ДОХА И ТРИНАЕСТ ЗАХТЕВА

Пошто је Катар, као што се и могло очекивати, одбацио читав низ бесмислених захтева садржаних у саудијском ултиматуму, којим се практично захтева предаја политичког и економског суверенитета, шеф саудијске дипломатије Абдел ел Џубеир најавио је да ће бојкот ове земље бити настављен, али не и које ће додатне мере бити предузете

Две ствари је било лако предвидети у вези са ултиматумом у тринаест тачака који је пре десетак дана Катару испоставила група земаља предвођена Саудијском Арабијом. Прва је да ће, због садржине захтева, ултиматум бити одбијен, а друга је да Ријад, Каиро, Абу Даби и Манама неће знати шта да ураде када њихов блеф буде прочитан, јер је једини могући наредни корак рат, у који ниједна од ових земаља тренутно не сме да се упусти. Да је овако, одмах по истеку ултиматума потврдили су Уједињени Арапски Емирати, чији је шеф дипломатије посредно рекао да земље укључене у кризу не намеравају да покрену војну интервенцију, нити траже смену речима у Дохи. Уместо тога, тражи се „промена понашања“ катарских власти.

С обзиром на то да су обе стране неспремне на компромис и на садржину ултиматума датог Катару, може се очекивати наставак хладног рата у пустињи, који ће имати озбиљне последице по читав Блиски исток. Прва жртва у њему биће Заливски савет за сарадњу. Иако је Катар војно далеко слабији од коалиције којој се супротставља, ветар у леђа у одбијању ултиматума дали су му Иран и Турска, који се отворено залажу за решење кризе у корист Дохе.

[restrict]

ЛИСТА ЖЕЉА Први ултимативни захтев односи се на прекид дипломатских односа са Ираном, било какве војне сарадње и ограничавање трговине на размену у складу са америчким и међународним санкцијама. Односи ове две земље далеко су од савезничких. Такви су, макар, били пре него што су званични савезници пре месец дана почели да малтретирају Доху. Катар и Иран деле веома важно налазиште природног гаса и због тога је Дохи у виталном интересу да одржава макар какве односе с Техераном и зато не може заузети ратоборан став какав Ријад захтева. Никаква војна сарадња до сада није постојала. Штавише, Техеран и Доха су на супротним идеолошким странама што се најбоље види у Сирији. Што се пак трговине тиче, истина је да су Уједињени Арапски Емирати највећи партнер Ирана, а не Катар, и да су они омогућили заобилажење међународних санкција нудећи Техерану размену нафте за злато.

Други захтев односи се на моментални прекид турског војног присуства у Катару и сваке друге војне сарадње на територији ове земље. Овај захтев је посебно чудан ако се узме у обзир да је Анкара уложила огромне напоре како би друге заливске земље уверила да њено војно присуство у Заливу не представља претњу ни за једну од њих, него је усмерено ка неименованој „заједничкој претњи“, што би могао бити Иран. Због овога испада да је саудијски захтев супротан сопственим интересима. До избијања кризе у Катару је било неколико десетина турских војника и сматрати њих већом претњом од моћног Ирана јасно указује да је прави мотив иза овог захтева оспоравање катарског суверенитета. Када би Доха прихватила овај захтев, значило би да пристаје на мешање у своје унутрашње ствари, а овако нешто не може да дозволи ни Анкара. Зато је убрзо по избијању кризе експресно усвојен закон о слању додатних турских трупа у Катар, што је и учињено.

Трећи је захтев за прекидом свих веза са „терористичким организацијама“, посебно Муслиманским братством, Исламском државом, Ал Каидом и Хезболахом, и званично проглашавање ових група терористима. У овом погледу Доха би могла бити жртва сопствених амбиција и западне издаје. Одмах после терористичких напада 11. септембра 2001. Катар је дозволио авганистанским талибанима да отворе представништво у овој земљи и за то је имао благослов Запада. Доха је постала неутрална територија у коју су и најљући противници могли да се нађу и разговарају. Са изузетком Исламске државе и Ал Каиде, Доха се трудила да буде неутрално и безбедно место за преговоре где могу да бораве представници бројних организација, укључујући и Муслиманско братство, које Саудијска Арабија и друге заливске државе сматрају претњом по свој опстанак, али које међународна заједница, укључујући и САД и Велику Британију, одбија да прогласи за терористе.

Од Катара се захтева и да пресече све канале за финансирање особа, група или организација које су Саудијска Арабија, УАЕ, Египат, Бахреин, САД и друге земље прогласиле за терористичке. Јавна је тајна да Катар већ дуго финансира бројне терористичке организације, али то исто чини и, на пример, Саудијска Арабија, а посебно чуди стављање САД на овај списак, пошто је Вашингтон сасвим способан да сам изнесе своје захтеве, утолико пре што је са Катаром недавно потписан уговор о испоруци борбених авиона вредних 22 милијарде долара, али и што се у тој земљи налази 10.000 америчких војника.

Неопходно је и да Катар изручи терористе и друге особе које потражују Саудијска Арабија, УАЕ, Египат и Бахреин. С једне стране, досад није било индиција да је Доха одбијала да сарађује на овом пољу, а с друге, ово би потпуно уништило улогу коју је Катар добио као „сигурна зона“ за преговоре међу зараћеним фракцијама.

У оквиру шестог захтева тражи се затварање медијске мреже Ал Џазира и сестринских станица. У муслиманском свету ова станица има углавном репутацију неутралног актера способног да извештава у рангу са најмоћнијим западним медијима. Због овога је, међутим, на Западу често сматрана превише происламском, а локални деспоти су јој замерали да подстиче на побуну. Истина је и да је ова мрежа врло пажљиво „припитомила“ своје извештавање о сукобу у Јемену, у корист Ријада.

Од Катара се захтева и да престане да се меша у унутрашње послове других земаља, престане да даје држављанство особама које потражују Саудијска Арабија, УАЕ, Египат и Бахреин и одузме га онима који су га добили уз кршење закона ових држава. Овде се ради о веома уопштеном захтеву који би, чак и да је прихваћен, било тешко спровести. Квака је у томе што овај захтев сам по себи представља мешање у унутрашње ствари Катара.

Осмим захтевом тражи се исплата одштете за изгубљене животе и материјалне губитке до којих је довела политика Дохе последњих година. Сума би требало да буде одређена у сарадњи с Катаром. И ово је врло уопштен и споран захтев без икаквих прецизнијих детаља, али и без доказа, који би био неприхватљив за било коју независну државу.

Од Катара се тражи и да усклади своју политику са другим заливским и арапским земљама у војном, политичком, социјалном и економском домену у складу са споразумом са Саудијском Арабијом из 2014. С обзиром на то да је Катар већ у војној алијанси коју предводи Ријад, да је потпуно интегрисан члан Заливског савета за сарадњу и да су му економски интереси већ у складу са саудијским, ово значи да се захтева заузимање истог става према Ирану какав има и Саудијска Арабија, што је, због већ поменутог гасног поља, немогуће.

Тражи се и да Катар прекине све контакте са политичком опозицијом у овим земљама и преда сва документа која се односе на раније овакве контакте и подршку опозиционим групама. И овај захтев је логички споран, јер је добро познато да су сви политички покрети, а посебно опозициони, у овим земљама под строгим надзором државног апарата. Ни у овом случају нису изнети никакви докази.

Као и шести, и 11. захтев односи се на медије. Овај пут од Катара се тражи да прекине директну или индиректну подршку за читав низ медија који извештавају о збивањима са Блиског истока, међу којима се налазе и неки који никакве везе са Дохом немају, чак су и критички извештавали о Катару, али су познати по објективном приступу овом региону.

У тачки 12 се прецизира рок за ултиматум, а 13. захтев је за надзором спровођења претходних тачака у наредних десет година, што би Катар и де јуре претворило у вазалну земљу.

ТУРСКИ ФАКТОР Док америчко војно присуство у Катару представља својеврсну безбедносну гаранцију и фактор одвраћања за потенцијалну инвазију на ову земљу коју би предводила Саудијска Арабија, чињеница да се у овој држави налази и стотинак турских војника, који су 26. јуна свечано провозали своја оклопна возила Дохом, представља, макар за сада, пре свега снажну моралну подршку. Јасно је да Анкара верује да заштитом Катара од притиска из Саудијске Арабије испуњава сопствене националне интересе. Доха и Анкара блиско су сарађивали у читавом низу регионалних сукоба и криза, од Либије и Сирије, до Египта и ирачког Курдистана. Турска, такође, жели да привуче што више катарских инвестиција и постигне што више лукративних трговинских споразума са земљом коју сматра важним потенцијалним тржиштем за своју војну индустрију.

Како год да се садашња криза буде одвијала у будућности, сигурно је да су везе Турске и Катара захваљујући њој подигнуте на много виши ниво. Као што је катарски емир био први страни лидер који је после неуспелог државног удара пре скоро годину дана позвао председника Реџепа Тајипа Ердогана телефоном, тако и сада Ердоган њему даје пуну и отворену подршку. Ово утолико пре ако се узме у обзир да је недавно, управо на почетку садашње кризе, изјавио да је удар против њега имао подршку „неких елемената из Заливског савета за сарадњу“.

Малтретирање Катара ставило је у „исти ров“ и Анкару и Техеран, који су жестоки ривали на другим просторима. Док су се аналитичари пре свега неколико месеци питали да ли је поента турске базе у Катару одбрана од Ирана, сада се поставља питање да ли ће Турска и Иран заједно бранити Катар од Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата. Вероватно да хоће. Због тога, и јер је више него јасно да ће Русија и САД у наредном периоду остати неутралне, коалиција предвођена Ријадом неће се, највероватније, усудити да покрене војну акцију. Ситуација у којој се Ријад тренутно налази слична је оној у којој је Беч био августа 1914. Због одбијања суманутог ултиматума, Аустроугарска је кренула на знатно слабију Србију и нестала у крвавом рату који је био захватио читав свет. Слична судбина могла би очекивати и Ријад, ако би кренуо на знатно слабији Катар. 

[/restrict]