Високи притисак

Ко ће бити нови премијер Србије, и како ће већ и сам процес избора утицати на способност наше земље да издржи занимљиву ситуацију у којој се налазимо

Нисмо видовити него смо размишљали користећи логику и делимично познавање природе људи који се баве политиком. „Сигурно је да ће сам процес избора његовог наследника произвести поприличне потресе и злу крв“, предвидели смо, употребљавајући оне алатке, још 17. фебруара у тексту „Врабац на грани“, написаном пошто је Председништво Српске напредне странке одлучило оно што је одлучио Александар Вучић, да управо он буде председнички кандидат актуелне власти, то јест нови председник Србије. „Шта год (нова) влада буде (у)радила, то ће бити приписано Вучићу у заслугу, на добро или на лоше. Е, сад, све и ако чисти геније дође на њено чело, ако ништа друго, недостајаће му ауторитет какав међу члановима владе и осталима који од владе зависе Вучић несумњиво поседује. Одсуство Вучића и страха од њега, уз споменуту злу крв, не миришу на добро када је реч о будућем функционисању Владе Србије. Другим речима, како год да је влада функционисала с Вучићем на челу, његова влада без њега на челу моћи ће да функционише само лошије.“

[restrict]

ЗЛА КРВ И заиста, ево, неколико месеци касније, довољан је и летимичан поглед, без исувише удубљивања, на насловне стране српске штампе, да би се препознали обриси процеса изливања зле крви на све стране који су у току. „Врх СНС не жели Дачића за премијера“, јављају „Вечерње новости“ ове среде. „Дачић: Идем у опозицију ако не будем премијер!“, истовремено ће „Српски телеграф“. „Курир“: „Незабележено у историји: Србија добија првог геј премијера. Председник Александар Вучић у понедељак преломио и донео одлуку да владу наше земље води Ана Брнабић“. Истовремено, „Блиц“: „Дачић и Карић лобирали у СПЦ против Брнабић“, а само дан раније је на насловној страни ових новина био функционер Дачићевог СПС-а Бранко Ружић уз наслов: „Жена премијер – зашто да не?“ „Ало“ пак, из исте корпорације, на насловној страни цитира Дачића: „Ивица: Нека влада жена“, а читаву папазјанију најбоље сумира „Информер“, не само зато што слови за службеног гласника макар једне од струја у СНС-у: „Жестока битка у врху државе: Рат за власт! Сви хоће контролу над Владом Србије. Вучићу о глави раде и сарадници из СНС.“ С тим у вези ће и „Вечерње новости“, да затворимо круг који смо њима и започели: „Врх СНС тражи: мандатар из наше странке. (…) Али у руководству нема сагласја о томе ко би персонално могао да води извршну власт.“
Све у свему, ако је све ово могуће резимирати а да нам се претходно не огади (мислимо на људску природу политичара и њихову јагму за влашћу), изгледа да су пред Србијом три могућности. Да јој (нам) премијер постане Ивица Дачић, или Ана Брнабић, коју је и Богољуб Карић ове среде подржао, што је знак да јој шансе расту, али не зато што ју је подржао Карић већ зато што он врло добро уме да нањуши (ко је) власт, или пак неко из СНС-а што би иначе било најприродније јер је реч о убедљиво најјачој партији владајуће коалиције. А тај неко могао би да буде актуелни градоначелник Новог Сада и потпредседник СНС-а Милош Вучевић, или министар полиције Небојша Стефановић иако је он рекао да премијер неће бити, или неко трећи у облику, на пример, Зоране Михајловић, макар зато што је поприлично извесно да она на такву варијанту, тешко замисливу додуше, не би била нарочито гадљива…
Важнији од свих ових спекулација, међутим, јесте очигледан закључак да се око премијерске функције сад води предвидљиво огорчена борба, све и ако је ове среде Председништво Српске напредне странке једногласно одлучило, великог ли изненађења, да уради онако како Вучић одлучи. Неко ће из те једногласне борбе изаћи као победник из простог разлога што неко на крају мора да постане премијер, али тај ће премијер, или премијерка, осим Вучићеве владе и подршке, наследити и терет свих побеђених туђих амбиција и пропратне зловоље. А то не може да буде добар залог за будућност. И при томе уопште не мислимо ни на будућег премијера/премијерку нити на самог Вучића, већ пре свега на Србију, којој је потребна пуна снага и концентрација пред изазовима који су свуда око нас.

СЛАБА ВЛАДА Али не будимо одмах потпуни песимисти. Јак председник државе, какав Александар Вучић несумњиво јесте, али уз релативно слабу владу коју има иза себе и (макар) важне београдске изборе испред себе, не би требало да буде у могућности да се тако лако усуди на храбре – храбре, у смислу уласка у окршај с већинским расположењем грађана Србије, то јест у издајничке – кораке у вези с Косовом и Метохијом и изменама Устава Србије које би ишле ка избацивању наше јужне покрајине из нашег устава.
Што значи да, с тим у вези, можда и можемо да будемо релативно мирни, упркос прошлонедељној узнемирујућој, или барем енигматичној, Вучићевој најави отварања унутрашњег дијалога о Косову и Метохији и Уставу Србије.
Али то не значи и да ћемо бити остављени на миру. Напротив. Слаба српска влада значиће и да ће напади на њу бити појачани. Као звери када нањуше крв, тако ће и наши западни пријатељи – они нас, наиме, највише брину, а сви знамо и зашто – у наредном периоду кидисати на српску владу чији се прави шеф повукао у добровољно изгнанство на Андрићев венац, настојећи свим средствима, а имају их на располагању у мери у којој су карактери политичара непостојани, да продубе и искористе све персоналне пукотине настале Вучићевим одласком из владе и текућом борбом за његову фотељу. Управо ово је, узгред буди речено, модус операнди употребљен својевремено да би се Борис Тадић удаљио од Војислава Коштунице у односу према Косову и Метохији, што је на крају и резултирало погубним измештањем косметског случаја из Савета безбедности Уједињених нација у окриље Европске уније.

ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈА И ПРИТИСЦИ Другом фактору ризика с којим се суочавамо већ смо изложени. У прошлом броју „Печата“ указали смо на симптоматичну околност да се Брајан Хојт Ји, заменик помоћника америчког државног секретара, састао с представницима (дела) овдашње опозиције и позвао их да занемаре међусобне разлике и да се уједине, да би се само недељу дана касније, прошле среде, они – Саша Јанковић, Вук Јеремић, Бошко Обрадовић, Борис Тадић, Саша Радуловић, Санда Рашковић Ивић, наравно и представници Демократске странке – окупили на протесту против Вучића. Овај протест јесте протекао прилично до врло неславно – окупило се тек око хиљаду људи, буквално – али њихов заједнички бојкот Вучићевог позива на консултације о будућем премијеру, ма колико био протоколаран, а сви су ови позиви одувек и били протоколарни, тако да то није изговор – овај дакле заједнички бојкот представља знак да ће заједнички напори за дискредитацију актуелне власти у Србији, под диригентском палицом из Вашингтона, у наредном периоду бити настављени, а можда и појачани због неке нове афере, стварне или исконструисане у сврху распаљивања незадовољства. Уз очигледан циљ: да се власт додатно дестабилизује и тиме ослаби, како би била учињена подложнијом на спољне притиске и пријемчивијом за туђе интересе.
И ето нас код трећег фактора зоне повишеног притиска у којој се налазимо, с перспективом да у њој останемо још задуго. Реч је, наравно, о спољном притиску на Србију, који је усмерен на Русију скоро колико и на Србију. Погледајмо, само, исконструисану аферу о тобожњем српском саучествовању у македонској кризи не би ли се, наводно, спречио улазак Македоније у НАТО. Ова КРИК-ова конструкција, коју је „Печат“ деконструисао у прошлом броју, ове недеље је добила наставак који се обрео чак и у британском „Гардијану“. У најкраћем, како наводи „Гардијан“ позивајући се на КРИК који се позива на документ македонске контраобавештајне службе (УБК), „руски и српски напори да се Македонија одгурне од Запада допринели су политичкој и етничкој кризи која у овој земљи траје већ дуго“. Овако се црта мета посред Србије, овако се Србија (поново) представља као реметилачки фактор на Балкану на кога Запад треба да потегне штап, а не шаргарепу.
С тим што Запад више није монолитан као што је био, то јест интереси Сједињених Америчких Држава и Велике Британије која излази из Европске уније више нису сасвим подударни с интересима, рецимо, Немачке којој је стабилни Балкан сада много потребнији од нестабилног. Па отуда и најаве некаквог новог, немачког Маршаловог плана у функцији седатива.

АЛБАНСКО ПИТАЊЕ А то нас пак доводи до албанског питања као највеће балканске непознанице у овом тренутку, будући да је њихов разгоропађени експанзионизам данас главна, и практично једина конкретна претња миру у овом парчету света. Да ли ће их Немци умирити, или ће их Англоамериканци гурнути даље у сукобе? Претње Рамуша Харадинаја, вероватно будућег премијера Косова, да Заједница српских општина неће бити формирана, а да ће зато бити формирана војска Косова, сва остала његова запаљива реторика коју не треба приписивати само жару тамошње предизборне кампање, као и дубоки презир с којим су лидери косметских Албанаца почели да говоре о Европској унији, сведоче да немамо баш много ваљаних разлога да се надамо спуштању притиска и наставку некакве сарадње, макар и неискрене.
Тако да морамо да будемо приправни за буран период који је пред нама. И да, због тог бурног периода, Александру Вучићу пожелимо да нас увери да грешимо у невеселим прогнозама о (не)функционисању владе његовог наследника. Не због Вучића, не због његовог наследника (наследнице) већ због Србије. Наравно, ово само под условом да отварање унутрашњег дијалога о Косову и Метохији и о Уставу Србије не значе оно што се прибојавамо да би могли да значе…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *