ДРАГИ ТЕСЛА, ХОЋУ ДА ВАС ОЖЕНИМ!

Пише Будимир Поточан

Лаза је сањао о томе да нађе нешто у највећем успону и блистању, нешто горостасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода…

Баш је она последња деценија 19. века за Николу Теслу представљала почетак највеће научне славе. Америка, али и читав свет, гледали су у њему недокучивог „господара светлости“. А он? Носио се елегантно и готово лежерно и с почастима, и с мултимилионерима, и с јавним предавањима и с новинарима; најтеже му је ипак било да се одбрани од насртљиваца који су га прогласили „најпожељнијим нежењом на свету“. Ту сенку, која га је пратила, нити је прихватао, ни одагнавао, нити је умео да је се ослободи.

Ни онда, као ни данас, није лако одгонетнути зашто је тако било? Али да би се бар с једне стране осветлило оно лице у сенци „господара светлости“, како су опет амерички новинари прозвали Теслу, мора се завирити, гле чуда, у српску културну историју. У њој, уз великог научника, да се усмери светло на песника Лазу Костића и, дабоме, на једну увелико занимљиву даму племенитог рода…

[restrict]

ПРОВОДАЏИСАЛИ И АМЕРИЧКИ МЕДИЈИ Било је то 1895. Тесла у 39. години, дама је има 24, а Лаза Костић 54 године. Изгледало је тада да само за песника године нису биле ни од каквог значаја, јер је он у свему тражио, па и стварао, романтику. Напрасно је смислио и, као гром из ведра неба, поручио свом пријатељу: „Драги Тесла, хоћу да вас оженим!“

Не би овај предлог изгледао нимало необичан да, некако баш у то време, и америчка жута штампа, али и новинари озбиљних техничких часописа, попут „Електрикал ривјуа“, „Американ електришна“ или „Електрикал џорнала“ нису покренули читаву повику хотећи, ваљда слично као Лаза Костић, да помогну великом научнику не би ли се лакше одлучио за изабраницу свога срца.

Многи су се тада истински забринули. Зашто се није могла видети нека добра и лепа жена како стоји поред Тесле? Није то ни било чудно, јер се и од великих људи очекивало да имају потомство за добробит земље. А Тесла је у оно време већ постао грађанин Америке.

Забринут је нарочито био његов пријатељ песник. У природу тог пријатељског сусрета двојице генијално даровитих људи, Николе Тесле и Лазе Костића, дубоко је проникнуо Станислав Винавер кад је писао: „Два генија: песнички и научни, срели су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто у највећем успону и блистању, нешто горостасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу романтике (да му тај живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укрштања…“

У ЗАНОСУ ОД ТАМЈАНА И ЛЕПОТЕ Но песник Лаза Костић је, за разлику од бучних и неодмерених америчких галамџија, веровао да боље познаје и наше нарави и душу свога пријатеља. Зато он у писму од 12. јуна 1895. године нуди свом пријатељу Тесли и девојку коју му је наменио:

„Драги пријатељу, данас је, од прилике, трећа обљетница како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем:

Хоћу да Вас оженим!

… Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак! Девојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвог Дон Хуана, него и мртвог свеца. Збиља:

Ономад сам је гледао у манастиру како целива неке мошти, суху руку неког свеца, па, у заносу од оног тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како да се она мртва рука не дигне да је загрли.

– Који је то светитељ? – запитао сам калуђера до себе.

– То није светитељ.

– Него?

– То је светитељка, преподобна мајка Ангелина.

– А? Сад разумем.

Калуђер ме погледа као да разуме, а знам добро да ни не слути моје мисли.

До сад је одбила читаву војску просаца. Родитељи се забринули: има јој 24 године – ал’ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам дакако пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам за узрок те немилости, те једва једвице дознам: Њен је идеал Никола Тесла.

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви до сад сву своју љубав посветили великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. Она се ипак узда да би Вас обрнула…

Толико о девојци. А сад – (…) о имовини, о женинству или о прћији њеној. Она може донети од прилике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба.

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите, на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име. Било како било, свакојако вјерујте да остајем навјек Ваш пријатељ Лаза Костић.“

ОДГОВОР СТИЖЕ У КРУШЕДОЛ Ово своје писмо Николи Тесли послао је Лаза Костић из манастира Крушедола, где се повукао, јер је и сам био немало притиснут да се ожени, пошто је пуних дванаест година био вереник једне девојке.

Али мало је Лаза Костић марио за своју судбину. Све од јуна па до септембра знатижељно је ишчекивао да му стигне одговор. Кад га је добио, не знамо. Како му је Тесла одговорио, опет не можемо тачно знати, јер писмо није сачувано. Али сачувано је зато писмо Лазе Костића од 4. септембра 1895. године, на основу којег је јасан и Теслин одговор. Ево тог писма упућеног опет из Крушедола:

„Драги пријатељу, ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим о души и кад се добро промислим, ваља ми признати: на Вашем месту не бих ни ја другојачије.

Најкрупнији разлог за Вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку.

Друго: Ко зна каква би била деца? Знам да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је – упркос Дарвинову пријатељу, Франсис Галтону – сасвим природно: њихов је мозак толико радио да ништа није остало за њихова м… – Помислите само, кад би иза Вас остала два-три сина тупоглава, како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине…

Зато, немојте мислити ни са каквим ’болом’ на то да сте Ви ’задњи свога рода…’ Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таквим егземпларом…“

Девојка којом је Лаза Костић намеравао да ожени Николу Теслу била је чувена лепотица Ленка Дунђерска, која је потицала из угледне и богате породице земљопоседника у Бачкој. Из преписке се, међутим, не види, чињеница да је Лаза био до ушију заљубљен у Ленку. Све је могао да преброди и да премости, али једно никако није: њој је било 24, а њему 54 године.

У трећем писму, које упућује Тесли исте године, опет из манастира, Лаза Костић је само могао да обавести пријатеља о изненадној смрти Ленкиној. Дуго је одлагао да му јави, али је то ипак учинио у писму од 19/31. децембра 1895. године:

„Драги пријатељу, ето, то је Ваша несуђеница!

Видите, колико сам се скањевао и ломио, док нијесам прекинуо, да Вам ипак пошаљем овај црни лист. Мени је била као сестра. Као што видите, неће ни Ваша биографија остати без романтике, најлепше, ал’ и најжалосније.

А ја сам оставио жену – још прије Ленкине смрти – управо сам утекао од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. Жена ме зове кући. Сад се погађамо. И то је романтика, је ли?

Сретан Вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили. Навек Ваш пријатељ Лаза Костић.“

Тако Лази Костићу није успело да ожени Николу Теслу. Није, што би се рекло, и тачка. Али баш од те тачке песник је и пошао.

БЕСМРТНА У КОСТИЋЕВОЈ ЛАБУДОВОЈ ПЕСМИ Одгонетку о томе куда се даље упутио даје Станислав Винавер. У свом тексту „Како се родила песма ’Santa Maria della salute’“ он узима ову преписку између великог научника и великог песника зато што јој је у средишту Ленка Дунђерска. А та несрећна млада девојка постала је бесмртна тек у Костићевој лабудовој песми, којом се, како тврде историчари  књижевности, на најлепши начин окончава и српски романтизам у књижевности.

Винавер је писао: „Преписка између Лазе и Тесле даје увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузроке и праскозорја. Елем: Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази: Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње у Крушедол. Ленка верује Лази. Кад није Лаза – нек је Лазин Тесла.“

Овако је, дакле, Винавер повлачио нити да би нашао ону тежишну тачку на којој је настала једна од најлепших љубавних песама на српском језику – „Santa Maria della salute“.

Николи Тесли је, нажалост, припало у овој сторији да се уз његову биографију нађе и мало романтике. „Најљепше, ал’ и најжалосније“, како му је и предсказао пријатељ Лаза Костић.      

ЈЕДАН ОД НАЈОБРАЗОВАНИЈИХ СРБА

„По свршеним студијама, као доктор права, полиглот, човек широког образовања и разнородних интелектуалних преокупација, Костић с младалачким жаром улази у политички и културни живот српског народа… Костић је песник, драмски писац, есејист, новинар, преводилац, посланик, борац против мађарона и клерикалаца, дипломат, политички ухапшеник, национално-револуционарни завереник, позоришни критичар, естетичар, филозоф. Једна за другом рађају се његове многобројне професије, од којих му, изгледа, ниједна није одговарала“, писао је o Лази Костићу др Миодраг Поповић у својој „Историји српске књижевности – романтизам“.

 

БИБЛИОТЕКА О ЈЕДНОЈ ПЕСМИ

Најчувенија песма Лазе Костића „Santa Maria della Salute“ дуго је била занемаривана, скрајнута и незапажена. Тек су између два светска рата настали први текстови у којима је уоченa, утврђена и истакнута сва њенa вредност и лепота.

За Исидору Секулић то је „најсилнија љубавна песма српске књижевности“. Станислав Винавер означио ју је „најлепшом песмом наше књижевности“ и једном од најлепших у светској књижевности.

Највеће интересовање за Костићеву песму „Santa Maria della Salute“ започето је уз обележавање пола века од песникове смрти 1960. године. Иза тога је настало на десетине научних радова и књига посвећених Лази Костићу и његовој последњој, заправо лабудовој песми.

До данас је о тој песми написана готово читава библиотека, то јест више текстова него о иједној лирској песми у српској књижевности. 

ПИСМА КАО ЗАЛОГ ПРИЈАТЕЉСТВА

У делегацији Велике школе, која је 1892. године посетила Николу Теслу у Будимпешти да би га позвала да посети Београд, један од чланова био је и песник Лаза Костић. Тада су се и спријатељили. Као залога тога пријатељства су писма која је Лаза Костић упутио Николи Тесли 1895. године.

Пријатељство и преписка трајали су и даље. Занимљиво је поменути да је Лаза Костић молио Теслу за посредовање да би се Костићева драма играла на Бродвеју.

 

ЛЕНКИН ПОРТРЕТ У ТЕСЛИНОЈ ЗАОСТАВШТИНИ

Иако је познато да се Никола Тесла никада није женио, занимљиво је да је један портрет Ленке Дунђерске, на фотографији с краја прошлог века, пронађен у заоставштини великог научника. Откуд и како?

Ту енигму разрешио је књижевник Станислав Винавер средином 20. века кад је објавио три дотад непозната писма Лазе Костића упућена у Америку пријатељу Николи Тесли. Наиме, у једном од тих писама Лаза се нашао у улози проводаџије, желећи да уда Ленку за Николу. Том приликом је послао и поменуту фотографију. Проводаџисање му је пропало, али фотографија није. Сачувана је у Теслиној преписци, а данас у музеју у Београду који носи његово име.

 

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *