Арундати Рој – Писац може да буде врло опасан! Уколико није припитомљен

Зачуђујуће је да је у модерном свету, који је интернетом повезан 24 сата, поред свих друштвених мрежа непријатељ број један неко ко пише приче, каже славна књижевница са којом смо разговарали у Милану где је, у оквиру европске турнеје, недавно представила свој нови роман „Министарство неизмерне среће“

Арундати Рој је у оквиру европске турнеје у Милану 14. јуна представила нов роман „Министарство неизмерне среће“ (The Ministry of Utmost Happiness, 2017). Појавила се ситна и грацилна, скромно обучена у дугу ланену тунику и панталоне, и спонтано, без трунке гламура, не придајући себи никакву посебну важност умне главе и врло значајне особе, умилним и готово дечјим гласом срдачно поздравила присутне. Да њених 56 година није одавала проседа коврџава коса, деловала би пре као девојчица коју треба заштитити, него као писац бестселера, а још мање као неки опасни државни непријатељ број један. Чим је проговорила о проблемима и мукама са којима се сусрећу милиони људи што се, баш као и протагонисти њеног новог романа, свакодневно боре да преживе у свету који постаје све неправеднији и суровији, а поготово када је прозвала кривце – велике корпорације и корумпиране политичаре – постало је кристално јасно зашто је ова суптилна жена већ 20 година њихова права ноћна мора.

[restrict]

НОВА ЗВЕЗДА ЈЕ РОЂЕНА Читаоци, књижевни критичари и издавачи широм света подједнако су били одушевљени „Богом малих ствари“, књижевним првенцем Арундати Рој. Роман је објављен 1997. године, награђен је престижном наградом „Букер“, преведен на 40 језика, продат у осам милиона примерака и постао једна од култних књига које свакако треба прочитати у животу. Потпуно непозната Индијка преко ноћи је постала светска књижевна звезда, лице са насловне стране и нова „златна кока“ за издавачки бизнис. И сви су нестрпљиво ишчекивали њен следећи бестселер с обзиром на то да је у литерарном бизнису нормално да „звезде“ сваке две године издавачу доставе неку занимљиву и солидно написану причу која „упакована“ у „роман производ“ може добро да се прода. Наравно, ништа не треба да буде превише компликовано, пошто је и књижевност постала индустрија у којој све више важи онај познати холивудски рецепт да је филм добар уколико може да се преприча у највише седам речи.

ЧЕКАЈУЋИ НОВ МАГИЧАН ЗОВ Уместо да се одмах лати писања следећег романа и тако без много муке заради нове милионе евра, Арундати Рој је одлучила да се посвети политичком активизму. Протестовала је против НАТО војних интервенција у Србији, Ираку, Авганистану и Либији, раскринкала је све замке глобализације, осудила дивљање неолиберализма и многе сумњиве приватизације, упозоравала на опасности које прете од индијских нуклеарних тестова, нагле ескалације тамошњег национализма, а поготово од перфидног америчког мешања у већ ионако осетљиве односе Индије и Пакистана…

Када би је новинари повремено запитали да ли припрема нов роман, рекла би да још није спремна и да чека да у њој заживи магична искра која јој је својевремено издиктирала „Бога малих ствари“. Двадесет година писала је политичке есеје, увек била у првим борбеним редовима уз угрожене и обесправљене, било да се радило о жртвама глобализације или прогоњеним националним и верским мањинама; била је осуђивана и затварана, али је небројено пута доказала велику храброст, енергију и одлучност да не одустаје од идеала бољег и праведнијег света.

Када је у индијској држави Гужарат побијено 2.000 муслимана, а 250.000 на силу протерано, оптужила је индијску владу да директно координира немире: „У Индији се дешавају мрачне ствари: руља иде по улицама, пали куће и продавнице, убија људе, али свима је јасно да конце вуку индијске обавештајне службе и њихови амерички ментори.“ Из тог периода датира и њена чувена изјава због које је први пут осуђена на затворску казну: „Мислим да се данас у Индији суочавамо с једним новим феноменом, који, нажалост, није само индијски већ глобални – са фашистичком демократијом. Нама у Индији не прети отворена фашистичка диктатура већ нешто много горе – националистичка диктатура изманипулисане сиротиње и самим тим и оно што је најопасније – фашистичко заглупљивање. Волела бих да грешим, али бојим се да је тако!“

Већ две деценије подржава кашмирске побуњенике и са протесних скупова из Кашмира више пута је поручивала: „Кашмиру треба слобода од Индије, а Индији слобода од Кашмира! Надам се да је индијска влада довољно зрела да најзад схвати да са 500.000 до зуба наоружаних војника, разгранатом мрежом полицијских доушника и психопата који се иживљавају над неистомишљеницима по бројним затворима мучилиштима неће угушити борбу људи који траже слободу и независност?! Јер на кључајући кашмирски лонац немогуће је ставити поклопац!“ Запрећено јој је да ће бити оптужена за антидржавну пропаганду, националну издају и подстицање побуне – кривична дела за која индијски закон предвиђа доживотну затворску казну. Али ни то је није уплашило, тако да је наставила „субверзивне активности“ и пркосно поручила: „Срамна је држава у којој су на слободи стварни непријатељи друштва: масовне убице, корпоративни преваранти, лопови, силеџије и сви они који упропашћавају Индију и зарађују на сиротињи. Жалосна је држава која прогони и у затворе трпа оне који мисле, траже правду и говоре истину, оно што мисли већина преплашених грађана.“

СРЕЋА И ТУГА У РОМАНУ ГРАДУ На блесак „магичне искре“ дуго смо чекали и сада је пред нама „Министарство неизмерне среће“. „Њујорк тајмс“ каже да је у питању „прави литерарни феномен“, а за „Њузвик“ је ово „литерарни догађај 2017“. У сваком случају, ради се о књижевном делу које је потпуна супротност „романа производа“ с обзиром на то да је немогуће по холивудском рецепту у неколико реченица дочарати сав концентрат бола, туге, ужаса, беде, крви и смрти, али и наде, среће, љубави и живота који прожима свих 486 страница „Министарства неизмерне среће“. Пред нама дефилује на десетине ликова који су за ову комплексну епопеју подједнако важни и, као у неком чудесном путовању, ауторка нас из сиротињских делхијских уличица води у резиденцијалне квартове индијских богаташа. Затим до „Пансиона Џенет“ (реч џенет се често помиње у роману и на урду језику значи рај – прим. М. М.), илегално изграђног малог града на старом делхијском гробљу где живи врло шаролико друштво: трансродна Анјум, жена заробљена у мушком телу, Садам Хусеин, доскора „делит“ („недодирљиви“, припадник најниже индијске касте), а сада човек са новим идентитетом муслимана у потрази за новом животном шансом, лепа Тило, разведена и сама и аутоматски класно деградирана… Треба поменути и остале ликове: софистицираног агента тајне службе, познатог ТВ новинара и наравно кашмирске побуњенике, напуштену децу коју трансродна особа са израженим мајчинским инстинктом проналази по делхијским улицама и усваја… Судбине ликова се непрестано преплићу, а сви они су ограђени невидљивим границама пола, вере, порекла, животних избора и непрекидно се преиспитују ко су, шта су и да ли су у праву. Посебну драж овом роману даје препознатљив стил Арундати Рој, тако да читалац може чак и физички да осети богатство боја и мириса Индије, али и њених контрадикција, проблема и дилема.

„Ово је роман-град“, изјавила је ауторка на представљању италијанског издања и затим појаснила: „То је имагинарни наративни град који сам замислила баш као да је прави: са широким булеварима и трговима, малим и кривудавим улицама, сиротињским четвртима, велелепним резиденцијалним зонама, тако да свакога ко се упути у шетњу могу да очекују разна изненађења, баш као и у животу, онда када се најмање нада. Док сам писала роман и ја сам се сусретала са изненађењима, а то задовољство препуштам и читаоцима. Ето, желела сам да се моји читаоци мало помуче, да и они раде док читају (смех). Иначе, у овом ’граду’ многи протагонисти живе на старом делхијском гробљу. Немојте мислити да се ради о неким чудацима с обзиром на то да се у пренасељеној Индији користи сваки педаљ земље, па се куће подижу и на гробљима. Када кажете ’гробље’, у Индији се зна да су у питању муслиманска гробља, пошто се индуси не сахрањују већ кремирају. Гробља се претварају у својеврсна гета у која се сабијају муслимани, тако да се појавио и нов слоган индијских десничара: ’Муслимани бирајте: или на гробља или у Пакистан!’ Нажалост, постоји и све више изманипулисане индијске сиротиње која овај слоган тумачи као директан позив за убијање муслимана.“

Арундати Рој је затим демантовала поједине критичаре који су „Министарство апсолутне среће“ дефинисали као роман о различитостима и својеврсну химну ЛГБТ популације. „Потпуно погрешно! Ја сам против сврставања људи у строго одређене категорије јер сматрам да се кроз такву категоризацију ’различитих’ они само још више изолују. Што се више говори о различитостима, ствара се све више категорија, а шипке кавеза у које се они затварају постају све непробојније. Ако се не варам, сада имамо 57 јасно одређених родних или ’џендер’ категорија. То може да буде прогресивно и модерно, али и врло опасно јер се заборавља да се иза свих тих одредница крије људско биће. Трансродна Анјум из мог романа јесте различита, она је жена заробљена у мушком телу, али она није само бирократска категорија и није по професији сексуална мањина! Дешава се да се ’различити’, а ту подразумевам и националне, верске, класне и у индијском случају још увек присутне кастинске мањине све више ограђују решеткама, изолују и гетоизирају у кавезе, а то никако није начин за њихову успешну инклузију. Ето, покушала сам да овим романом понудим решење за један врло компликовани проблем: како да укључимо искључене, односно ’различите’, а да их при томе још више не изолујемо затварајући их у кавезе категорија.“

У разговору за Печат, она најпре појашњава важне појмове социјалне и психолошке стварности своје земље, нагласивши и да велики проблем Индије још увек представља кастинска друштвена подела: „Сва друштва су неправедна јер почивају на хијерархијским структурама и социјалним разликама, али ипак постоји шанса да се способни и вредни попну на друштвеној лествици. Индији је хијерархија институционализована, па чак и сакрализована и људска судбина је одређена рођењем. Сваки Индијац је ходајући бар-код и чим каже своје име, одмах се зна којој касти припада, где живи и шта ради. Деведесет девет запета девет одсто образованих људи у Индији не спада у ниже касте. О овоме нико не пише јер касте званично не постоје. Фалсификујемо реалност тако што се правимо да проблем не постоји. То би било као када бисмо писали о Јужној Африци и тврдили да не знамо шта то апартхејд.“

Доживели сте велики успех, зарадили огроман новац, али сте се изненада упустили у истеривања светске правде због чега сте били и хапшени и затварани. Шта се десило да сте уместо угодног и лагодног живота одабрали овако ризичну авантуру?

Одрасла сам у индијској провинцији и на својој кожи осетила шта значи живот небитне и друштвено искључене особе. Моја мајка је била образована и потицала је из добростојеће породице. Удала се за мог оца који је припадао нижој касти, али се од њега убрзо развела. Пркошење кастинским законима, а поготово развод, у традиционалној Индији је неопростива увреда за породицу, тако да је мајка до краја живота била презрена и одбачена, а брат и ја смо важили за друштвени отпад. Ако одрастате у таквом амбијенту, логично је да развијете одбрамбене механизме, да се буните и стичете врло јака политичка уверења. Публика ме је упознала са „Богом малих ствари“, који је донекле и аутобиографски, али није ништа мање политичан од мојих есеја. Мислим да сам се у суштини одувек борила, да сам се трудила да схватим комплексни однос који везује оне који у својим рукама држе моћ и власт и оне које нико ништа не пита. Дакле, однос моћне мањине и обесправљене и разоружане већине. Непосредно после објављивања „Бога малих ствари“ 1997, дакле почетком 1998. у Индији су власт освојили десничари и одмах почели са серијом нуклеарних експеримената. Моја спонтана реакција била је студија „Крај илузија“, мој први корак у арену политичких студија. За мене то није био гест храбрости, а још мање нешто ризично и специјално. Уопште нисам посебно храбра жена. Једноставно, у мојој глави је „опалио окидач“ и рекла сам себи да постоје ствари пред којима не могу и нећу да ћутим.

Шта сте конкретно мислили када сте изјавили: „Демократија је проститутка слободног света“?

Не знам да ли вам је познато да сам била у затвору и због, како стоји у оптужници, „омаловажавања Врховног суда“. Иначе, индијски Врховни суд је најмоћнија институција у земљи која о свему одлучује и чије одлуке нико не сме да критикује јер му у супротном прети затворска казна. Мало чудно за земљу која се представља као демократска! Ако судије одлуче да ће се одобрити нека приватизација, да ће се због изградње нове бране потопити на стотине села, а хиљаде сељака протерати и претворити у градске бескућнике и просјаке, нико не сме да се буни јер постоји то фамозно „омаловажавања Врховног суда“. И знате како је то прокоментарисала индијска штампа? Пишући о мени као о познатој личности жељној публицитета, дрској и безобразној госпођици која на себе жели да скрене пажњу! Слобода медија је постала опционална. Имамо велике компаније које су власници већине медија и онда је јасно како се изманипулисано јавно мњење на изборима претвара у гласове за политичку опцију за коју се одлуче компаније! Неолиберализам је корумпирао све државне институције, политичари су обичне марионете, тако да је бесмислено рећи да живимо у демократији. Или, ако је ова фарса демократија, онда је то по мом мишљењу равно проституцији.

Колико у вашем новом роману има фикције, а колико реалности коју сте у протеклих 20 година доживели и детаљно евидентирали у политичким есејима?

Ако се не варам, Фелини је рекао да је фикција права реалност. Мислим да је у праву и да је немогуће поставити прецизну границу између фикције и стварности. Реалност често превазилази снове, тако да ни најмаштовитији писац или филмски редитељ не може да смисли оно што се често дешава у стварном животу. Постоји реалност да су милиони људи избачени из својих кућа, отерани са своје земље јер је аждаја профита одлучила да постави бране, отвори руднике, тржне центре. Кашмир је 20 година под војном окупацијом и ако кажемо да је тамо масакрирано 100.000, а побијено 68.000 људи, то нас свакако шокира, али нас емотивно не дотиче. То су само голе чињенице, бројке и статистички подаци и ми не знамо ни ко су ти људи, ни како се тај ужас десио. Али ако те бројке преточимо у причу, онда добијамо другу димензију целе ситуације са емотивним набојем, а прича може да нас натера на размишљање, а што да не и на акцију. Писац може да буде врло опасан! Наравно, уколико није „припитомљен“.

Шта под тим подразумевате?

Пре три месеца напала ме је једна индијска посланица, иначе позната глумица, рекавши да би ме требало завезати за војни џип и користити као неку врсту штита за кретање војне колоне по Кашмиру. Када сам у Индији представљала нов роман, долазило је до жестоких протеста, тачније до правих физичких обрачуна и масовних туча неистомишљеника. Појединци су ме пљували, хтели су да ме туку, десило се да су једном чак демолирали салу. Увек морам да будем максимално опрезна. Пазим чак и где седим у ресторану јер постоје велике шансе да ме неко нападне с леђа. Зачуђујуће је да је у модерном свету, који је интернетом повезан 24 сата, поред свих друштвених мрежа непријатељ број један неко ко пише приче. Не би било никаквих проблема да пишем само о Кашмиру или о кастама, трансрдонима, сиромашнима… Нисте опасни ако сте припитомљени и ако је оно о чему пишете етикетирано и каталогизирано. Постајете опасни када почнете да повезујете разноразне елементе, када им допустите да изађу из својих забрављених кавеза, истих оних о којима сам вечерас у Милану говорила на тему различитости. Једино на тај начин књижевност може да постане град. Иако се издавачка индустрија комерцијализује тако да литература постаје безопасна забава за убијање слободног времена, писци се томе морају одупрети. Књижевност треба да буде као акупунктура и да убада тачно где је потребно и да на тај начин производи одговарајући ефекат.

Да ли је наслов „Министарство неизмерне среће“ сатиричан?

Мислите ли да министарство и срећа никако не могу да иду заједно? Бирократија и метафизика? Већ су ме новинари питали да ли је у питању сатирични наслов. Одговор је не. „Министарство“ може да се схвати и као бирократска категорија, али и као нека врста мистерије због старог теолошког значења ове речи. Осим тога, министарства могу да буду и врло мистериозна места, са бескрајним ходницима који подсећају на лавиринте где можете и залутати. На читаоцу је да одабере верзију која му одговара. Иначе, моја намера је, између осталог, била да напишем књигу о срећи. Ова књига говори и о срећи, срећи која долази и одлази, срећи као тренутку који пролети а да нисмо свесни да смо баш тада били врло срећни. Живот је састављен управо од тих малих блесака среће, неочекиваних и чудесних које одмах треба препознати и у њима уживати. То никако не значи да треба да покушамо да их задржимо и сачувамо. Велика је ствар ако успемо да их препознамо!    

[/restrict]

Један коментар

  1. Зоран Ђорђевић

    Неоправдано се запоставља одлична књига Арундати Рој “Цена живљења”.
    Ту је она до детаља описала механизам по коме лоби градитеља великих брана уз помоћ корумпираних владара прави огромне бране у сиромашним земљама, под изговором да ће им хидроелектране донети благостање.
    Наравно, узимају се енормни кредити, а произвођачи ангажују своје пројектанте, своју опрему, своје раднике.
    Уништавају се плодне области на којима су људи до тада гајили довољно за себе, деградирају се екосистеми, бројне врсте животиња и биљака више немају станишта, једном речју направи се хаос, несрећа.
    Ако би уредништво “Печата” могло да дође до те књиге могло би у неколико наставака да објави најзанимљивије делове. Ако не може нека ми се јави, имам ја једну копију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *