АУДИЈЕНЦИЈА

Милош Јовановић, нови лидер старог ДСС-а, пише у овом броју „Печата“ о могућим променама Устава Србије под насловом „Српско, а не бриселско становиште“. Супротстављајући ова две становишта Јовановић каже:

„За почетак сасвим је извесно да је према ’бриселском становишту’, преамбула Устава нетачна и да би свакако морала да се брише, баш као и нормативни део који се односи на Косово и Метохију као саставни део државне територије Републике Србије. Међутим, поред овог крупног питања, вероватно би се убрзо поставило, под плаштом ’људских права’, и низ веома важних питања попут брака за истополне особе или могућности вештачке оплодње за женске хомосексуалне парове (о чему се, рецимо, расправља у данашњој Француској) која представљају само неке ђаконије накарадног постмодернистичког бесмисла који је овладао Западом. Несумњиво је да наше елите нису нимало способне да интелектуално парирају наведеним кретањима, и зато свако отварање питања промене устава у овом тренутку може имати врло негативне последице. Зато, док не почнемо коначно да размишљамо својом главом, Устав из 2006. године не би требало дирати, независно од његових мањкавости.“

[restrict]

Издвојили смо претходне редове, пре свега због тачне дијагнозе о неспособности наших елита да јасно заступају српско становиште. Уместо да чине оно што би било целисходно и што би требало, оне се крајње некритички односе према свему што је западни политички налог или тренутно ин а по правилу то чине уз готово обавезну дозу аутошовинизма који брутално демонстрирају. То су они „несрећни људи који су ум свој дали под аренду па сад морају да мисле како други оће“ – што би рекао Вук Караџић.

Управо због тога убеђени смо и да је потребно да истакнемо нешто што је, нажалост, редак позитиван изузетак међу нашим интелектуалцима и уметницима. Реч је о Владимиру Пишталу и његовој књизи „Сунце овог дана (Писмо Андрићу)“ („Агора“, Зрењанин, 2017). Без икакве неодређености и замуцкивања, поштујући законе литерарног стваралаштва, ишчитавајући Андрића и учитавајући себе, Пиштало пише:

„Свети Павле је позивао робове да слушају своје господаре. Винстон Черчил је позивао на разумевање према Вилхелму Другом, које би понудио и Леополду од Белгије, али не би га арчио на Гаврила Принципа. Принцип је тако постао примерак из криптозоологије, науке о имагинарним монструмима.

Мало је питања у историји у којој једна страна има сто посто аргумената. Сарајевски атентат представља такав случај. Чудно је како се у демократском окружењу 21. века сачувао искључиво аристократски поглед на аустроугарску окупацију Босне.

Људи нижег статуса не би требало да имају аргументе. Јер то није лепо. Субјекти по дефиницији нити могу имати кохерентне мисли нити могу бити самостални актери. Не могу бити самостални, чак и ако знамо да је шеф босанске групе завереника, Данило Илић, одбио наређење из Србије да се атентат на Франца Фердинанда обустави.“

Није се завршило овако кратко и прецизно него је у истом тону настављен увид у историјско стање ствари. Принцип се „наравно не би могао обратити лично надвојводи него најнижем од његових службеника. Шта би у тој представци писало? Писало би да је за српског сељака у Босни, аустријска окупација, у много чему, била само наставак турске окупације… Укратко, Принцип би се својом представком обрео у Кафкиној причи ’Пред законом’…

Својим чувеним пуцњем Гаврило Принцип је направио пречицу у овом вечитом чекању.

Он је изборио за себе једну врсту аудијенције.“

Има дакле Србија и те како способну стваралачку интелектуалну, па и нешто политичке елите, али је она и медијски и политички (вољом режима) неправилно распоређена на њену, а пре свега на нашу националну штету.

 

***

 

Не познајем никога, међу онима које познајем, што јавно, што лично, ко је толико жалио што није могао да служи војску и што није могао да на регуларан начин оде да брани Косово од НАТО агресије. Кажем на регуларан начин, јер да је отишао на нерегуларан начин у неку паравојну формацију, данас би био додатно разапињан на крст или прикован за стуб срама од стране бестидних политичара и исто таквих медија, или би га већ одавно разне невладине организације типовале за Хаг. Реч је, наравно, о Александру Вулину, српском министру одбране. Напрасно, и то од оних који су систематски уништавали српску војску и на силу укидали војни рок или томе аплаудирали и о томе писали славопојке, неслужење војске због крајње објективних и законских директно прописаних забрана узима се као доказ непатриотизма и неспособности за обављање важног државног посла.

Те фанатичне заступнике става да је служење или неслужење војске некакав апсолут и кључни доказ способности и патриотизма треба подсетити да су неку „нашу“ војску служили и Мартин Шпегељ, Антон Тус, као и, правог примера ради, Владимир Трифуновић и Момчило Перишић. 

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *