Дервиши великом везиру контраферман шаљу

Да ли интелектуалци са нашег простора, посебно најангажованији актери из редова другосрбијанског мислећег клуба, разумеју, или пак превиђају, сопствену улогу у обликовању актуелног тренутка српске друштвене, политичке, медијске и културне сцене? Имају ли право да данас резигнирано и критички говоре о „кризи јавног ума у Србији и региону“, занемарујући свој допринос у томе? Откуда утисак да би „врховни ум“ српске политике могао, уколико би то само хтео, да ублажи њихове муке?

Дебата која је под наглашено интелектуалним и не мање претенциозним називом Криза јавног ума одржана недавно (15, 16, 20. и 21. јун) у београдском Медија центру имала је у свом фокусу сферу политичког одлучивања, али и шири друштвено-политички и идеолошко-културолошки дискурс у земљи и региону. Организатор расправе – Медија центар (пројекат је суфинансирало републичко Министарство културе и информисања, уз напомену да „је садржај искључива одговорност Медија центра и да не одражава ставове Министарства“) подстицај за ову тему уочио је у чињеници да „власт у Србији минимизира значај јавне дебате, да се јача извршна на рачун парламентарне власти и да се медији контролишу, док моћни политички и економски интереси суверено арбитрирају у јавности, како би сачували и унапредили своју доминацију“. Описано стање дакако јесте тешко, оно оптерећује и обележава сав јавни живот, но посебно боли и мучи појединце који добро разумеју о чему је ту реч, а кадри су да спретно дебатују и промишљају ову муку што (нам) живот трује.

[restrict]
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА И ОСТАЛИ Дакле својеврсна метаневоља српског друштва зове се – криза јавног ума, што даље значи и блокада јавног и политичког дискурса, непосредан одраз збрке и безидејности, огледало концепцијског идеолошког и политичког сваштарења, конфузије и лутања које се капиларно шири у свим сегментима живота државе. О овом стању могу дакако многи да говоре, али је у оквиру овог пројекта избор пао на тридесет четворо које су организатори издвојили као посебно компетентне. Међу њима су, како наводи специјал листа „Данас“, били (и говорили) и Весна Пешић, Никола Самарџић, Душан Јањић, Милан Влајчић, Момчило Ђорговић, Срећко Михаиловић (иницијатор разговора), Жарко Кораћ, Милан Ст. Протић, Зоран Пановић, Драгољуб Жарковић, Борка Павићевић, Иван Миленковић, Љубодраг Стојадиновић… Доминирајућој другосрбијанској елитној репрезентацији друштво је у овом „пројекту“ правио и по један гост из Загреба, Скопља и Љубљане (криза јавног ума регионална је бољка), а домаћини, вероватно да потврде своју идеолошку непристрасност, између осталих су угостили и Бранка Радуна, Владимира Вулетића и Дејана Вука Станковића. Својеврстан кључ за тумачење идејног хоризонта и домашаја по којем ће се пројекат посвећен кризи јавног ума памтити, уколико уопште буде упамћен, чини се да је био назначен у уводној речи Бранка Глигорића, директора Медија центра. Овај Глигорићев заправо идеолошки пледоаје, под насловом Дебата о одсуству дебате, упозорио је да је „Србија дуго суочена са забрињавајућим одсуством јавне критичке речи и концепције развоја друштва утемељене на знању“. Порука је била директна: ако је одсуство дебате у друштву један од важнијих показатеља кризе јавног ума у Србији, указивање на важност и потребу да се дебата из потпуног прогона врати у друштвену праксу један је од најважнијих момената овог скупа. Узгред, дух и амбијент овог сусрета одабраних можда је најпроницљивије, а уз велику дозу резигнације и понешто хумора, описао Милан Влајчић. „Говоримо о паду критичког ума. Критички ум постоји ипак, али у неким малим дервишким круговима као што је и овај овде. Нас има двадесетак, ту су неке камере, нема новинара, можда ће само ’Данас’ и ’Време’, можда НИН, нешто дати и регистровати, ово остало неће ни регистровати.“ Премда се хоризонт Влајчићевих очекивања испоставио као мање-више тачан, и премда је утисак да је у све четири сесије демонстрирано расположење немоћи, безидејности, умора и резигнације говорника, разговор о кризи јавног ума несумњиво заслужује пажњу, медијску и друштвену. Не само због изречених углавном познатих дијагноза о јавном и политичком животу, или понављања одавно познатих ставова говорника, већ пре и важније као парадигма стања јавног духа, колико и реалне немоћи мисаоног дискурса који је одлучујуће утицао и још увек утиче на живот и збивања у Србији. Но вратимо се уводничару и његовим порукама које апелују да се дебати врати достојанство.

ДЕБАТА – ДА, АЛИ С КИМ? Појашњавајући своје залагање за дебату као темељ пожељног и демократском друштву својственог критичког јавног дискурса, уводничар Глигорић је, као својеврсне идеолошке лозинке, напоменуо и нека ограничења и разграничења битна за разумевање идејног темеља који је усмерио овај скуп. Међу њима свакако ваља издвојити она попут: „Време Југославије када су интелектуалци тражили промене и померали границе слободе“, „Меморандумска Србија… када је доливено уље на већ распаљену ватру српског национализма“, „Деведесете у којима се, упркос свеприсутном безумљу и ратнохушкачкој реторици, десило рађање једне нове, грађанске и интелектуалне елите“.
Ето, дакле уводничара како много година после поменутих догађања у сфери јавног ума, који, јел’те, није увек био у невољи, са истакнутог места држи своје, не само протоколарно уводно слово управо пред еминентним појединцима из редова онда рођене грађанске елите. Неизбежно је и подсећање како су управо у евоцираном митском тренутку а контранационализму, кренули историјски процеси, који ће имати двојаке, и сјајне и немиле последице. Глигорић даље каже: „Управо је та ангажована критичка јавност довела до промена у свести друштва које су кулминирале 5. октобра 2000. Ипак, ти гласови у деценијама за нама неповратно су утихнули. Такви импулси данас нису ни у заметку и уочљив је недостатак оних који критички промишљају и бескомпромисно се супротстављају владајућем доминантном ставу као што је то чинила такозвана друга/грађанска Србија.“ Уводничар не крије уверење да дегенерација демократије, маргинализовање критичког мишљења и његово свођење на мишљења партијских интелектуалаца никада не би била могућа да је дух друге Србије у снази у каквој је био некада, посебно у освит петооктобарске револуције. Да зло буде веће, одлучује и чињеница да смо управо сведоци, како каже, конституисања „нове (квази)интелектуалне елите“, прецизније – како каже – „новокомпоноване касте, од власти отворено или прећутно подржане, по правилу происточне провенијенције… што додатно погодује стварању конфузије и застоју демократизације“.
Све наведене напомене директора Медија центра могу се без сумње разумети као оквир и идејна платформа на којој је организован серијал разговора о теми Криза јавног ума. И није неважно да су се на овакве поруке одазвали тако бројни учесници који су, верујемо, жељни дебатовања у смислу у којем је оно део демократски организованог јавног и политичког живота, баш као што и јавни ум (у чију су славу Глигорић и остали тако посвећено дебатовали четири дана) јесте нормативни политички идеал, како теоретичари кажу „заједничка тачка гледишта коју грађани заузимају када политички уређују међусобне односе“. Да ли је као поменуту заједничку тачку гледишта у својој „дебати о одсуству дебате“ уводничар могао, или морао, да још јасније именује „одбијене“ и да одреди ко је, поред поменутих „происточно“ настројених интелектуалаца, још искључен из – приступа дебати. Има времена, верујемо да ће за то у Медија центру бити и прилика за разјашњења на тему: дебата да, али: с ким и о чему? Ако су у дебати евидентно непожељни „происточни“, а верујемо, према духу реченог, још и више „пронационални“, ко (пре)остаје? Ко ће све бити срећни добитник ове борбе за слободу јавне речи и прекид стања у којем „Србија ћути“? Да ли ће се дебатовати само у кругу истомишљеника, у срећној породици поменутих Влајчићевих дервиша, чије ће закључке, као обавезне јер су умни и вредни, потом даље ширити некакви добошари? На ова питања одговори се могу разни дати. Како се може наслутити, само један у овом тренутку вреди, и то онај који се може добити од центра политичког одлучивања, од власти дакле. Власт (којој је најпре упућена сва сила ове разуђене и разливене дискусије) сада, за невољу, емитује веома противречне поруке, што кризу јавног ума стварно доводи до врхунца. Управо са тим противречјима која стварају шум на везама београдских елитних либерала и политичке моћи, комуницира овај скуп. На овом трагу, забринути Душан Јањић, на другој сесији разговора о кризи јавног ума, саопштава: „Неко је давно рекао ништа није јаче од идеје кад јој дође време. А овима који владају, њиховој идеји дошло је време. Они владају, они одређују тај простор државе.“
Шта се може уочити као посебан изазов који су они који владају упутили овима који мисле (будући да неслагања на овим релацијама нису упамћена као правило)?

ПРОМЕНЕ КОЈЕ БРИНУ Ако је извесно да Србија јесте на историјском раскршћу без преседана, да земља и грађани живе један неупоредиво тежак период, и да је без обзира на то каквој је и чијој идеји наводно време дошло, у домену политичке и идеолошке теорије и праксе евидентно уочљива велика криза, да ли су унутрашње међусобице, провокације и инати заправо луксуз? Ако власт можда зачикава недужне другосрбијанске витезове, да ли је, узгред, у редовима ових другосрбијанских ауторитета било назнаке о разумевању властите одговорности и улоге у достизању овог кризног стања? Да ли је баш све, па и „криза јавног ума“, или, рецимо, криза либералне идеје и прозападне, односно проевропске оријентације за коју гине већи део дискутаната из Медија центра, „дошло само од себе“ (тешко да се актуелна несрећа инсталирала на начин вируса који се „сам“ угнезди у компјутерском софтверу)? На ово питање потврдан одговор се не може наслутити, али у другом смеру има и неких назнака разјашњења и то у домену праксе којом су власти за срце ујеле све припаднике круга који не може да свари ни „происточне“ ни „пронационалне“, колико и све друге – различите .
Ту је и одговор на питање – зашто овај разговор баш сада? И не треба га никако тражити у драми коју нација преживљава око „унутрашњег дијалога о Косову“, или пак у бризи за судбину РС (то су бриге које већина дискутаната из већег дела круга о којем говоримо сматра решеним!), већ пре у наизглед неважним детаљима шире јавне сцене, као што је рецимо „процес трансформације рељефа НВО сектора у Србији“, о чему исцрпно и садржајно пише Милован Јовановић, постављајући другосрбијанцима судбинско питање: „Да ли је друга Србија изгубила монопол“?
Уколико се сложимо да је време дошло и идеји на коју указује ово питање, ето и трага који ће одгонетнути резигнацију и поруке дело дискусија изречених под кодним именом Криза јавног ума! Ето теме која ће посредно и скривено надахнути писмо дервиша адресирано директно Великом везиру српске политике, грешном јер допушта оваква и друга лево-десна скретања. „Антисрпски невладин сектор већ неколико месеци уназад пати од главобоље, узроковане губитком монопола на јавни дискурс и цивилни активизам уопште. Протекли дани и месеци показали су наиме да антисрпске сорошевске невладине организације нису више у стању да организују ниједан јавни догађај без директне конфронтације се патриотским невладиним сектором“, пише М. Јовановић. Најстрашније, у овом смислу тек следи у реченици коју аутор подвлачи – „Антисрпске невладине организације су једноставно изгубиле свој дугогодишњи монопол на цивилни активизам у Србији, а држава се коначно поставила неутрално и пружила патриотама равноправан простор за активизам.“ Може ли у сфери животних догађања и пулсирања јавне сцене нешто очитије од овога да покаже сумрак неолибералног дијамата? Ко то тамо ради по својој вољи и тако дрско опонира? Ко су те Алтернативе, ти Заветници и остале патриотске студентске организације… Укратко, прилике диктирају неодложно хитну потребу да се најмоћнијем носиоцу политичке воље, без одлагање, саопшти да је стање мучно, а његова одговорност тако непосредна и убедљива да се већ и он лично може сматрати својеврсним оваплоћењем кризе јавног ума?
Чекајући одговоре на ове просвећене и теоријом посредоване вапаје, а надајући се да поткресивања крила активизму студентских и патриотских НВО ни у назнакама неће бити, можемо размотрити и недоумицу: Колико јавни и политички живот могу имати користи од овог разговора? Чини се мало, или нимало. Није само реч о сужавању дискусионог и мисаоног хоризонта који је неизбежна последица разговора међу истомишљеницима већ и о чињеници да је ово било понављање у оквиру очекиваног и познатог. Да су уморни и разочарани причали са уморним и разочараним. Вероватно – мало и недовољно да би Везиров ферман на дервишки контраферман уопште стигао!

[/restrict]