Душан Т. Батаковић (1957–2017) – Бдитељ укорењен у српској судбини и бићу

ОМАЖ ДУШАНУ БАТАКОВИЋУ

Пише Слободан Деспот

Није претерано нагласити да је његова „Спирала мржње“ остварила прву пукотину у зиду француског једноумља о питању Србије и Косова. Захваљујући управо том сажетом огледу, један француски официр ће много година касније у оквиру НАТО окупације КиМ успети да разабере лаж од стварности и да предузме спасоносне кораке за српски живаљ и светиње северног Косова. Без Батаковићевог педагошког разлагања косовске интриге, не би било ни подвига Жака Огара

Вест о смрти мог пријатеља и аутора Душана Батаковића ме је потресла, но не бих смео рећи да ме је изненадила. Више ме је изненађивала његова отпорност на опаку болест с којом се носио годинама. Болест је том тајновитом човеку била најоданији сапутник. Третирао ју је највише презиром. Није имао времена њоме да се бави. За свој релативно кратки век обавио је историјски и национални рад који тек почињемо да сагледавамо.

[restrict]

Хајдучке године Знали смо се одавно, још од његових париских дана када је сакупљао материјале за свој позамашни докторски рад о француско-српским односима. Имали смо чудан, шеретски формалан а заправо пријатељско-очински однос. Обраћао ми се са „сердаре“, ја њему са „војводо“. Помагао сам му помало, преводио и уобличавао. Иза нас су, у сенци, стајали дивни ликови из старе емиграције попут Власте Стојановића и Гаврила Руцовића, који су знали важност очувања историјске баштине и све чинили да олакшају проход ретким младим чудацима који су се на тада безбрижном Западу бавили књигама и предањима уместо животним стандардом.
С таквим окружењем и породицом расутом по свету, Душан је био „светски човек“. Деведесетих година, када су наши провинцијални „грађани света“ улизички бљували по свом народу и пореклу, ту титулу није било лако носити. Батак је стицајем околности, а и сопственим стратешким избором, дуго времена био наш „извозни“ историчар, угледнији и цењенији у Европи него у свом Београду. Многе огледе је састављао на француском или енглеском језику. Неки од њих још увек не постоје у српској верзији.
У време бојкота и санкција када је све српско било прокажено, његове књиге су биле један од ретких делотворних преносника српског погледа на балканска збивања и историју. Највећу пажњу је посветио косовском питању, с правом га сматрајући главном окосницом наше националне судбине. На енглеском је објавио „Косовске хронике“ (The Kosovo Chronicles), на француском „Косово, спиралу мржње“ (Kosovo, la spirale de la haine). Овим насловом смо и учврстили дугогодишњу издавачку сарадњу када сам био преводилац и уредник у издавачкој кући L’Age d’Homme Владимира Димитријевића. Касније ће нам се придружити и мој брат Марко.
Биле су то сурове, истински хајдучке године. Да бисмо радили на крупним пројектима, као што је била „Нова историја српског народа“, шверцовали смо нашег врлог историчара пустим шумским путевима и превојима Јуре, из Француске у нашу швајцарску базу. За разлику од хладнокрвног Душана, ја нисам истрпео системску србофобију академске средине на Западу, те сам се сасвим посветио издаваштву. Бивши пријатељи и колеге са студија су мењали тротоар када су ме сретали. Батаковић је усвојио мудрији став. Јасном, приступачном и умереном реториком он је неуморно подсећао на незаобилазне историјске истине које су на Западу сви настојали да заташкају – а које је званична Србија понављала без тактичког размишљања нити уважавања психологије и облика свести спољних саговорника.
Није претерано нагласити да је његова „Спирала мржње“ остварила прву пукотину у зиду француског једноумља о питању Србије и Косова. Захваљујући управо том сажетом огледу, један француски официр ће много година касније у оквиру НАТО окупације КиМ успети да разабере лаж од стварности и да предузме спасоносне кораке за српски живаљ и светиње северног Косова. Без Батаковићевог педагошког разлагања косовске интриге, не би било ни подвига Жака Огара.
На самом почетку рата, наиме, француска јавност је темељно „обрађена“ историјском кривотворином маргиналног лингвисте Пола Гарда, који је код популарног издавача, и уз помоћ пристрасних медија, објавио есеј-бестселер „Живот и смрт Југославије“. У зборнику који смо посветили оповргавању ове ујдурме (брзоплето напабирчене уз непризнату помоћ хрватских емиграната и у корист хрватског ревизионизма), набројано је више од 300 чињеничних грешака. Новопечени стручњак је чак успео да побрка старог зубара Павелића (потпредседника Народној вијећа СХС) са поглавником НДХ! На тако трапав фалсификат, француски академски кругови су реаговали – цвикањем и ћутањем. Француска интелектуална средина лако подлеже површности, полтронству и конформизму. Стога је Гардова књига била „обавезна лектира“ сваког француског дипломате и новинара, незаобилазни, а дефектни историјски филтер кроз који се тумачила тренутна јужнословенска стварност, са кобно погрешним закључцима.

Човек од умећа и такта У таквим околностима је сорбонски ђак Батаковић морао да води битку, не за „српску причу“ већ за елементарну историјску истину. За испране мозгове се и искрено непристрасни приступ балканским питањима тада поистовећивао са „србовањем“. Најбољи одговор Гардовој дезинформацији је управо он написао, огледом „Југославија, нације, религије, идеологије“ (La Yougoslavie, nations, religions, idéologies). Многим читаоцима, па и мени, тај приручник је разјаснио основне механизме србофобије која је уграђена у саме темеље југословенског пројекта. И данас би био врло корисно штиво по гимназијама и факултетима широм српства ради исцеливања заосталих југословенских заблуда.
Том просветитељству за ширу публику се посветио након 1999. и смираја отворених сукоба. „Нова историја српског народа“, колективни рад млађих историчара чији је ДТБ био идејни предводник, уредник и редактор, била је савремени, илустровани приручник за све узрасте који, први пут након више генерација, није утапао српску историју и судбину у генезу југословенства. Пројекат смо паралелно радили на српском и француском језику, са незнатним адаптацијама између те две језичке верзије – знак да је био универзалан и по стилу и по садржају. Очување одређене равнотеже у тезама и погледима, нарочито у приступу савременој историји, представљало је велики испит научне зрелости, уредничког умећа а и људског такта. Само Душан је својом свестраном културом и енциклопедијским знањем могао такав подухват успешно да изнесе.
По вери и васпитању, Батаковић је припадао либерално-конзервативној елити оданој краљу и цркви. Многи су му пребацивали западњаштво које није крио. Когод је живот подређивао културном раду у нашем ХХ веку у некој мери је био западњак. Kогод је знао за манире, такође. Мајка Русија нам је – сетимо се – током целог постојања несрећне Југославије извозила углавном идеолошке флоскуле и лажну пролетерску поткултуру, покриће неотесаности и вулгарности. За све то време све оно исконско наше смо заборављали из опортунизма, немара или пуког помодарства. А кад је дошло време промена, завладала је „џемперашка“ култура у којој се православна духовност поистовећивала са руском геополитиком, а љубав отаџбине с навијачким национализмом. Интелектуалци са светским назорима и рафинираним васпитањем свима су били сумњиви.

Између Истока и Запада Душан није могао ни с комунистима, ни са постмодерним делијама и гробарима. Дичио се својим црногорским сојем, но у својој историјској свести и срцу знао је само за Србију. Као пријатељ Бориса Тадића и заступник прозападне струје у српској политици, именован је за амбасадора у Паризу у доба власти ДС-а. На том положају се искрено трудио да поврати поцепане везе са јединим истинским савезником кога смо имали, а који нам је сличан по много чему – сличнији и од Русије. Из дипломатије се повукао након Тадићевог пораза. Велика је штета што симболичне 2014. године Србија више није имала заступника тог кова у француској престоници и што је стогодишњицу почетка Великог рата у Француској малтене пропратила као посматрач, а не као равноправни саборац.
Батаковићев прозападни став се годинама знатно нијансирао, и јавно а још више у личним убеђењима и размишљањима. Најбитније му је, као и мени, било национално помирење. Првих година овог века срео се и са Добрицом Ћосићем, и то је био зачетак охрабрујућег обостраног уважавања. Онај Запад на коме смо се и он и ја васпитали, и у чије вредности смо искрено веровали, пред нашим очима је ишчезао за мање од једне генерације. Душанова утученост последњих година, па и некаква равнодушност према болести, у некој мери је била и цивилизацијска меланхолија.
Душан Т. Батаковић је био спона и ризница, научник и домаћин, рокер и традиционалист. Чврсто укорењен у српску судбину и биће, зазирао је од спољних знакова и политичког фолклора. Његов ретки лик остаће у низу тихих и кадгод неочекиваних бдитеља који су, под фесом, полуцилиндром или качкетом, пронели пламичак српства и кроз најзлоћуднија времена.

Жак Огар

Савршено је познавао „свој“ Балкан

Душана Батаковића сам открио још давне 1998, и то преко књиге. Након што ми је додељена команда Групе специјалних снага француске војске у Македонији и на Косову, прочитао сам његов кратак, а магистралан оглед „Косово, спирала мржње“. Тек ту сам истински разумео шта се одвија у тој српској покрајини, „Српском Јерусалиму“, која се с правом сматрала историјским, културним и верским срцем српске нације.
Потом сам и упознао амбасадора Душана Батаковића у Паризу, захваљујући мом пријатељу Слободану Деспоту.
Постао сам редовни гост његових вечера у резиденцији и почели смо често да се виђамо, па и да заједно наступамо у радио-емисијама у одбрану Србије. Много сам научио од Душана. Био је врело културе и знања. Савршено је познавао „свој“ Балкан. Непрестано је писао о њему и временом остварио гигантски историјски подухват који ће бити драгоцен будућим генерацијама.
При томе је као франкофон и франкофил био оверени пријатељ Француске. Рођени дипломата, културан, учтив, поштовао је свачије мишљење, али је и чврсто бранио сопствени став.
Због тог пријатељства, Душан је истински патио од бесмисла француске политике на Балкану последњих тридесетак година. Виђао сам га понекад у Београду након његовог повратка, и увек ми је био на помоћи. И сложене ситуације је знао да разложи са тактом и умећем.
Вест да га је Бог позвао к себи ме је потресла. Био је млађи од мене. Знао сам за све бриге, па и личне и породичне, с којима се суочавао храбро и дискретно.
Не бринем за његову душу. Био је праведник. Нек му Бог сада отвори врата вечног живота.
Почивај у миру, драги Душане. Нећемо те заборавити!

(Пуковник је носилац Ордена Светог Саве)

[/restrict]