Фестивал оргуља – Dies organorum

Оргуље, које је Балзак сматрао за највећи, најсмелији, највеличанственији инструмент који је људски гениј икада измислио, представљене су на Данима оргуља по седамнаести пут у Београду од 27. јуна до 6. јула

У врелом граду, где је чак и у великој Катедрали Блажене Дјевице Марије на пулту оргуља било сталних 30 и плус степени, публика је са великим интересовањем пратила наступе оргуљаша, који су ове године своје програме, у оквиру београдских, седамнаестих Дана оргуља, посветили музици Јохана Себастијана Баха и теми лутеранског наслеђа (поводом 500 година од Реформације), али и улози оргуља у музици 20. века. 
Ове године је Културни центар Београда, оснивач и организaтор Фестивала, обележавао јубилеј – шест деценија постојања – па је позив за учешће на Фестивалу упућен музичарима који су са КЦБ-ом имали дугу сарадњу и који су својим ангажманом допринели квалитету програма, као и онима којима је овај центар био значајна подршка у кључним тренуцима. Као и обично, број позваних је био ограничен финансијским условима. Осим вечерњих концерата, одвијала се у Музеју Науке и технике и летња школа оргуља, у виду предавања, радионица и индивидуалног рада са полазницима – ученицима и студентима оргуља, као и дипломираним оргуљашима.
Наступили су оргуљаши Мартин Шмединг (Немачка), Марко Петричић (САД/Србија), Золтан Борбељ (Србија), Павел Кохоут (Чешка), Јулија Ленер (Аустрија), а на затварању, у програму под називом Оргуље и фанфаре, Лана Јеленковић (Србија), трубачи Филип Ребман (Немачка) и Александар Солунац (Србија) и Себастијан Мархолд (Аустрија)на туби. Иако је Бах написао много оргуљашких композиција, занимљиво је да су његов Прелудијум и фуга у Ес-дуру(552) били апсолутни хит на фестивалу – троје солиста је свирало Прелудијум на почетку, а двоје Фугу на крају програма. Да се градиво утврди.
Мартин Шмединг је свој програм Од Баха и даље конципирао на композицијама од 17. до 20. века заснованим на Лутеровим коралима (Бах, Букстехуде, Регер, Менделсон, Пепинг и Ебен). Мартин Лутер је мислио да је музика језик људског духа, па је од пре пола века четири сата музике сваке недеље ушло у школски програм у Саксонији, а хорови су се појавили у сваком граду. Музика је била је у срцу лутеранске реформације, a сам Лутер је био надарен композитор који је инспирисао многе, посебно Ј. С. Баха. Марко Петричић је цео реситал посветио Баху (Clavier-Übung III ) где је звук оргуља допунио звуцима бајан хармонике. Золтан Борбељ је У форми свите свирао свите Штама, Вамеса, Ковачевића и Вјерна, са домаћим композитором као најслабијом кариком. Павел Кохоут је делима Баха, Франка и Мусила додао аранжирану Сметанину Влтаву, коју смо већ пре неколико недеља слушали обрађену за харфу. Да ли чешка музика има још композиција, или?… Јулија Ленерт је свирала Баха, Менделсона и Шредера у пажљиво конципираном програму Бах–Шредер–Менделсон–Шредер–Бах, а користила је Бахов и Прелудијум и Фугу у Ес-дуру, за почетак и крај. Оргуље и фанфаре на крају биле су прави празник за уши, јер је труба незаобилазни део звучног угођаја барока, а солисти су се представили у најбољем светлу. Био је то репрезентативни крај фестивала који траје упркос свему, упркос томе да оргуље нису наш национални инструмент, и који увек привуче многобројну београдску публику.
И као што приличи, на крају реч о спонзорима. Фестивал су подржали Министарство културе и информисања Републике Србије, градска општина Врачар, „Гете институт“ у Београду, Аустријски културни форум у Београду, као и бројни пријатељи фестивала.
Ове године Дани оргуља – Dies organorum увршћени су у Европску асоцијацију фестивала (EFFE) која окупља фестивале са значајним утицајем на локалном, националном и међународном нивоу. Честитамо.