Почетна / Интервју / БАРНАР Ле КАРО – Када сами чинимо да нам „со обљутави“ (први део)

БАРНАР Ле КАРО – Када сами чинимо да нам „со обљутави“ (први део)

Да ли је сада „Нови светски поредак“ опаснији од исламског фундаментализма? Рекао бих да је само суптилнији, безбојан и без мириса, инфилтрира се свуда под маском „људских права“. Испољава се данас у облику „брака за све“ (једнополних бракова), сутра ће у форми еутаназије, прекосутра под ко зна којим обликом. А то су услови за све државе које желе да приступе „Унији“. Уз то је снага свих тих установа само у нашој слабости, тако бива као кад, како каже Јеванђеље, „со обљутави“, каже у разговору за „Печат“ француски интелектуалац Барнар ле Каро, који слови за једног од водећих европских стручњака за православље и хришћанство

Стицајем околности, наш саговорник Бернар ле Каро још у младости је постао духовно чедо Аве Јустина. Рођен је у Француској, потекао из породице која му је у раном детињству усадила потребу да трага за истином и исконским у себи. Човек изванредних интелектуалних способности, ерудитског знања, одличног владања седам светских језика, постао је и истински православац. Али и велики борац за православље у свету. Тих, уман и разложан човек. У овом сусрету који се збива под сводом манастира Ћелије, где почива Ава Јустин Поповић, одабрао је,  не само због нашег подстицања,  да говори о савременим токовима у православном свету, о Руској цркви, светитељима новог доба, екуменизму, српско-хрватским односима, вековној политици Римокатоличке цркве и Ватикана према православним словенским народима.

Ви сте православац, Француз, интелектуалац, говорите и српски, руски, грчки, немачки, румунски, енглески језик… Шта вас је мотивисало да уђете у свет православља?

Тачно је да сам православан, тачније да се трудим да то будем, што ме не спречава да будем и Француз, привржен француској култури уколико је аутентична, православна, и мојој историји. Осим тога, историја Француске је везана за историју Србије, посебно током Првог светског рата. Мој даљни рођак Луј Воаз је погинуо уз Србе на Солунском фронту у 17. години. Што се тиче мог знања језика, нарочито руског, српског и грчког, оно долази стога што сам желео да имам директан контакт са духовнoм литературом и народима православних земаља, у чему су ме подстицали две изузетне духовне личности 20. века: руска игуманија Теодора, из манастира Лесна у Француској, и владика Данило Крстић у Србији. Сад, које су биле моје мотивације да постанем православан? Може деловати необично или чак чудно да један западни човек буде 1965. заинтересован за православље. Скоро све православне цркве су биле заклоњене гвозденом завесом, док је православна црква на Западу била врло подељена. Постојала је и постоји и даље наша људска слабост. Као што је рекао апостол Павле: „А ово благо имамо у земљаним судовима.“ При томе сам био зачуђен виталношћу у таквим условима православне цркве. Руска емиграција, осиромашена и у црквама од барака, зрачила је Христовом светлошћу, као што вели апостол, „немајући ништа, а све поседујући“. Та виталност православља је фасцинантна: гледајте шта се дешава у Русији, сада после готово века милитантног атеизма, Црква се рађа из свога пепела, и те како се препорађа! Чак и у Албанији! Два века после Француске револуције Француска се још није опоравила. Римска црква, осим неких изузетака, није канонизовала своје бројне мученике жртве Француске револуције, као ни краља Луја XVI, док су готово све папе новијег доба канонизоване. Руска православна црква канонизовала је своје мученике, укључујући и царску породицу. Тешко је не бити ганут када видите хиљаде верника који ходочасте 20 километара пешачећи из Јекатеринбурга после литургије 17. јула, дана погубљења царске породице. Тако нешто је незамисливо у Француској и у западном свету уопште. Али вратимо се духовним вредностима због којих сам постао православац. Цитирам поново оца Јустина: „Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине: молитву и пост.“ Управо то налазимо у православљу, Свету литургију и аскезу. Како је говорио један свети либански монах на Светој Гори, отац Исаак: „Православље има аскезу у крви.“ Рекао бих, „молитва и пост“ су начин живота, то ме је од почетка привукло православљу.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Наставак

у наредном броју

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *