Гуске у магли

Да ли ће Србија увести санкције Русији као што је најавила премијерка Ана Брнабић, и зашто на ту њену претњу Србији председник Србије Александар Вучић није реаговао?

Aна Брнабић изашла је из ормана, такорећи, аутовала се. Али не онако како из ормана обично излазе припадници ЛГБТ заједнице када јавно признају своје склоности које су се у нека чеднија времена прикривале, већ тако што је јавно признала да би Русији увела санкције ако би је наши западни пријатељи довољно јако притисли да то учини. И била би то само њена лична срамота коју је сад, ето, одлучила да подели са светом, да није те неугодне околности да се Ана Брнабић од прошле недеље налази на челу Владе Србије. А громогласна тишина којом је идејни творац Ане Брнабић, председник Србије Александар Вучић, прокоментарисао ову њену склоност (да Русији уведе санкције), читав је случај учинила још много неугоднијим. До те мере да са изразитом до потпуном забринутошћу – али, нажалост, без превише изненађења – дочекасмо ове среде састанак српске (?) премијерке и америчког амбасадора Кајла Скота, на коме јој је Скот „рекао да има велико поверење у њен будући рад“…

Пре две недеље, елем, указали смо на податак да на чело српске владе долази дугогодишња службеница америчког Стејт департмента (УСАИД-а), и то у тренутку у коме Америка најављује јачање своје балканске офанзиве и притиска на Србију како би из Србије и са Балкана протерала Русију. Поставили смо, с тим у вези, питање које нам се учинило као кључно, а вратићемо му се и нешто касније: да ли је Александар Вучић Ану Брнабић одабрао сам, или су му је одабрали њени некадашњи амерички послодавци, то јест да ли ће нова српска премијерка бити лојална Американцима, или Вучићу, или Србији? Прошле недеље пак упозорили смо на евроунијатску пропаганду у њеном премијерском експозеу и на Косово и Метохију које је ћушнула на крај поглавља о „повезивању Србије са Европом и светом“, поздравили јачање руског крила у њеној проевропској влади, али и најавили да ће управо однос према Русији показати меру наше слободе, односно показати да ли је то руско крило, у виду Александра Вулина на челу Министарства одбране и Ненада Поповића који је постао министар у Влади Србије, ту само прикачено као украс, или ће нас винути даље у слободу…

[restrict]

ИНТЕРВЈУ „БЛУМБЕРГУ“ Уместо лета у слободу, међутим, у уторак тачно у поноћ амерички портал „Блумберг“ објавио је интервју с Аном Брнабић под насловом „Србија ће изабрати ЕУ уместо Русије ако буде приморана, каже премијерка“. „Ако Србија буде натерана да бира између ближих веза с Русијом и приступања Европској унији, изабраће ово друго, рекла је нова премијерка“, стоји на самом почетку „Блумберговог“ текста, у коме се даље цитирају Брнабићкине речи: „Идемо у ЕУ – то је јасно… Ми имамо емотивне везе с Русијом због традиције, културе и религије. Много је људи у Србији који у потпуности Русију виде као нашег великог брата, нашег заштитника.“ „Она каже“ – наводи даље „Блумберг“ – „да ова осећања не могу да се одбаце, ’али наш стратешки пут је ЕУ’.“ Па се даље наводи и да је Србија одбила да се придружи ЕУ санкцијама Русији због Украјине, што је „став за који Брнабић није могла да каже да ће бити настављен ако угрози улазак у ЕУ. ’Не могу то да коментаришем сада зато што је на Балкану тешко обавезати се на било шта… Ово је компликован регион.’“

Понеко ће, можда, приметити да се Ана Брнабић није баш онако експлицитно изјаснила о одрицању од Русије како сугерише „Блумбергов“ наслов, а то је тачно утолико што њена најексплозивнија тврдња о избору Европске уније над Русијом није стављена под наводнике као што је уобичајено када се ради о директним цитатима. Међутим, ова примедба – која у ствари представља тражење алибија за Брнабићку – не стоји, јер она по објављивању „Блумберговог“ текста није ни покушала да се оправда тврдњом да је непрецизно цитирана, нити је ону своју најаву накнадно ублажила или релативизовала или је повукла, из чега само може да се извуче закључак да она то заиста мисли, и, штавише, да иза тих својих речи стоји. Уосталом, дан касније она се састала с амбасадором Русије у Београду Александром Чепурином, али му није поручила да ће њена влада наставити с политиком неувођења санкција Русији – само је „нагласила да изузетно поштује дугогодишње везе и пријатељство са Русијом која је важан партнер Србије“, ништа више од тога – а састала се, како рекосмо, и са Скотом, својим такорећи колегом из Стејт департмента у чијој је надлежности УСАИД, који има велико поверење у њен будући рад…

 

САНКЦИЈЕ И ИНТЕРЕСИ Али можда грешимо, можда Брнабићкина претња да ћемо увести санкције Русији није скандалозна и срамотна и штетна као што нам се чини? Можда је то, наиме, у интересу Србије? Ако је тако, па зашто Русији одмах не уведемо санкције, уместо да чекамо да нас Европска унија на то натера?

Али наравно да није тако, наравно да увођење санкција Русији није у интересу Србије. И због традиције и љубави које је Ана Брнабић лаконски споменула иако је онолико крви уткано у традицију ове љубави, али и због сасвим конкретних интереса Србије. Треба ли да (је) подсећамо на Косово и Метохију и на руску подршку у Савету безбедности Уједињених нација? Треба ли да је подсећамо на руску помоћ у спречавању уласка Косова у Унеско а та нас борба поново чека? Треба ли да је подсећамо на подршку Републици Српској и на вето на британску резолуцију о Сребреници у Савету безбедности? Треба ли да је подсећамо на руски гас који нам је неопходан, и на оживљавање „Јужног тока“ које нам се смеши упркос њеним америчким послодавцима? Треба ли да је подсећамо на мигове и на тенкове и осталу војну опрему којом ћемо – не дај Боже – бранити нашу земљу? Треба ли да је подсећамо на право на бесцарински извоз наше робе у Русију и у Евроазијску економску унију? Треба ли да је подсећамо на руско-кинеско стратешко партнерство које је отворено и за Србију и преко јој је потребно као развојна шанса, можда и једина која постоји, а која ће бити бачена у ветар ЕУ интеграција ако Русији уведемо санкције?

И да не набрајамо даље, потпуно је јасно, као што јасно и рекосмо, да увођење санкција Русији није у интересу Србије. Оно у „Блумбергу“ није била претња Ане Брнабић Русији, то је била претња Србији. У чијем интересу ради премијерка Србије ако ради против интереса Србије?

ОШТАР ЗАОКРЕТ Осим што је, дакле, скандалозна и срамотна и штетна – остајемо, за сада, политички коректни и уздржавамо се од тежих и прецизнијих квалификација – Брнабићкина претња руско-српским односима представља и оштар заокрет у односу на досадашњу (прокламовану) политику. При чему треба напоменути да она нема демократски легитимитет за спровођење било какве промене до сада прокламоване политике, јер нити су грађани Србије икада за њу гласали, нити су, гласајући за Александра Вучића за председника Србије, знали да ће у пакету с њим на месту председника добити и Ану Брнабић на месту премијера. Али важније од тога, када су гласали (за Александра Вучића), гласали су за оно што им је он обећао, а није им обећао да ће Србија увести санкције Русији, напротив. „Обећавам вам да нећемо уводити никакве санкције Русији“, поручио је, примера ради, на предизборном скупу у Новом Саду 18. марта. Па је то обећање поновио и потпредседнику руске владе Дмитрију Рогозину на састанку 23. јуна: „Председник Вучић је указао да су евроинтеграције стратешко опредељење Србије, али то не сме и неће да поремети добре односе са Русијом, што подразумева и неувођење санкција.“ „Србија жели у ЕУ, као што нећемо да уводимо санкције Русији и да им забадамо нож у леђа“, поновио је и у интервјуу „Спутњику“ у недељу 2. јула, само тридесетак сати пре него што ће Ана Брнабић најавити да ће санкције Русији ипак увести – или ће то покушати да уради у наше име, а наше је да то спречимо – ако је њени (бивши) послодавци довољно уверљиво замоле да то учини.

Уследило је неколико изјава чланова Брнабићкине владе којима су оспорене премијеркине речи – министар одбране Александар Вулин састао се с амбасадором Чепурином и рекао му да пут Србије ка ЕУ „ни на који начин неће ослабити постојеће везе и односе Србије и Русије“, „Србија иде ка ЕУ, али се не одриче односа са Русијом, Кином и САД“, саопштила је Зорана Михајловић – али ове и сличне изјаве пре се имају схватити као контрола штете и покушај умиривања јавности него као знак да можемо да будемо мирни пошто изјава Ане Брнабић не значи ништа.

 

ВУЧИЋЕВО ЋУТАЊЕ Јер није ствар само у томе што је она остала при својим речима већ је барем подједнако важно и то што је на њене превратничке и вероломне речи председник Александар Вучић узвратио ћутањем какво је за њега сасвим неуобичајено. Навикли смо да реагује чак и на крајње безначајне твитове које иначе 99 одсто Срба и не примети, а сада је остао нем на овако тешку претњу сопствене премијерке.

Зашто? Проналазимо два могућа објашњења, и ниједно од та два није добро за Вучића, и још је лошије за Србију, а то је, наравно, много важније.

Прво објашњење је врло кратко: Вучићево ћутање је знак одобравања, Ана Брнабић је само изговорила оно што и он мисли и намерава да уради. А то је потпуна предаја Србије, јер одрицање од Русије за собом повлачи и одрицање од Косова и Метохије и од Републике Српске коју више неће имати ко да брани. Да ли је то право значење оних Вучићевих најава унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, и подизања бриселског дијалога на председнички ниво, и најаве председника Косова Хашима Тачија да ће тај дијалог ускоро бити завршен уз „историјски споразум“ две стране, и најаве „историјског компромиса и помирења српског и албанског народа“ из прошлонедељног експозеа Ане Брнабић? Овакав сценарио, нажалост, у овом тренутку не изгледа онолико нереално колико је изгледао док је Србија без сенке сумње одбијала да уведе санкције Русији и усуђивала се да је призове у помоћ око Унеска, Сребренице, мигова 29…

Друго објашњење Вучићевог ћутања кудикамо је комплексније, и враћа нас на питање да ли је Брнабићку изабрао он сам, или су му је изабрали њени амерички послодавци. Укратко, реч је о могућности да се Вучић не слаже с ониме што је Ана Брнабић изговорила, али то не сме да каже јавно. Зашто смо помислили да постоји и оваква могућност? Пре свега, зато што је Брнабићкина изјава „Блумбергу“ политички потпуно нецелисходна, да не кажемо глупа, а политичка непромишљеност, ма шта мислили о Вучићу, није једна од његових карактеристика; све и ако, наиме, он заиста намерава да изда Србију онако како смо то малочас изложили, зашто би то сад најављивао кроз уста Ане Брнабић? Шта тиме добија? Затим, као што већ указасмо, само 30 сати пре Брнабићкине претње санкцијама Русији Вучић је рекао да Русији неће забијати нож у леђа увођењем санкција. А само дванаестак сати пре него што ће „Блумберг“ објавити премијеркину изјаву да смо због Европске уније спремни да се одрекнемо Русије, председник је тој Европској унији упутио веома неевропску провокацију у облику изазова да нам коначно каже када ће нас примити, „да не будемо као гуске у магли“, иако је врло добро знао, као што знају и сви, да нам тако нешто она никад неће рећи све и када би могла (макар и само зато што, јел’, од нас зависи када ћемо испунити ЕУ услове и стандарде и остале трице и кучине), што ће рећи да та Вучићева изјава заиста и није ништа друго него провокација. Да би Ана Брнабић онда открила како смо ипак спремни да зарад Европске уније поднесемо и највеће жртве.

Зашто би Вучић провоцирао Европску унију, и јавно говорио да Русији неће увести санкције ако је знао да ће Ана Брнабић одмах потом изјавити да је спремна да Русији уведе санкције? Нешто ту, чини се, не штима међу њима двома, а Вучић томе не сме јавно да се успротиви. Или неће, зарад мира у кући? Да, постоји и таква могућност, али ово је исувише крупна провокација да би могла да остане прећутана зарад тог мира у кући. Тако да смо ипак склонији да верујемо да Вучић одобрава оно што је Брнабићка рекла, или да се не усуђује да јој се супротстави због оних који су нам је поставили за премијера, и заиста нисмо сигурни шта је од та два горе по Србију.

 

НЕГАТИВНИ ЕФЕКТИ Насупрот овој невеселој неизвесности, сасвим смо сигурни да ћемо негативне ефекте Брнабићкине изјаве осетити под хитно. С једне стране, захваљујући нашој премијерки Запад сад зна, или мисли, да само треба да нас притисне довољно јако па ћемо попустити и урадити како нам се каже, што значи да у наредном периоду можемо да очекујемо и јаче притиске од оних који су нам првобитно били намењени. А то у спрези с другим негативним ефектом: овом њеном изјавом, која је прошла без Вучићевог јавног одговора, бачена је сенка на наше односе с Русијом која ће убудуће – природна реакција – с много мање жара изгарати за наше интересе него што би иначе то радила, из простог разлога што смо јој пружили опипљив основ да буде подозрива према намерама и плановима актуелне власти. Зашто би, наиме, они из све снаге помагали Србији ако ће им Србија сутра окренути леђа?

Од овакве ситуације, наравно, штету ће пре свега имати Србија. Шта даље? Штета ће бити умањена само ако Александар Вучић, и то под хитно, јавно, јасно и гласно ућутка Ану Брнабић тако што ће рећи да Србија никада – с нагласком на никада – неће увести санкције Русији. Или, ако тако не мисли, ако се слаже са својом премијерком, нека тако и каже. Ако је она имала храбрости да онако изађе из ормана, из ормана може да изађе и он. А онда, јер је до сада биран са сасвим другачијом политиком која више не важи, да распише нове изборе на које ће изаћи с платформом коју је у интервјуу „Блумбергу“ формулисала Ана Брнабић. Па да се сви заједно погледамо у очи, да се пребројимо и установимо колико је то Срба заиста спремно да подржи забијање ножа у леђа и Русији и Србији.         

[/restrict]