Зона сумрака – Како је истина постала увреда

У демократији слобода говора и изражавања требало би да буду заштићени као највише добро. Мањине такође. Сада, међутим, имамо ситуацију да због фанатичне одбране неких, најчешће потпуно измишљених, мањинских права долазимо у апсурдну ситуацију да су прве две поменуте слободе готово укинуте

Не смеш их више звати диносаури – рече Јо-лес. „То је врстистички. Мораш их звати преднафтне особе.“ Овако је британски писац Тери Прачет у књизи Џони и бомба на врло једноставан начин, разумљив чак и деци (којој је ова књига комичне фантастике превасходно намењена), објаснио комплексну суманутост политички коректног новоговора који се покушава наметнути читавом свету – од Универзитета у Кардифу до бившег заштитника грађана Саше Јанковића, који су својевремено објавили спискове непожељних речи. Управо је ово и једна од главних тема вероватно најбоље књиге о дистопији свих времена, Орвелове 1984, где је новоговор, у којем је далеко важније како се нешто каже, него суштина онога што се говори, главни ослонац индоктринације коју спроводи тоталитарни режим Великог брата.

[restrict]
У том контексту тражења некакве увреде, расизма, мржње на местима на којима их дефинитивно нема, покренута је и хајка против одбојкашких репрезентативки Србије јер су се дрзнуле да се, после тријумфа над Пољском и пласмана на Светско првенство које се игра у Јапану, фотографишу имитирајући косоокост Азијаца. Како је оценио амерички Хафингтон пост, медиј који је предњачио у критикама одбојкашица и један је од водећих креатора неолибералног политички коректног мишљења, поза у којој су се наше девојке фотографисале је „неукусна“. Хафингтон пост наводи да је овај гест „у историји коришћен за изругивање људи азијског порекла“ и да је „културолошки безосећајан“. У њиховој историји, можда, али ако би Хафингтон пост овде био „културолошки осећајан“, онда би требало и да примети да житељи ових простора никада нису имали никакав проблем са било којим азијским народом, осим Црногораца који су током руско-јапанског рата у часним двобојима убијали самураје, и да наша и њихова историја нису исто. Такође, поставља се питање ко је у овој причи расиста и зашто би констатовање физичке, односно расне разлике Азијаца било коме било увредљиво. Да ли, по тој логици, Азијци треба да се стиде свог изгледа? Не имплицирамо то ми.
И код нас, а и у свету, најосетљивији на „политички некоректан“ језик нису ни просечан Ром из „картон ситија“, нити злостављана жена, инвалид или хомосексуалац, него мањина активиста који често чак и не припадају „потлаченим“ и „дискриминисаним“ групама, него су из привилегованих слојева друштва и најчешће свој ангажман добро наплаћују. Узмимо на пример управо Хафингтон пост који је гест српских одбојкашица толико констернирао. Постов уређивачки колегијум вероватно је најједноличнији ако не на читавој планети, онда макар у САД. У њему, што је шира јавност сазнала захваљујући непромишљено објављеној фотографији са једног састанака, нема ни расне, нити полне разноликости – састављен је искључиво од белих жена. У друштву разноврсном као што је америчко, то никако не може бити ствар случајности.
Проблем са претераном политичком коректношћу је много дубљи од његове површинске манифестације под привидом апсолутне и бескомпромисне пристојности, односно „осетљивости“. Ако се настави са наметањем овог модела на начин на који се то сада у већини случајева ради, доћи ћемо у ситуацију када ће сваки друштвени дијалог бити немогућ и када ће, захваљујући укидању било каквог суочавања мишљења, бити укинуто и само мишљење. Најпре због тога што су правила политичке коректности крајње флуидна и промењива, па ће људи, налазећи се у недоумици шта сме, а шта не сме да се каже, почети да бирају да једноставно ћуте. У највише случајева особе које се у овом светоназору сматрају „угроженим“ – жене, припадници других раса и народа, хомосексуалци, инвалиди… – не желе да то буде карактеристика која их дефинише и „остали“ би требало то да игноришу. Постоје, међутим, и околности у којим се од „осталих“ очекује да то запазе, покажу посебну осетљивост и посебно поштовање према томе. У супротном, шта је онда смисао, на пример, геј параде? Одлучивање између ова два избора ход је по танкој жици.
Људи који се плаше да упражњавају слободу говора и изражавања, који би пак у демократском друштву требало да су загарантовани, оклеваће да се упусте у било какву искрену размену идеја и свака друштвена дебата постаће једнострана и нестаће трагање за закључцима и решењима – они ће унапред бити одређени. Друштвени простор постаје једноличан, ограничен само на оно што је проглашено „прихватљивим“. Да ли то звучи као демократија, или као тоталитаризам? Рекло би се да демократија подразумева утакмицу, надметање идеја, али шта ми знамо, можда и није тако. На крају, друштво заражено претераном политичком коректношћу је у огромној опасности и споља, јер како је могуће водити рат, ако се не може водити искрена и отворена дискусија о непријатељу?
Зато треба увек имати на уму да ће се елиминисање непогодног говора највероватније окончати елиминисањем непогодних људи, а то ће, потом, неминовно водити и ка уништењу самог друштва и државе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *