СИВА ЕМИНЕНЦИЈА ОПОЗИЦИЈЕ У РУСИЈИ И КАЗАХСТАНУ

Казахстански олигарх Мухтар Абљазов припремао је истовремено „обојене револуције“ и у Русији, и у Казахстану, уз помоћ локалних националиста. Руски медији су објавили део обимних истраживања која су о овоме спровеле различите институције

Биографија казахстанског олигарха Мухтара Абљазова веома је занимљива. Свој траг оставио је широм Централне Азије, али и у самој Русији. Абљазов (1963) се родио у породици сеоског учитеља у јужној кавкаској области. Као дете је показао ванредне таленте, те се уписао на московски инжењерско-физички институт, који је завршио 1986, стекавши диплому физичара теоретичара. Потом се запослио као млађи научни сарадник на Казахстанском државним универзитету, али 1990. оснива фирму која се бавила трговином и која је била основ за стварање велике компаније „Астана холдинг“. Тако је ушао у младу пословну елиту нове државе. Године 1997. приметио га је и председник државе Нурсултан Назарбајев и поверио му вођење енергетске компаније КЕГОК. Главно достигнуће младог директора је забрана продаје казахстанских енергетских објеката Русији. После тога постаје министар енергетике Републике Казахстан, али се на овој функцији кратко задржао јер је покушао да смени председника државе и сам постане први човек Казахстан, тако да је „постао лични непријатељ Назарбајева“, а „титула“ важи и до данашњих дана.

[restrict]

ПОЧЕТАК РЕВОЛУЦИОНАРНОГ ДЕЛОВАЊА Млади политичар се представио јавности Казахстана као присталица евроатлантских, а не евроазијских интеграција. Од 1999. године финансира опозиционе медије и политичке организације, а 2001. организује сопствени покрет „Демократски избор Казахстана“. Покрет се залагао за децентрализацију власти, директне изборе губернатора, повећање улоге парламента, политичко и економско удаљавање од Русије, прелазак са ћирилице на латинично писмо, истискивање руског и увођење енглеског језика…

Године 2002. Абљазов је ухапшен „због незаконите предузетничке делатности и припадности мафији“, а потом и осуђен на шест година затвора. Но под притиском Запада, председник Казахстана доноси указ о помиловању, а млади Абљазов се враћа у бизнис, а постао је и шеф велике банке.

Иако почетком новог миленијума постсовјетско пространство захватају „обојене револуције“: Грузија – тзв. револуција ружа (2003), Украјина – „наранџаста револуција“ (2004), Киргизија – „револуција тулипана“ (2005), Белорусија – неуспешна „васиљкова револуција“ (2006), Јерменија – неуспешна неименована револуција (2008) и Молдавија – „револуција јоргована“ (2009), Назарбајев успева да угуши све покушаје паљења револуционарног пламена у својој земљи. Иза покушаја револуције у Казахстану стајао је управо „Демократски избор Казахстана“, формално забрањен 2004, али који никада није престао да постоји, трансформишући се у друге покрете и партије. Наравно, све ове покрете и партије (на пример, „Алга“ – „Напред“) финансирао је директно Абљазов.

Када 2009. године власт подноси против Абљазова кривичну пријаву за присвајање новца БТА банке (око шест милијарди долара) и Темирбанке (непознат износ), он бежи у Велику Британију. Због ове пљачке добио је надимак казахстански Березовски (по руском олигарху Борису Березовском).

ПОКУШАЈИ ИЗ 2011. ГОДИНЕ У Москви, 4. децембра 2011, почиње „обојена револуција“, а само две недеље касније (16. децембра) и у казахстанском граду Жанаозене догађају се нереди у којима је погинуло 10 људи. „Си-Ен-Ен“ преноси кадрове ових догађаја које је снимила ТВ компанија „К+“ (финансирао ју је Абљазов). Редакција „К+“ налази се у Лондону. Портал sovsekretno.ru наводи да је Абљазов одлучио, наравно уз британско покровитељство, да истовремено финансира две обојене револуције (у Русији и Казахстану), а план је назван „Зли Казак“. Потреба за „обојеним револуцијама“ правдала се „борбом против крвавих режима Путина и Назарбајева“. Абљазов, наравно, за финансирање револуција није користио новац који је украо него је смислио генијалну финансијску шему да власт финансира своје свргавање (продаја заплењеног новца БТА банке у Русији на захтев Назарбајева, а новац доделити револуционарима). Наруку Абљазова ишла је чињеница да је „Северно Домодедово“, један од највећих европских производно-логистичких комплекса, припадао овој банци. Комплекс је био заложен за кредит једној западној банци, која је на крају и дошла у његов посед. Овај незаконити посао донео је око 300 милиона долара. Новац је, наравно, прослеђен револуционарима у Русији и Казахстану.

Абљазов је одабрао и вођу обојене револуције у Москви. Његов избор је пао на Поткина (псеудоним Белов), који је припадао ултрадесничарском крилу опозиције, иначе покретачкој снази либералних револуција.

Поткина није занимало порекло новца већ само лична корист. Организовао је „револуционарни штаб“ у који су ушли и Пјотр Милосердов, иначе Караим по националности. Његов отац је познати филмски драматург, носилац бројних државних награда Јерменије, а сам Пјотр је био помоћник депутата (посланика) Комунистичке партије Ивана Мељникова, члана ЦК Савеза комунистичке омладине и једног од организатора акције „Заштитимо Москву“, аутора летка „Москва – Московљанима“. Други сарадник је Александар Рашицки, бивши прес-секретар неонацистичке организације „Руско национално јединство“. Сва тројица су отпутовала у Алма Ату да успоставе контакте са лидерима локалних националистичких не само казашких него и руских организација. Договорена је обука учесника на територији Киргизије, а потом и извођење „Руског марша“ (у истој држави) са захтевом да се престане са „истискивањем руског језика и Руса“, а потом све то поновити у Казахстану „Маршем против елита“ које „воде проруску политику на штету грађана Казахстана“.

Програм у Киргизији је подразумевао плаћање трошкова свим учесницима, обуку у борбеним вештинама (карате, теквондо, бокс…), затим гађање снајперским пушкама, борбе хладним оружјем, пружање медицинске помоћи повређеним „устаницима“, разне семинаре (рад са медијима, организација протеста…). Пароле о заштити језика и смени „проруских елита“ требало је да привуку присталице ових идеја и повећају број људи који су укључени у револуције, али не и стварно решавање ових питања.

„Си-Ен-Ен“ је све ово пратио подижући тензије у Казахстану (шокантним емисијама о наводном одвајању дела Казахстана насељеним Русима), што је створило повољно јавно мњење, које је подржавало идеју да власт у држави преузме Абљазов.

„Обојена револуција“ у Казахстану, а према наређењу Поткина, требало је да почне 16. децембра 2012. године, на Дан независности ове државе.

У Москви је требало да на Чистопрудном булевару, код споменика казашком песнику Абају Кунанбајеву, започне „обојена револуција“ – „Окупирај Абаја“, названа по аналогној америчкој акцији „Окупирај Волстрит“. Код споменика поменутог песника 10. маја окупило се око 1.500 омладинаца које је полиција успешно зауздала и поред све њихове борбености, али уз доста насиља, пре свега младих „револуционара“. Поткин је том приликом ухапшен и против њега је поднета кривична пријава. Главни сведок против Поткина је био његов бивши активиста Георгиј Боровиков, главни „распоређивач“ људи на акцији „Окупирај Абаја“ – он је потврдио све горенаписано, као и да је циљ био преузимање власти у Казахстану и Русији. Потврдио је и да је све вођено из Казахстана, јер су људи претходно пребачени из Киргизије на територију ове државе, те да су сви били организовани у аутономне петорке, десеторке и стотине. Револуцију је требало најпре да изведу у Казахстану.

ПОЧЕТАК СУНОВРАТА Ко зна у ком би правцу потекла револуција да Високи суд Лондона,  24. новембра 2012, није донео пресуду о заплени две милијарде долара од Абљазова у корист БТА банке. Од овог удара суда Абљазов није могао да се опорави. Сели се у Француску, где је ухапшен у лето 2013. године, по оптужници због крађе новца БТА банке.

У јануару француски суд ниже инстанце изјаснио се за његово изручење, али је Касациони суд поништио одлуку. Поступак је потом пребачен у Апелациони суд Лиона, који је се изјаснио да се банкар преда Русији, али је 9. децембра 2016. Државни савет Француске одбио екстрадицију Мухтира Абљазова у Русију, иако га траже три државе (Русија, Казахстан и Украјина). Почетком јуна 2017. специјални међурегионални суд Алма Ате на основу кривичног поступка осудио је Абљазова у одсуству на 20 година затвора и конфискацију целокупне имовине. Абљазов и сада живи у Француској, одакле пише чланке против власти у Казахстану.

Поткина су у Москви у јесен 2014. осудили на казну затвора од седам година и шест месеци због „легализације прљавог новца непознатог порекла“ и „ширења мржње и уништавања људског достојанства“. Тако је стављена тачка на „казахстански траг обојених револуција у Русији и Казахстану“. Но остала је неразјашњена акција „убацивање белог шамана у окружење Назарбајева“. Абљазов је знао да средња ћерка председника Назарбајева Динара верује у духове, клетве и предсказања. Одлучио је да искористи и њеног мужа Тимура Кулибајева, утицајног човека у Астани и Москви, иначе члана савета директора „Газпрома“ и члана савета „Фонда Назарбајева“, односно просто речено богатог човека Централне Азије.

Абљазов се определио за шамана Сергеја Кинијева (шаманско име Акај Кине), познатог у алтајској заједници као исцелитељ и предсказивач. Кинејеву се наводно јавио дух Алтаја „и позвао га да спасе Алтајце, јер од њих зависи судбина читавог човечанства“. Иако је Кинијев био познат по преварама, манипулацијама, коришћењу хипнозе, узимању новца и другим нечасним радњама, пристао је да учествује у тајној операцији (за 3.000 долара) утицаја на Динару, а ако успе, тражио је нових 50.000 долара. Кинијев је требало да извиди под којим условима би Назарбајев опростио Абљазову и дозволио му повратак у Казахстан. Но шаман није успео…

На тај начин ова фаза је завршена. Нова, са скоро идентичном методологијом, јавља се са Алексејем Навалним, који је окупио некомпромитована лица попут Мирослава Ваљковича, да организују „руске маршеве“ и користе шамане, али не алтајске који одбијају приношење људских жртава већ нове који су на то спремни, тако да континуитет покушаја преузимања власти „обојеним револуцијама“ и даље постоји. Навални је најавио да ће се кандидовати за председника Русије 2018. године, али као и претходни револуционари има проблема са законом (осуђен је за сада на вишегодишње условне казне). Да подсетимо, Навални је већ учествовао на изборима, али као кандидат за градоначелника Москве и тада је добио 27, 24 одсто гласова изашлих бирача, освојивши друго место. Политички је близак људима који су били на власти за време председниковања Бориса Јељцина. Такође, учествовао је у покушајима „обојене револуције“ у Русији 2011–2013. године. 

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *