директиве су постале јаче од било којег националног законодавства, а контрола над њиховим радом није била могућа. Тиме је створена могућност да на одлучивање утичу мултинационалне корпорације у циљу прилагођавања моћног и богатог тржишта својим незајажљивим потребама за профитом. Постоји обиље студија које доказују ову тврдњу, иако се оне брижно и упорно скривају.

 

НАПУШТАЊЕ ПРАВА Правдајући се магловитим циљевима европских вриједности, а суштински под утицајем богатих корпорација, Европска унија је прихватила напуштање постојећих „социјалних уговора“ који су изграђивани у њеним државама чланицама.

Право на запошљавање, на социјалну помоћ у области рада и становања, право на здравствену заштиту и квалитетно образовање, права која су била уграђена у њихове уставе и представљала узор претендентима за чланство у овој елитној заједници, напуштана су по убрзаној процедури. Синдикални и социјални протести нису могли уродити плодом, јер су се националне владе правдале да та питања више нису у њиховом домену. С друге стране, пријећено је аргументима опште пропасти уколико се поједина држава испише из чланства ЕУ. У политичку употребу је, умјесто аргументоване расправе, уведен аргумент страха. Тиме је ова интеграциона творевина озбиљно засјекла грану на којој је сједила. То се поновило и када се Велика Британија одлучила на брегзит и када је Брисел потегао арсенал сурових пријетњи, које су биле бесмислене, али и веома опасне.

Безлична и од европске јавности никад искрено прихваћена бриселска бирократија, своју је стварну моћ показивала на два основна колосијека. Први је био на изругивању демократији као давно и истински освојеној вриједности европских држава и њихових грађана. Синдикати су постали стварно маргинализовани, а политичке партије су биле дубоко корумпиране. Стога се ниједно суштинско питање из постојећих „социјалних уговора“ није могло ријешити на шире прихватљив начин. Она се није либила ни да, грубо и сурово, ниподаштава вољу народа изражену на слободним изборима, на начин да је рушила легалне владе или наметала технократе да управљају државом.

С друге стране, она је наметнула низ лажних питања и социјалну енергију усмјеравала у стварно бесмисленом правцу. У оквиру људских права тако је испало да је највеће од свих права везано уз сексуалну посебност. Много се више расправаљало о правима тзв. ЛГБП популације, него о популационој политици, или праву на радно мјесто или здравствену помоћ болеснима. У име обавезе да се аутомобили стално возе са укљученим свјетлима, односно како треба да изгледа краставац који ће добити европски атест, био је извршен јуриш на било какву националну, културну или вјерску посебност. Рјечју, формиран је јавни ракурс по којем је било нужно одрећи се сваке традиције, зарад будућности која ће тек бити зацртана, а затим прописана неким строгим европским законима.

Неолиберална економска теорија (и пракса) законито доводе до апсолутне превласти финансијског у односу на остале видове капитала, а тиме и самог капитала у односу на остале факторе производње. То има за најзначајнију посљедицу снажну и убрзану редистрибуцију прихода. Рађа се све мање све богатијих људи и нараста армија модерних лумпенпролетера, људи без права, средстава и будућности. У реалној економији она се показује као пораст прихода од капитала и пад прихода од рада. Упркос све већој продуктивности рада и реалном продужењу радног времена, наднице падају чак и у апсолутном износу. Приходи на основу капитала расту много брже од раста БДП-а, како се обрачунавају као дио исте цјелине, све више постају претежни узрок раста. Сам раст БДП-а је мали и са сталном тенденцијом заустављања. Овакво стање се назива „болест финансијализације“ привреде. То је стање када највећи дио прихода неке привреде не долази од производње, услуга, технолошких иновација или пораста продуктивности, већ од успјешности пласмана финансијског капитала и убирања прихода по том основу. У ЕУ не постоји ниједна привреда у државама чланицама  која је остала имуна на ову болест. То посебно важи за привреду Њемачке која се представља као барјактар ефикасности.

Европска унија је саставни дио оваквог рушилачког економског устројства. Оно се одвија под видом свакојаких „реформи“ које су нужне да би се народ увјерио да ће послије овог што јесте доћи вријеме када ће бити боље, иако је у стварности сваке године бивало све теже и теже. ЕУ, чија је основна замисао било слободно кретање људи на континенту без граница, упркос свим прокламацијама, ни изблиза није дозвољавала да се то и деси. За разлику од капитала који се слободно пласирао уз остварење огромних профита и праве економске пустоши коју је остављао иза себе. Показало се, међутим, да је тај уступак крупном финансијском капиталу, који је учинила бриселска бирократија, створио стање унутар саме ЕУ које води ка њеном неумитном растакању и суштинској прекомпозицији. Све бројније свађе о многим питањима унутар ове заједнице доказују ове тврдње.

ИСКУСТВА РУСИЈЕ Русија је непосредно, на својој кожи осјетила катастрофалне посљедице дјеловања неолибералне економске ортодоксије. У литератури се већ узима као опште мјесто чињеница да је Русија, под водством Бориса Јељцина и распомамљених „реформатора“ које је послао Запад, током транзиције на капиталистички начин производње, доживјела осиромашење и понижење несхватљивих размјера. Наводи се да у познатој историји ниједна друга држава није била толико економски уназађена а да, узрок таквом паду БДП-а није био рат или нека природна катаклизма. Често се заборавља да су и СФРЈ и СССР биле истовремене жртве истог деструктивног процеса. Када неко јадикује што нам Русија није помогла кад нам је било тешко, ваљало би да има на уму да је њој самој тада било много теже. Размјере пљачке Русије су биле толике, а начин њеног вршења тако бескрупулозан, да је било само питање времена када ће се побједа капиталиста исказати као Пирова.

У таквим приликама је појава друге политике, оличене у снажној личности Владимира Путина, била услов опстанка саме Руске Федерације. Преображај који је она донијела није било тешко осмислити, иако га је било готово немогуће остварити. Наиме, политике су могле бити лако формулисане – требало је на сваком плану поступати на потпуно супротан начин од оног који је био наметнут Русији. Но, с друге стране, достигнут степен урушавања државе, девастације свих вриједности и општег сиромаштва личио је на задатак немогуће мисије. Неспорни успјеси које је Русија постигла у релативно (и апсолутно) кратком времену морали би бити оцијењени имајући у виду и чињеницу да су започети близу нивоа „апсолутне нуле“. Русија је била принуђена да брзо пронађе модел сопственог привређивања и економских интеграција који би био потпуно супротан владајућем у САД и ЕУ и тако спаси себе (и оне који јој се придруже) сасвим извјесног економског и социјалног колапса.

Након огромне патње и националних губитака, Русија се вратила на пут опоравка и активирања својих огромних потенцијала. Не улазећи у преостале проблеме и остварене успјехе, овдје ваља нагласити да њен развој трасира неки другачији модел функционисања државе и привреде. Новац овдје, разумије се, задржава значајно мјесто, али руска држава више не дозвољава да он командује њом, већ јасно жели да га стави под контролу. Тек мањини се то није свидјело, али већина руских грађана је осјетила да је то неупоредиво боље стање (чак и када се гријешило у неким рјешењима) од оног које су донијели реформатори и тајкуни.

У центру економске пажње Руске Федерације су били њени стварни проблеми. Као реаговање на економску кризу, она није смањила (попут већине чланица ЕУ) пензије, плате и социјална давања. Учињено је потпуно супротно, чиме је био дат подстицај унутрашњој тражњи и порасту производње. Држава се посветила демографским питањима, показујући велику бригу за младе и могућност њиховог запошљања. У ЕУ је на младе пребачен највећи терет кризе, будући да је међу њима забиљежена рекордна стопа незапослености. Руска држава има амбициозне планове и систем подстицаја за развој нових технологија и грана производње. Средства се усмјеравају са јасним циљем. У ЕУ се, посредством теорије „лаког новца“ милијарде упумпавају у јалови банкарски сектор који стално шпекулише на штету привреде и не одмиче се од ивице банкрота. Русија показује нескривену одлучност да контролише банке, посебно стране којима је једини циљ испумпавање профита из ове огромне земље.

Разумије се да санкције које је ЕУ увела Русији стварају проблеме и успоравају развој, али је непобитно да ће оне, на дужи рок, помоћи остварењу циљева привредног развоја Руске Федерације и убрзавању процеса евроазијске интеграције са Кином и Русијом као окосницом.

НОВ МОДЕЛ За разлику од модела интеграције на којем почива ЕУ, Евроазијска унија (и кинески пројекат „Један појас, један пут“) представља потпуно другачији приступ међудржавној сарадњи. Његове основне карактеристике су:

Реална економија се налази у првом плану. Обједињавају се средства за инфракструктурне, развојне, социјалне, образовне и остале пројекте као предуслов за општи пораст економких активности. Стално се траже рјешења која ће обезбиједити равномјерну расподјелу бенефита које ствара интеграција. Циљеви су постављени на дуги рок, а остварење краткорочних профита није примарни мотив.

Афирмише се принцип солидарности по којем богатији улажу више средстава, а њихов повраћај се очекује у разумном времену (по активацији заједничких пројекта) и по нетржишним каматним условима. Изграђује се систем унутрашњег одлучивања који ће обезбиједити стварну равноправност чланица. До њега се долази након објективне анализе ефеката дотадашњег функционисања интеграције.

Уводи се контрола кретања капитала и договара се начин међусобног обрачуна (могуће у корпама унутрашњих валута) независно од кретања свјетских валута. Улога државе у контроли финансијског капитала је одлучна и пресудна.

Овакав модел интеграције афирмише и спроводи Кина у односу на своје партнере у Азији, Африци и Јужној Америци. На сличан начин поступа и Руска Федерација у зонама свог интересовања у свијету. Шангајска инцијатива и повезивање у оквиру БРИК-а овом моделу су већ дали глобални значај. Стратешко партнерство које Србија развија и с једном и с другом економском и политичком велесилом све више показује конкретне резултате који утичу на њен развој и укупну стабилност.

Идеја о стварању Евроазијске уније је реална и промишљена понуда. Она представља озбиљну алтернативу цијелој Европи, а посебно Европској унији. Евроазијска унија нуди стварну перспективу равноправне и свима корисне сарадње. Европска унија, која је само блиједа сјенка својих почетака, не нуди ништа друго осим илузије. Чак и то на дугом штапу и прије него ли експлодира усљед својих нерјешивих унутрашњих сукоба и противурјечности. А када се то коначно и деси, биће јасније колико је оно хипотетичко питање са почетка текста било непотребно и колико, с друге стране, права питања сама долазе на дневни ред. Под условом да је интерес Србије у првом плану оних који раде у њено име.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *