Границе виртуелне суверености

Хрватска се не одриче ни педља границе своје „кифле“ већ би да захвати и туђе, позивајући се на аршине који, када би се доследно применили, управо њој не би ишли у корист

Синоним суверенитета неке државе су њене границе, због чега се често воде спорови, сукоби, па и ратови. Понекад се ни тако не долази до коначног решења. И хаотични распад бивше Југославије, поред трагичних људских жртава, имао је за последицу да практично ниједна граница између држава наследница није до краја утврђена, односно не постоје закључени споразуми о разграничењу. Између некадашњих братских република постоји бар петнаестак спорних граничних тачака, а негде су спорне и читаве линије раздвајања.

 

ЛИНИЈЕ СПОРЕЊА Спорне су границе између Србије и Хрватске, Босна и Херцеговина има граничне спорове и са Србијом и са Хрватском, ту је и гранични спор између Косова и Црне Горе, а последњи проблем који ће бити решен, ако уопште буде решен, јесте између Србије и Косова. Међусобно су разграничење до краја довеле једино Црна Гора и Босна и Херцеговина, потписивањем споразума о разграничењу августа 2015. године у Бечу.

Тешко је не приметити како је управо Република Хрватска у центру већине граничних спорова који су подигнути на виши међународни ниво и који производе опасне политичке тензије. Изузимајући државну границу са Мађарском, наслеђену из доба СФРЈ, наши западни суседи су у некој врсти граничног спора са свим државама које их окружују.

Чак ни међународне арбитраже, које решавају спорове тамо где међусобног договора нема, нису, изгледа, решење балканских граничних спорова, у којима преовладава жеља за сталним жариштем кризе у сврху спољне или унутрашње употребе.

Читаоцима „Печата“ добро је познат спор између Словеније и Хрватске у вези са Пиранским заливом и приступом алпске републике отвореном мору, у којем је одлука Арбитражног суда у Хагу о њиховом разграничењу, уместо решења, донела нове проблеме и сукобе.

Званична Хрватска је и пре пресуде изнела став да је арбитражни споразум за Хрватску „мртво слово на папиру“, као и да је потребно тражити другу опцију решавања територијалног спора у вези са морском границом. Словенија је, с друге стране, саопштила да одлука Арбитражног суда о граничном спору мора да се поштује.

[restrict]

СРПСКО-ХРВАТСКИ СПОР И Србија са Хрватском већ више од 15 година не може да реши спор око утврђивања 145 километара дуге међудржавне границе на Дунаву, што представља једно од најосетљивијих политичких питања које оптерећује односе две земље. Ради идентификације и утврђивања међудржавне границе, Србија и Хрватска су још 2002. основале мешовиту комисију која је добила задатак да припреми уговор са описом граничне линије између ова два суседа. Комисија је усвојила Протокол о начелима за идентификацију – утврђивање граничне линије и припрему Уговора о државној граници између Републике Хрватске и тадашње Савезне Републике Југославије. До данас комисија није објавила никакве званичне податке о резултатима разграничења. Према последњим доступним информацијама, које датирају још из марта 2015, ниједна држава још није именовала нове делегације које би радиле на споразуму, па се међудржавна комисија није састајала од 2011. године.

Под спором једино није део који се протеже Сремом, од српског села Јамена на југу, па све до хрватског Илока на северу, где дотиче Дунав, иако и ту постоје бројне нелогичности, које би уз мало добре воље могле бити исправљене. Рецимо, пут Јамена–Моровић, на ком се у једном делу гранична линија поклапа са белом линијом која раздваја саобраћајне траке, те се стога путник који иде у смеру Моровића заправо креће кроз територију Србије, док онај који иде ка Јамени путује кроз Хрватску. Или пак одмаралиште-болница Принциповац, кроз које буквално пролази гранична линија остављајући смештајни објекат једној држави, а кухињу другој.

 

ПРОБЛЕМАТИЧНИ ДУНАВ Далеко проблематичнији је део границе који се протеже уз Дунав, од Илока и Бачке Паланке на југу, до Мађарске на северу. Република Хрватска заступа становиште да државна граница мора пратити границе општина, које су пак засноване на пређашњим границама катастарских општина утврђеним још у доба Аустроугарске. Проблем са тим ставом лежи у чињеници да тако дефинисана граница не прати ток Дунава, који је у деценијама и вековима иза нас више пута мењао свој ток, што услед природних геоклиматских процеса, што као резултат организованих радова на пресецању његових окука и меандара, како би се олакшала пловидба. Ако би хрватски став добио међународно признање, граница би се чак 19 пута удаљавала с Дунава и улазила на копно једне од обала, да би се опет вратила средини речне матице. Тиме би се створио читав низ територијалних „џепова“ укупне површине од десетак хиљада хектара с леве (српске) обале Дунава и око три хиљаде хектара са десне (хрватске) обале. Највише ових „џепова“ налазило би се на подручју Сомбора и Апатина, а један би чак захватао део урбаног подручја Апатина, односно индустријске зоне са јужне стране насеља.

Прецизније, Хрватска испоставља захтев да јој се „призна“ земљиште источно од Барање, на левој дунавској обали, све до одбрамбених насипа, оно које је (углавном) премеравано током друге половине 18. века, за време владавине Марије Терезије (1717–1740–1780), и 1830. године дефинисано као припадност одређених катастарских општина. Према налазима хидролошких стручњака, „било је сасвим логично да граница катастарских општина између Бачке и Барање иде средином тока Дунава. Касније, кад је код Апатина 1795. дошло до померања тока и када је дошло до потапања јужног дела тадашњег града, била је прва и једина корекција катастарских граница до данас. Међутим, почетком друге половине 19. века Дунав се поново вратио у старо корито код Апатина, али није уследила корекција границе, није дошло до враћања дела апатинског атара који је био придодат крајем 18. века барањској општини. Овако давно утврђена граница између бачких и барањских општина је потпуно неприродна, јер данас више пута сече главно корито Дунава и пружа се час по барањском подручју, час дубоко залази у бачко подручје. Резултат тога је да данас део апатинског градског подручја… и око 30 одсто укупне дужине прве одбрамбене линије (насипа који брани Бачку) припада барањским катастарским општинама“.

 

МЕЂУНАРОДНО ПРАВО Став Републике Србије је принципијелан и заснива се на међународном праву и прописима који дефинишу разграничење на међународним пловним рекама, што Дунав свакако јесте. У таквим случајевима, државна граница по правилу прати средину речног тока, односно речне матице, чиме се олакшава међународна пловидба и компензују сва природна померања до којих долази у речном току. И фактичко стање у највећем делу поткрепљује позицију наше државе, будући да готово читаво подручје с леве обале Дунава контролише српска гранична полиција.

По међународном праву, уређење границе две државе које излазе на исту реку врши се тако да је граница тачно тамо где је матица реке. Одступање од тог правила је могуће само уз потписивање протокола обе државе о сагласности да се од правила одступи. Ми смо имали тај случај са Румунима при изградњи ХЕ „Ђердап 1“ када је Румунима дато 10 хектара аква територије, али је то враћено при изградњи ХЕ „Ђердап 2“.

Истина је да је у земљишне књиге бивших општина и република СФРЈ уписивана земља власника који су били с друге стране Дунава, односно авнојевске границе, али је исто тако истина да Хрвати те границе признају када за то имају интереса, као у случају проглашавања независне државе у последњем рату, или присвајања територије Барање, коју им је пре тога поклонио Тито а изручио Милован Ђилас, а не признају када то наговештава макар и најмањи уступак на рачун замишљене хрватске државне територије. Зато се Хрватска у оквиру претензија на српску територију у авнојевским границама не одриче ни Вуковарске ни Шаренградске аде, које су на српској страни Дунава и ближе српској обали него средини реке.

БАДИНТЕРОВА КОМИСИЈА Хрватска чак не воли да је подсећају на Арбитражну комисију Европске заједнице, познатију као „Бадинтерова комисија“ – она је још 1991. године инсистирала на прихватању административних, унутрашњих граница међу југословенским републикама за међудржавне границе а које би могле да се мењају путем слободног међусобног договора.

Бадинтерова комисија је основана поводом Конференције о бившој Југославији у Хагу 1991. године и њена арбитража има снагу међународне пресуде. Чланови Комисије били су сви председници уставних судова држава оснивача ЕУ. Реч је о угледним правним стручњацима који су створили свеобухватан документ састављен од десет мишљења. Већина грађана Србије и даље мисли да је то група међународних експерата која је тадашњој СРЈ нанела огромну штету и допринела распаду СФР Југославије.

Питање повлачења државне границе између Србије Арбитражна комисија за бившу Југославију је изнела у мишљењу бр. 3, по којем ће „демаркационе линије између Хрватске и Србије моћи да се мењају само путем слободног и међусобног договора“, а ако се стране не договоре супротно, „раније границе попримају карактер граница које штити међународно право“.

Проблеми граница, стоји даље у тексту, нарочито они што се тичу република на које се односи постављено питање, мораће да се реше у складу са следећим критеријумима. Прво – спољне границе ће морати да се поштују у свим случајевима, у складу са начелом на које се подсећа у Повељи УН, са декларацијом о принципима међународног права који се тичу односа пријатељства и сарадње између држава, у складу са Повељом УН, Резолуција 2625 Генералне скупштине УН, и у складу са Завршним актом из Хелсинкија којим се инспирише члан 11 Бечке конвенције од 23. августа 1978. године о сукцесији држава на плану уговора. Друго, демаркационе линије између Хрватске и Србије моћи ће да се мењају само путем слободног и међусобног договора. Треће, ако се не договори супротно, раније границе попримају карактер граница које штити међународно право. То је закључак на који наводи принцип поштовања територијалног statusa quo и нарочито принцип uti possidetis juris qui (новоформиране независне државе имаће територију коју су имале њихове дотадашње територије).

С обзиром на то да до договора око уређења границе између Србије и Хрватске није дошло применом наведених принципа, граница је затечена линија која прати међурепубличку демаркацију извршену у периоду након Другог светског рата. Прихваћено решење, међутим, нема значење разграничења у међународноправном смислу, већ посредно изведене административноправне демаркације унутрашњих граница између две федералне јединице бивше СФР Југославије.

 

НАСЛЕЂЕ АВНОЈ-а Хрватска такође не воли да спомиње да ни у СФРЈ међусобне границе република никада нису биле дефинисане, већ се републичком територијом сматрало оно што је по међусобним договорима из 1945. контролисала полиција неке републике. То су те фамозне „авнојске“ границе. Е, по том договору, леву страну Дунава је контролисала СР Србија (од 1974–1988. САП Војводина), а десну СР Хрватска, без обзира на катастарско стање.

Ако пак Хрватска више не признаје међурепубличке границе, онда Србија треба да покрене питање Барање и српског града Вуковара. То је део Војводине који су комунисти бесправно припојили Хрватској.

 

ТАКТИКА ОДУГОВЛАЧЕЊА Сва је прилика да, уколико гранични спор Србије и Хрватске о међудржавној граници на Дунаву не буде решен дипломатским преговорима, њиме ће морати да се бави арбитража или Међународни суд правде, као у случају спора Хрватске и Словеније око Пиранског залива. Званичници Србије верују да би тада био поштован важећи принцип разграничења на међународним пловним рекама, какав се примењује при разграничењу Дунава између Мађарске и Словачке или Србије и Румуније, да би у прилог таквом решењу ишло и законско разграничење из 1945. године и надлежности које је над тим подручјем скоро пет деценија имала Србија. Наиме, још од 1945. на снази је одлука по којој је граница Војводинe (СР Србије) према Хрватској одређена Дунавом од мађарске границе до Илока, и од 1941. до 1991. године та граница није измењена ниједним другим законом.

Биће да је „тактика“ Хрвата сасвим супротна – максимално ће одуговлачити са билатералним решењем, како би Србију довели пред свршен чин. Јер са нерешеним питањем граница Србија не може у ЕУ. Загреб рачуна и на притисак из Брисела на Србију да се две земље поново нађу на суду у Хагу.

 

КАТАСТАРСКА ЗАМКА Међутим, Арбитражни суд који се бавио спором Хрватске и Словеније користио је катастарске границе, што је за случај Србије и границе на Дунаву неповољно, јер одступа од нашег захтева да се као граница са Хрватском користи средина речног тока. Професор др Миломир Степић са Института за политичке студије за „Спутњик“ је рекао да би Србија, због ове одлуке око Пиранског залива, морала озбиљно да припази ако дође до евентуалне арбитраже око границе на Дунаву. „Та арбитражна комисија је донела одлуку за Словенију и Хрватску позивајући се на катастарске границе. То за нас може да буде веома опасно, јер ако признају катастарске границе у нашем случају, Хрватска може да буде у предности“, каже Степић и наглашава да је одржана арбитража била између две чланице ЕУ и НАТО-а, а наша арбитража би била између нас који смо ван Уније и државе чланице ЕУ, што нас и у том смислу ставља у лошију позицију. Закључује да због свега тога судбину Србије и дунавске границе не би предавао у руке неке арбитражне комисије. Срећом, ни Загреб не признаје одлуку о Пиранском заливу.

Отуд и процена да ће питање разграничења Србије и Хрватске остати конзервирано још дуго, односно да се овом проблему неће активније приступати у догледно време. Српској страни одговара статус кво у ком фактички и држи скоро све што у спору потражује, док ће, тактички посматрано, Хрватска вероватно причекати нешто повољнији моменат за притисак на Србију, када се наша држава буде додатно приближила чланству у Европској унији, односно када чланство у њој уместо удаљеног циља за нашу државу постане реална могућност. Ако до тога уопште дође.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *