БАРНАР Ле КАРО – Када сами чинимо да нам „со обљутави“ (први део)

Да ли је сада „Нови светски поредак“ опаснији од исламског фундаментализма? Рекао бих да је само суптилнији, безбојан и без мириса, инфилтрира се свуда под маском „људских права“. Испољава се данас у облику „брака за све“ (једнополних бракова), сутра ће у форми еутаназије, прекосутра под ко зна којим обликом. А то су услови за све државе које желе да приступе „Унији“. Уз то је снага свих тих установа само у нашој слабости, тако бива као кад, како каже Јеванђеље, „со обљутави“, каже у разговору за „Печат“ француски интелектуалац Барнар ле Каро, који слови за једног од водећих европских стручњака за православље и хришћанство

Стицајем околности, наш саговорник Бернар ле Каро још у младости је постао духовно чедо Аве Јустина. Рођен је у Француској, потекао из породице која му је у раном детињству усадила потребу да трага за истином и исконским у себи. Човек изванредних интелектуалних способности, ерудитског знања, одличног владања седам светских језика, постао је и истински православац. Али и велики борац за православље у свету. Тих, уман и разложан човек. У овом сусрету који се збива под сводом манастира Ћелије, где почива Ава Јустин Поповић, одабрао је,  не само због нашег подстицања,  да говори о савременим токовима у православном свету, о Руској цркви, светитељима новог доба, екуменизму, српско-хрватским односима, вековној политици Римокатоличке цркве и Ватикана према православним словенским народима.

Ви сте православац, Француз, интелектуалац, говорите и српски, руски, грчки, немачки, румунски, енглески језик… Шта вас је мотивисало да уђете у свет православља?

Тачно је да сам православан, тачније да се трудим да то будем, што ме не спречава да будем и Француз, привржен француској култури уколико је аутентична, православна, и мојој историји. Осим тога, историја Француске је везана за историју Србије, посебно током Првог светског рата. Мој даљни рођак Луј Воаз је погинуо уз Србе на Солунском фронту у 17. години. Што се тиче мог знања језика, нарочито руског, српског и грчког, оно долази стога што сам желео да имам директан контакт са духовнoм литературом и народима православних земаља, у чему су ме подстицали две изузетне духовне личности 20. века: руска игуманија Теодора, из манастира Лесна у Француској, и владика Данило Крстић у Србији. Сад, које су биле моје мотивације да постанем православан? Може деловати необично или чак чудно да један западни човек буде 1965. заинтересован за православље. Скоро све православне цркве су биле заклоњене гвозденом завесом, док је православна црква на Западу била врло подељена. Постојала је и постоји и даље наша људска слабост. Као што је рекао апостол Павле: „А ово благо имамо у земљаним судовима.“ При томе сам био зачуђен виталношћу у таквим условима православне цркве. Руска емиграција, осиромашена и у црквама од барака, зрачила је Христовом светлошћу, као што вели апостол, „немајући ништа, а све поседујући“. Та виталност православља је фасцинантна: гледајте шта се дешава у Русији, сада после готово века милитантног атеизма, Црква се рађа из свога пепела, и те како се препорађа! Чак и у Албанији! Два века после Француске револуције Француска се још није опоравила. Римска црква, осим неких изузетака, није канонизовала своје бројне мученике жртве Француске револуције, као ни краља Луја XVI, док су готово све папе новијег доба канонизоване. Руска православна црква канонизовала је своје мученике, укључујући и царску породицу. Тешко је не бити ганут када видите хиљаде верника који ходочасте 20 километара пешачећи из Јекатеринбурга после литургије 17. јула, дана погубљења царске породице. Тако нешто је незамисливо у Француској и у западном свету уопште. Али вратимо се духовним вредностима због којих сам постао православац. Цитирам поново оца Јустина: „Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине: молитву и пост.“ Управо то налазимо у православљу, Свету литургију и аскезу. Како је говорио један свети либански монах на Светој Гори, отац Исаак: „Православље има аскезу у крви.“ Рекао бих, „молитва и пост“ су начин живота, то ме је од почетка привукло православљу.

[restrict]

Познавали сте оца Јустина, које вредности Аву издвајају од осталих црквених великодостојника?

Први пут сам се сусрео са оцем Јустином 1968. године. Обилазио сам манастире Србије и, у Дечанима, монах Иринеј (данас епископ бачки) ме је од срца упутио да одем и видим oца Јустина. Упечатљиво у његовом учењу беше његово стално позивање на догмате Халкидонског сабора: Исус Христос је савршени Бог и савршени човек: Богочовек. Наравно, није то ништа било ново, али његово учење о томе било је много јаче од свих осталих духоносаца нашег времена. Ако говоримо о првом утиску који је остављала његова личност, то је дубоко смирење и истовремено његова непосредност. Исто се односио са свима, како према еминентним професорима, тако према обичним људима, сељацима. Друга особина његове личности била је та „директна страна“: иако ме тада није познавао, отворено је говорио о реалној ситуацији СПЦ под титоистичким режимом… Треба, такође, додати – а то је изузетно значајно – да је живео са целом Црквом, био је универзални, васељенски човек (али не космополита!). Уједно је био Србин свим бићем, интересовао се за све православне, Грке, Русе, Румуне, чак и Африканце. Да завршим, рекао бих да је упркос проблемима тог времена отац Јустин зрачио. Било нас је неколицина у манастиру Ћелије, где је живео, а временом се све више и више ширила његова порука. Како је рекао о њему приснопамјатни протојереј Чедомир Остојић, о коме ћу говорити касније: „Ништа не може спречити Христову светлост да зрачи.“ Ако резимирамо његово дело, рекао бих да је био свест СПЦ тог времена. Али није говорио само својим савременицима, већ и будућим генерацијама, дакле садашњој генерацији.

Колико су духовна деца Јустина Поповића остала одана Ави? Неки од њих су у врху СПЦ, и тврди се да се залажу за екуменизам, за блиску сарадњу са Римокатоличком црквом, чак и за заједничке службе свештенослужитеља обе цркве. Ава Јустин је, у том смислу, имао јасан став!

Пошто не припадам СПЦ, тешко ми је да коментаришем тренутна догађања у њој. Могу да кажем само једно: отац Јустин се коначно и без резерве супротстављао екуменизму, а то значи негирању јединствености Цркве, заједничким молитвама са неправославнима, испразним говорима… Нико као он није разобличио својевремено такозвани „дијалог љубави“ између васељенског патријарха Атинагоре и папе Павла VI. Прозрео је куда то све води, требало га је озбиљно схватити, то нису биле углађене фразе. След догађаја је осведочио исправност схватања оца Јустина: сада знамо – из књиге доминиканца Патриса Мајеа „Павле VI и православље“ – да је 1970. била основана „тајна“ комисија која се састојала од четири члана, два римокатолика и два православна (почивши митрополит Дамаскин Шамбезијски и актуелни митрополит Јован Зизјулас, у то време световњак). Та комисија је дала „зелено светло“ за заједничко служење литургије Атинагоре и Павла VI у Фанару. Пројект се није остварио пошто је Ватикан био свестан да православни свет неће следити Атинагору. Осим тога, Павле VI стрепео је да ће Атинагору, кога је искрено волео, православна црква анатемисати. Тако је, дакле, Павле VI „спасао“ православље од Фанарских „авантура“. То је срамно за нас!

Аутор сте вредних књига о светим људима на француском језику. Такође, превели сте бројна дела светих отаца. Завршавате на француском језику Житије Аве Јустина. То је значајан допринос православљу у Француској.

Цитираћу речи блаженопочившег патријарха Павла: „То што ми чинимо за Цркву је један одсто, остало је од Духа светога.“ Што се мене тиче, колико год да је књига, списа и превода, то је само кап у мору. Постоје особе које, много више од мене, не штеде време и енергију, захваљујући којима су комплетна дела Светог Николаја Велимировића и Светог Јустина Поповића доступна француској читалачкој публици. Мислим на три тома догматике оца Јустина и на беседе Св. Владике Николаја (700 страна) које су преведене на француски. Далеко од тога да сам урадио неко обимно дело!

Писали сте о Светом Јовану Шангајском, блиском Русима и Србима, али и целом православном свету. Како доживљавате личност и светост Јована Шангајског? Реците нам нешто о односу Николаја Велимировића и Јустина Поповића према образованом, скромном младићу Михаилу Максимовићу, касније јеромонаху Јовану?

Морам да напоменем да се нисам упознао са Светим Јованом Шангајским. Мој први додир са православљем догодио се у руском манастиру Лесна, близу Париза, 1965, где сам упознао једног дивног сведока православља на Западу, протојереја Чедомира Остојића, пароха Руске заграничне цркве у Бриселу, ког сам малопре поменуо. Управо је био одслужио литургију са Светим Јованом Шангајским, који је убрзо дефинитивно отишао за Америку. После тога су сви Руси које сам упознавао често говорили о њему, о његовом учењу и о његовим чудима. Отац Чедомир је говорио да је он био „жива легенда“. Увек ме је одушевљавало што кадгод би искрснуо црквени проблем, нашао би се неко ко би рекао: „Владика Јован је говорио…“, а то ме је подстакло да напишем књигу о њему. Питате ме о ставу Св. Николаја Велимировића о будућем Светом Јовану. Одговорићу вам онако како ми је рекао отац Чедомир. Када га је владика Николај, у емиграцији, питао педесетих година ко је његов надлежни епископ, отац Чедомир је одговорио: „Владика Јован“, на шта је владика Николај одговорио: „Он је свети човек!“ Отац Јустин био је, као и владика Јован, предавач у Битољској богословији. Треба истаћи да су били врло различити: владика Јован је био више импровизатор, док је отац Јустин био врло уредан – смео бих да кажем, у том погледу, „западни“ човек ! – тако да би се могло рећи да су имали све услове да се не разумеју. При томе их је Божја благодат зближавала у служби Цркве. Сећам се да је отац Јустин држао фотографију Светог Јована у малом салону где је примао своје посетиоце. Дивио се његовој аскези. Као што су говорили свети оци, што су људи ближи Богу, то су ближи једни другима, што се више удаљавају од Њега, то се више удаљавају једни од других. То је поука за наше време: све конструкције које немају Бога за основу пропадају пре или касније.

Чиме вас је инспирисала светост Теофана Затворника, будући де сте га приближили француској читалачкој публици?

Кад сам био млад, књига Светог Теофана „Шта је духовни живот“ била је, ако смем да кажем, „бестселер“ у руској емиграцији. У тој књизи се може читати о „механизмима“ духовног живота. Синови, или боље рећи унуци руских емиграната у Француској читају радије на француском него на руском, уз то је језик Светог Теофана прилично архаичан. Стога сам мислио на њих, као и на све франкофоне, православне или не, који желе да упознају основе нашег духовног живота. На моје велико чуђење, та књига је имала изузетан одјек на француску „књижевну“ јавност. Један приказ је објављен у престижном и световном часопису „Ревија два света“ (Revue des deux mondes) а био сам позван и на католички „Радио Нотр Дам“ да говорим о делу. То такође значи да, као што каже Свето јеванђеље, „не живи човек само о хлебу“ него има потребу за аутентичношћу. Тако и ако бисмо у екуменском дијалогу рекли: „Почнимо од почетка, имајмо исти духовни живот, као што смо имали током првих векова, а о осталом можемо дискутовати потом. Ваш папа је укинуо пост, иако је пост заповедио сам Богочовек Христос, као што је говорио отац Јустин. Ваша миса не личи ни на шта.“

Недавно сам присуствовао једном римокатоличком опелу. Једна жена, вероватно лаичка председница парохије, делила је причешће верницима!!! Замислите то! То је за нас неки други свет. Тако им само можемо рећи: „Вратите се вредностима које су биле и ваше током првих векова и о свему можемо потом говорити! Немамо никакав презир према вама, тако вам говоримо стога што вас волимо и желимо ваше спасење.“ „Lex orandi, lex credendi“, дакле, правило молитве јесте и правило вере, како је понављао отац Александар Шмеман. Верујте ми да ми се догађа да кад тако говорим, порука бива прихваћена.

Присталице глобализма и Новог светског поретка кажу да је за тај поредак највећа опасност православље, опасније од исламског фундаментализма! Како објашњавате такав став?

Господ је рекао да се не треба плашити оних који убијају тело, него оних који убијају душу, управо о томе се ради. Постоји паралела између тоталитаризма Совјетског Савеза и оног Европске уније. Као што ми је говорио у доба титоизма владика Данило Крстић, ког сам већ споменуо: „Постоји црвена звезда петокрака – боје крви, бруталности – као што постоји бела звезда петокрака (Сједињених Држава Америке) – то је исто, али са лепим манирима.“ Тада се свуда по свету убијало „за социјализам“. Сада се убија за такозвану демократију (не пропуштајући при томе енормне профите од проливања људске крви). Да ли је сада „Нови светски поредак“ опаснији од исламског фундаментализма? Рекао бих да је само суптилнији, безбојан и без мириса, инфилтрира се свуда под маском „људских права“. Испољава се данас у облику „брака за све“ (једнополних бракова), сутра ће у форми еутаназије, прекосутра под ко зна којим обликом. А то су услови за све државе које желе да приступе „Унији“. Уз то је снага свих тих установа само у нашој слабости, тако бива као кад, како каже Јеванђеље, „со обљутави“. Кад сам био у Цариграду, један епископ ме је питао: „Да ли сте ишли у Топкапи да видите Мухамедову сабљу? За вас са Запада тешко је да замислите пророка са сабљом! Али ако смо лоши хришћани, Бог нам шаље ту врсту пророка…“ Ипак, како ми је рекао један светогорац: „Нека ђаво врши своје дело, ми чинимо своје.“ Све је у томе да ми чинимо своје. Чули сте ове године поруку оца Јустина коју је послао ученицима: „Будите посланици Богочовека.“ То је порука Цркве: обучити архипастире и пастире који ће бити „посланици Богочовека“, а не посланици Дарвина и других сличних теоретичара. Потребно је да православна академска просвета формира архипастире и пастире који су у стању да дају свој „живот за њихово стадо“, а не „старозаветне“ бахате свештенике и теологе који сматрају да „народ oвај који не зна закон, проклет је“. То је нови клерикализам коме нема места у Цркви и он је раслабљује.

Одлично познајете прилике у православљу и хришћанском свету уопште. У ком степену се Французи опредељују за православље? Неки аналитичари пишу да је све више Француза који бирају ислам за своју нову веру. Каква је духовна клима у Француској, где има и римокатолика и протестаната?

Ако бих могао да пружим један општи закључак, рекао бих следеће: постоји православни клер и православни народ, који интензивно живи својом вером, молитвом, постом, који зрачи вером и делима. Постоји замах који је можда без преседана у новијој епохи, нарочито у Русији, али и у другим земљама. На пример, десетине хиљада Африканаца постају православни. У једној својој поруци Архијерејском сабору СПЦ отац Јустин је поменуо и Цркву у Африци, у то време још увек организовану око мањих заједница. То је било пророчко виђење! Међутим, постоје и епископи и набеђени теолози који нису примерени, али који монополишу наслове у нашим „мејнстрим“ медијима. Тако се могло видети на Критском сабору: гласајући присутни епископи су представљали свега 0,8 одсто православног епископата у свету… Када је реч о православљу у Француској, треба рећи да су они незнатна мањина, иако постоји велико интересовање за православље. Уосталом, католицизам/протестантизам је одавно у агонији – пролази кризу без преседана. Запрепашћујуће је што се цркве руше или се продају а од њих праве ресторани, културни центри и слично. Католичка црква више нема средстава да одржава своје богослужбене објекте. Мање од половине становништва Француске је крштено. Природно је да се нико ко има здравог разума не може томе радовати. Постоје, срећом, упркос свему ту и тамо одрази бољег стања. Не заборавимо да су демонстрације против „истополних бракова“ у Паризу окупиле више од милион учесника. Али то је било недовољно да наше велике демократе промене једно слово у том закону. Напротив, тек што је дошао на власт, француски председник Макрон сада намеће регулативу о „медицинској оплодњи“. То је систематска деструкција друштва. Што се тиче преласка у ислам, у Француској је то, како ми се чини, маргинална појава.

Колико су модернизам у хришћанству и екуменизам утицали на цео свет?

На Западу за модернитет не постоји веће интересовање. Ми живимо у постмодернистичком времену. Парадоксално, у Европи и у Америци прилагођавање на савремени свет веће је у одређеним круговима који се сматрају православнима, додуше мањински. То је био увек случај: имитација са закашњењем. Што се тиче екуменизма, он је практично на мртвој тачки на Западу, то више никога не интересује, осим неколико група, из разлога идеологије или интереса. Такозвана „Недеља јединства“ привлачила је мноштво пре двадесетак година. Сада више није тако. Тај покрет изазива или непријатељство или равнодушност у свим религијама. Али у Србији, парадоксално, они који се супротстављају екуменизму и његовој „лажној љубави“, како је говорио отац Јустин, квалификовани су као „зилоти“. У оваквој концепцији црквеног живота ту су „наши“ – добри и „зилоти“ – лоши. Има неколико година, један српски владика, сада упокојени, пре него што ме је упитао за личне вести, одмах ми је питање поставио: „Да ли сте зилот?“ Један други, такође упокојени, рекао ми је: „Читао сам ваш текст…. то је зилотски.“ Шта то значи? Пре свега, „зилоти“ на Светој Гори су они који су се одвојили од Цркве 1924. пошто је Фанар прихватио нови календар, потпуно презревши осећања верника. Ти „зилоти“ су, нажалост, расколници и нису у јединству са Црквом. Како се то може рећи за православне хришћане који се редовно причешћују у храмовима где су помињани канонични архијереји? Треба рећи да је у своме реферату о Критском синоду епископ бачки Иринеј јасно рекао да не постоји разлика између „наших“ и „осталих“. Чињеница да нисмо сагласни – следећи у томе учење Аве Јустина и практично свих духоносаца 20. века – са екуменизмом, зар то није израз нашег мишљења у оквирима саборности на коју се позивамо на свим нашим конференцијама? Православље није идеологија: оно не жели да уништи противника него да се и он спасава. Мислим да би за многе у Србији било добро да послушају онај други „табор“. Тачно је да култура дијалога – наравно није реч о компромису – није балканска врлина .. Али СПЦ има све разлоге да задржи своје јединство, које је најбоље оружје против глобализације. Једина снага која се супротставља „светским моћницима“ може бити православље. Није случајно што их толико „интересује“…     

[/restrict]

Наставак

у наредном броју

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *