Заклетва, Јеванђеље и Брајан Хојт Ји

Како је нови председник Србије Александар Вучић успео истовремено да охрабри и да забрине искрене српске патриоте, и зашто је ове среде постало потпуно јасно ко стоји иза протеста против његове власти

Александар Вучић, нови председник Србије јер је Србија тако изабрала, изабрао је да ове среде председничку заклетву – „Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани устава и закона, очувању мира и благостања свих грађана Републике Србије, и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности“ – изабрао је да заклетву не положи само на Уставу Србије него и на Мирослављевом јеванђељу испод њега. Можда је у том чину било извесне театралности, можда је пак то демонстрирало ослањање на традицију без које нам нема будућности, а склонији смо таквом тумачењу макар зато што је човечније, но, како год, оваквим је начином полагања заклетве Србији председник Александар Вучић себе још и више обавезао да баш све своје снаге посвети очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део. У односу на то ће, на крају, његов мандат и бити измерен, а Вучић сам рече да га занима само суд историје који је „једнак оном страшном, коначном, и представља највећу опомену и најбоље упутство за све што у периоду испред нас, и испред мене, имам и морам и хоћу да урадим, зато што је то највећи рачун који народу морам да положим пред нашом децом и пред децом њихове деце“…
И питање је засад, само, каква је и колика Србија за коју Вучић мисли да ће бити по вољи суда историје и наше деце. А његов примерено понизни поздрав с патријархом српским Иринејом и срдачни загрљај с председником Републике Српске Милорадом Додиком, уз сву намерну симболику заклетве над Мирослављевим јеванђељем и поклон застави Србије пред гардом постројеном испред Председништва Србије, дозвољавају наду да Вучићево председниковање неће бити забележено као срамна, недостојна епизода у српској историји.

ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ Ипак, није тако једноставно, уосталом, као што нису једноставна ни времена која су пред нама. Шта најављује Вучићев инаугурациони говор?
Први део био је леп и уопштен и такорећи протоколаран – говорио је о потреби за заједништвом, за тешким радом, за миром и стабилношћу и регионалном сарадњом… – да би затим прешао на кудикамо конкретније најаве које нас као такве, наравно, много више и занимају.
Прва међу њима била најава јачања одбрамбених капацитета Србије, „јер само тако можемо да сачувамо земљу од оних који нам свакодневно прете, јавно и отворено, али и тихо и прикривено. Србија је независна и суверена земља“.
С тим у вези, и потврда да Србија неће улазити у НАТО, уз подсећање да њихову агресију нисмо заборавили: „Слобода је вредност коју су наши грађани увек стављали на највиши пиједестал. Због те и такве љубљене слободе Србија жели сама да гради и обезбеђује своју одбрану, систем безбедности, своје границе, земљу, ваздух и воду. Зато не желимо да улазимо у војне алијансе и пактове и учествујемо у акцијама против неких других народа и држава, као што су неки од њих учествовали у агресији на нашу Србију… Желимо да будемо свој на своме, да имамо добро опремљену и модерну армију, српску војску која зна и може да сачува и одбрани оно што је наше. Ми туђе нећемо, али своје никоме нећемо да дамо. Бићемо јаки, довољно снажни да то можемо да учинимо. Политика војне неутралности биће политика коју ћу да штитим.“

ЕУ И РУСИЈА Уследило је обећање да са нашег ЕУ пута нећемо скренути („Не треба да буде сумње ни у европски пут којем смо се посветили“), обећање које нам се, наравно, не допада, али нисмо ни очекивали да изостане, с тим што нам се помало допада пропратно обећање да с тим у вези нећемо молити „никога ни за шта“ и било би заиста лековито да се то обећање макар и делимично обистини. Тим пре што, ваљда, нико разуман више не може ни да помисли да ћемо икада бити примљени у пуноправно чланство у Европској унији, све и када би то било добро за нас као што не би.
Уследило је – тим редом – обећање да ћемо наставити да градимо „најбоље односе са Русијом“ („Већ много година оптужују нас да нећемо моћи да сачувамо своје јасно, искрено пријатељство са Руском Федерацијом… Ми грађани Србије и државно руководство Републике Србије и у најтежим условима успели смо да одолимо свим притисцима и тврдоглаво чувамо и градимо најбоље односе са руским народом и његовим државним руководством. Ту политику Србија ће следити у будућности“), са Кином „срдачне и веома топле, пријатељске односе“ и „градићемо још боље односе“, па је говорио о односима с Индијом, Јапаном и Јужном Корејом, Африком, Јужном Америком, Аустралијом и Океанијом, и тек је онда, на крају, дошао ред на Сједињене Америчке Државе, а и то оивичено сенком: „Још много труда морамо да уложимо у стратешко поправљање односа са САД. Онај ко не би градио пријатељство са Америком, без обзира на наше разлике о питању Косова и Метохије, чинио би велику грешку и направио би огромну штету нашој Србији. То свакако нећу да учиним, и борићу се за најбоље могуће односе између нас и САД.“
Овакав редослед није случајан, он ће се читати као редослед спољнополитичких приоритета Вучићевог председниковања.

ПРЕЛАЗНА ОЦЕНА Српске родољубе, најзад, морала би да ободри и Вучићева најава активнијег залагања Србије за Србе у региону, залагања које је до сада недостајало услед мешавине прећутног помирења с наметнутом кривицом и слабости која нас је спречавала да заузмемо одлучнији став против тог наметања. „Желим да као председник Србије увек будем уз наш народ који живи у нашем окружењу, да увек будем уз Републику Српску, баш као што је и њихово руководство и народ Републике Српске увек уз Србију… Желим да будем и уз Србе у Црној Гори, Хрватској, Македонији, Словенији, Румунији… Да помогнем очување храмова и манастира српске цркве у свим тим земљама, јер само тамо где је Српска православна црква снажна на простору бивше Југославије, наш народ успео је и могао да сачува своја огњишта…“
Наравно, све су ово речи које тек треба испунити, али у овом тренутку и не можемо ништа друго до да их забележимо, анализирамо и оценимо. Од војне неутралности, преко односа с Русијом и Кином до односа са Републиком Српском и са Србима у окружењу, чак и са ЕУ интеграцијама које су споменуте, али без нарочитог ентузијазма, оцена ових најава је прелазна, ако их, разуме се, посматрамо са српског становишта.

КОСМЕТСКЕ ЗЕБЊЕ Ипак, са српског становишта и даље а другачије и не можемо, није баш све што је Вучић изговорио сасвим охрабрујуће. Напротив, изговорио је он и две најаве које изазивају зебњу.
„Планирам“, рекао је, „да отворимо разговоре о уставним реформама. На то смо обавезани наставком нашег европског пута, али и унутрашњим потребама.“ Зебња се, наравно, односи на могућност избацивања косметске преамбуле из нашег устава, у складу са захтевом садржаним у Преговарачком оквиру са Европском унијом. С тим у непосредној вези, другу зебњу изазива и Вучићева најављена намера да „отвори унутрашњи дијалог о питању Косова и Метохије“.
Ових неколико реченица могу се прочитати и као увијена најава одрицања од Косова и Метохије. Ипак, не треба се залетати с таквом оценом зато што је у Вучић, у истом даху, рекао и да ће чувати интегритет Србије и да ће унутрашњи дијалог о Космету водити „поштујући устав наше земље“, тако да се „ослободимо митског приступа, али и олаког давања онога на шта имамо свако право“. А подсећамо и да је пре годину дана, у интервјуу „Печату“, на наше питање да ли ће „преамбула преживети у свом садашњем облику“ ако буде мењан Устав Србије, Вучић рекао да ју је немогуће променити: „Устав не можете да мењате жељом или вољом владајуће партије, већ широким консензусом, народним и политичким консензусом, тако да је потпуно јасно да то неће бити могуће променити, не само око преамбуле него и око много мање важних ствари.“
Тако да нам не преостаје ништа друго него да сачекамо и да видимо шта ће, уопште, у вези с Косовом и Метохијом бити предложено. Можда ће, наиме, Вучић предложити да не пристанемо на оно што се од нас тражи; само би такав предлог био у складу с његовом руком положеном на Мирослављево јеванђеље и на Устав Србије ове среде у Скупштини Србије.
А кад смо код Косова и Метохије и вечитог косовског избора који је поново пред нама, вреди се осврнути и на Вучићеву прошлонедељну изјаву, у којој је открио да (на Западу, а где би другде, и наравно међу Албанцима) постоји жеља за „убрзавањем процеса“: „Постоје директни притисци споља, други то раде преко својих медија и дела цивилног сектора, као и дела политичких странака, а трећи је преко политичких организација чијем чланству тежимо, као што је Европска унија. За нас је важно да имамо активну позицију, да изразимо наша хтења и да се понашамо у складу с уставом, да будемо чврсто на европском путу, али и да имамо своје националне и државне интересе, да штитимо суверенитет и територијални интегритет, као и највишу вредност једног народа – а то је слобода.“

НАЛОГ ИЗ ВАШИНГТОНА И то нас доводи до прошлонедељне посете Брајана Хојта Јиа, заменика помоћника америчког државног секретара, који се у Београду састао и са одабраним представницима овдашње опозиције, са Сашом Јанковићем, Сашом Радуловићем, Драганом Шутановцем, Ненадом Чанком и Сандом Рашковић Ивић.
Поручио им је пре свега, известила је агенција „Бета“, „да је за САД демократија у региону једнако важна као и стабилност“, што је много значајније него што се на први поглед чини због недавне оцене утицајних америчких тинк-тенкова да Балкан клизи ка Русији зато што је стабилност – у смислу одсуства сукоба – стављена испред демократије, што је реч која може да има много значења, а у овом контексту значи само доследно извршавање америчких интереса. У преводу, ова реченица Хојта Јиа представља најаву да регионални лидери убудуће неће бити поштеђени америчког роварења само зато што су гаранти мира и стабилности. Морају, уз то, и да испуњавају америчке налоге.
И друга кључна порука америчког изасланика: „Он је поручио да опозиција може да да значајан допринос демократизацији Србије, и то тако што ће превазићи међусобне разлике око најважнијих питања и ићи ка обједињавању.“
И, дошла је ова среда, и митинг опозиције против Александра Вучића, председника Србије. А на митингу и Саша Јанковић, и Саша Радуловић, и Борис Тадић, и Санда Рашковић Ивић и Ђорђе Вукадиновић, и Бошко Обрадовић, и Вук Јеремић, и Милан Стаматовић. Баш као што је и наредио амерички изасланик недељу дана раније. Одсутан је био Драган Шутановац, али оправдано, ено га у Америци, састао се с Брајаном Хојтом Јием.
А ми не можемо а да се не сетимо речи Слободана Милошевића, 2. октобра 2000, у које многи од нас тада нису веровали: „Не нападају они Србију због Милошевића него нападају Милошевића због Србије.“
И сви знамо шта је после уследило. Тако да ће, заправо, знак за озбиљну забринутост наступити тек ако напади на председника Србије Александра Вучића престану. Надамо се да заклетва над Мирослављевим јеванђељем и Уставом Србије тако нешто неће дозволити, ма шта о томе мислили Брајан Хојт Ји и његови шефови.