Почетна / Србија / С ОВЕ СТРАНЕ ДУГЕ

С ОВЕ СТРАНЕ ДУГЕ

Србија добија премијерку из УСАИД-а. Коме ће Ана Брнабић бити лојална – УСАИД-у, председнику Александру Вучићу или Србији?

Право је чудо, које се може приписати чистом политиканству или ускогрудој завидности, што Драган Шутановац, Саша Јанковић и њима слични јавни заступници евроамеричких вредности у Србији нису изразили јавно одушевљење одлуком председника Србије Александра Вучића да његову доскорашњу фотељу наследи досадашња министарка државне управе и локалне самоуправе Ана Брнабић. Јер, навео је британски „Телеграф“, „номинација Брнабићеве сматра се Вучићевим окретом ка Западу упркос снажном притиску Русије да очува свој утицај у региону“, а и француски „Фигаро“ констатовао је да је њеним одабиром Вучић „улепшао слику своје земље у очима Запада, а симболично се оградио од Русије, где је положај хомосексуалаца незавидан“. Није ли баш то, наиме, оно што Шутановац, Јанковић (и њима слични) желе Србији, да буде лепа Западу и пропорционално ограђена од Русије, и зашто су онда сви они незадовољни осим ако нису политиканти или само љубоморни што сами нису стигли у ту изузетну прилику да Ану Брнабић, у инат Путину, извуку из шешира са кадровима спремним да удовоље Западу?

ЗАБРИЊАВАЈУЋА БИОГРАФИЈА Тек, без обзира на овај изостанак одушевљења, па и сумњу изражену због избора Ане Брнабић – Драган Шутановац: „Избор Ане Брнабић је одраз Вучићевог страха од губитка моћи унутар СНС-а. Њој је наменио улогу кондуктера, док ће политички машиновођа бити (Ивица) Дачић, а земљу ће и даље водити Вучић. Додатно, он на овај начин покушава да обмане и Исток и Запад“ – без обзира на ове тврдње и сумњичења, дакле, а о њима ће још речи бити касније, српски настројени део српске јавности има разлога да буде незадовољан, па и обеспокојен одабиром Ане Брнабић.

Не због њеног сексуалног опредељења које сад одушевљено истичу западни медији – има их таквог опредељења који су врло српски настројени, уосталом – нити због хрватског порекла по деди с очеве стране, него због њене досадашње радне биографије.

Друштвена активност Ане Брнабић започела је радом у Српском информативном центру у Лондону током 1999. и 2000. године, где је (стоји у одељку „пар речи о себи“ на сајту „Женске владе“) промовисала „циљеве и политике српске опозиције“, пошто је центар претрпео унутрашње превирање и направио јавни отклон од Слободана Милошевића у августу 1999, иако га је до тада ватрено бранио пред британском јавношћу. Што се даљег политичког ангажовања тиче, између августа и октобра 2002. била је медијски консултант председничке кампање Мирољуба Лабуса, што ће рећи, још један експерт, и као такву су је, 2007. односно 2008, ангажовали Београдски фонд за политичку изузетност Соње Лихт, дугогодишње прве даме Џорџа Сороша за Србију, и IREX, НВО међу чијим су спонзорима и Сорошева Фондација за отворено друштво, и министарства спољних послова САД и Велике Британије, и УСАИД…

РАД ЗА УСАИД Управо је овде УСАИД нарочито интересантан, зато што је Брнабићева са УСАИД-ом, на различитим пројектима у Србији, почела да сарађује у октобру 2002. године, само неколико месеци пошто се вратила у Србију – радила је за УСАИД и у Румунији 2003. године – и та ће сарадња потрајати све до 2011, када је постала директор компаније „Континентал винд Србија“ (реч је, подсећамо, о компанији коју је Александар Вучић својевремено оптужио да га је оговарала код неколицине чланова америчког конгреса, да би Брнабићева потом јавно стала у заштиту тадашњег премијера Србије и поднела оставку у компанији).

У сваком случају, УСАИД споменусмо тако наглашено зато што је, да подсетимо и на то, а „Печат“ је о томе већ нашироко писао у више наврата, реч о организацији која делује по инструкцијама председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност у коме седе шефови њихове обавештајне заједнице. Ово, наравно, не значи да су амерички шпијуни сви који су икада радили за УСАИД, али значи да су сви који су икада радили за УСАИД радили на основу инструкција шефова свих америчких шпијуна, па даље низ ланац командовања. Једна од таквих сад долази на чело српске владе.

МАЛИГНИ УТИЦАЈ РУСИЈЕ Ситуација је утолико озбиљнија што се налазимо у времену појачаног америчког ангажовања на Балкану, уз најаве даљег јачања. О томе сведочи већ и учесталост балканских путовања Брајана Хојта Јиа, чиновника Стејт департмента задуженог за наш случај. Додатно о томе сведочи и чињеница да његове посете нису куртоазне, у шта су се најдрастичније уверили Македонци и њихов председник Ђорђе Иванов, који је, пошто му је Хојт Ји нешто шапнуо на уво, изненада престао да се опире влади Зорана Заева и Тиранске платформе. А сведочило се о појачавању америчког притиска на Балкан, да би се Балкан заштитио од „малигног руског утицаја“, и пред Поткомитетом за Европу и регионалну безбедносну сарадњу Комитета за спољне послове америчког Сената прошле среде, 14. јуна.

Сведочећи пред овим поткомитетом о малигном руском утицају (РМИ – сковали су већ и скраћеницу), Хојт Ји је – интересантне ли везе с нашом будућом премијерком – нарочито указао на значај УСАИД-овог деловања у Србији као једног од средстава за обуздавање РМИ-а, критиковао је регионалну зависност од руског гаса и ослањање на руско оружје зато што су то очигледни начини за гарантовање останка у руској (уместо у америчкој) орбити, најавио је америчку подршку независним медијима и истраживачким новинарима не би ли се њима супротставили „широко распрострањеној руској пропагандној машинерији“ (упутство за разумевање свих будућих текстова које произведу ове независне и истраживачке творнице медијских садржаја: не ради, или макар не довољно, за америчке интересе онај ко им се нађе на дебљем крају), и, што је најважније, рекао је Хојт Ји овом приликом да ће Вашингтон помоћи локалним балканским лидерима да се „супротставе малигним страним интересима“, што тумачимо као најаву све жешћег америчког притиска на српске власти да окрену леђа Русији.

ВИЛСОНОВА ПРЕТЊА Управо с тим у вези, бележимо и оно што је, на истом саслушању, рекао извршни потпредседник Атлантског савета из Вашингтона Дејмон Вилсон, који је још пре две и по године позвао на јачање америчког притиска на Балкан а његове се речи управо сад остварују; при чему је, наравно, јасно да Вилсон није видовит па је зато предвидео ово што нам се сад догађа, нити је он сам по себи утицајан па нам се зато сада догађа оно што нам је и предвидео, већ Дејмон Вилсон припада структури која у Вашингтону одлучује о његовој спољној политици – Атлантски савет окупља бивше шефове Стејт департмента, ЦИА, националне саветнике за безбедност, Џорџа Сороша и сличне филантропе…, а сам Вилсон је у два наврата био функционер у Националном савету за безбедност, задужен управо за наше делове планете – и зато га треба саслушати врло пажљиво.

Вилсонова дијагноза – укратко – каже да се у претходном периоду Америка исувише повукла с Балкана, што је створило услове за „покушаје Кремља да промени правила постхладноратовске ере“. „Моја централна порука је да настављена америчка амбиваленција данас може да изазове кризу сутра, а то би заузврат захтевало много већи степен америчког ангажовања него што је потребно да би се таква криза избегла“, рекао је Вилсон, оштро критикујући бившег македонског премијера Николу Груевског и председника Републике Српске Милорада Додика, које је означио као руске људе. Вучићу није залепио ту етикету иако би то у Србији, и то са добрим разлогом, било схваћено као комплимент, али јесте критиковао Србију због зависности од руског гаса, зато што „руске обавештајне службе без ометања оперишу у Србији“, и због, наравно, Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. И ето зашто још нема дипломатског имунитета за запослене у том центру.

Кључна пак Вилсонова порука, која се надовезује на најаву Хојта Јиа америчке помоћи у одупирању малигном утицају Русије, састоји се у позиву на трајно америчко војно присуство у бази Бондстил ради одвраћања Русије, које би требало да буде пропраћено „историјским зближавањем са Србијом“. И то би чак и могло да зазвучи лепо да није Вилсоновог појашњења шта то историјско зближавање заправо значи: „Српски политичари балансирају између агресивне, непривлачне Русије и амбивалентног, али привлачног Запада… Треба да се боримо за наклоност Србије и њеног народа, али и да сасвим јасно поручимо да даље балансирање представља опасан курс.“

Другим речима, све је извесније да ће пред нас ускоро бити испостављен ултиматум да покидамо везе с Русима, што укључује и наше одустајање од даље борбе за Косово и Метохију, јер важећа америчка процена каже да се руски утицај на Србију базира и на руском противљењу независности Косова у Савету безбедности УН; ако се Косова сами одрекнемо, та полуга утицаја нестаје.

А када то опослимо, стигао је Вилсон и то да најави, на реду је гашење Републике Српске: „Ове мере омогућиће нестајање опаког руског утицаја у региону, и почеће да гурају Србију у европски камп… Пошто су ове мере спроведене, Сједињене Државе могу да се придруже својим европским партнерима у спровођењу фундаменталних мера за изградњу јединствене Босне. Поновно отварање Дејтона захтева ниво политичког, дипломатског и безбедносног ангажовања за које ни САД ни ЕУ још нису спремне. За то нам је најпре потребан моментум, како бисмо могли да се изборимо с овим сложеним задатком.“

ТРИ СЦЕНАРИЈА Све у свему, следи нам, ако већ и није започео, појачани амерички притисак да се ослободимо и Русије, и Косова и Метохије, и Републике Српске. А на чело српске владе долази дугогодишња сарадница УСАИД-а.

Да ли то значи да је Александар Вучић већ попустио пред овим притисцима? Или пак у његов избор Ане Брнабић не треба унапред учитавати толико смисла? Овакву могућност не спомињемо (само) зато што је Драган Шутановац изразио сумњу у тумачење да њен одабир најављује нагли заокрет ка Западу, па ни само због тога што је и сам Вучић рекао да ће она бити задужена за економски, а Ивица Дачић за политички део деловања владе; Дачић тренутно заиста слови за блиског Русији па би то могло да отклони део сумњи, али мучна је будућност односа с Русијом ако ће да зависи од Дачићеве посвећености и непоколебљивог карактера.

Суштина је, међутим, у томе што је потпуно јасно да ће, кога год да је одабрао за свог наследника у Немањиној 11, Александар Вучић наставити да води главну реч и да утврђује основне правце српске политике. Када овако поставимо ствари, Ана Брнабић претвара се тек у инструмент који треба да обезбеди ефикасно функционисање Владе Србије на свакодневном нивоу. Њен одабир можда и не значи ништа више од тога, баш као што може да представља и најаву попуштања Западу, а можда је и покушај да се Западу замажу очи како би се купило још мало времена до почетка америчког притиска да се историјски зближимо тако што ћемо одустати од свих наших државних и националних интереса.

Знамења су, уосталом, помешана. Ако нас Ана Брнабић брине а њен рад за УСАИД даје разлог за бригу, разлог за извесну наду представља недавни састанак једног од Вучићевих најповерљивијих сарадника, министра полиције Небојше Стефановића, са једним од најповерљивијих сарадника Владимира Путина, шефом руског Савета за безбедност Николајем Патрушевим. Да ли је, наиме, овај састанак био посвећен само питањима безбедности, као што њихове функције указују? Или се односио и на још крупнија, поверљивија питања која је могуће размотрити само у директном сусрету најближих сарадника који за свој састанак имају пригодан изговор што им пружају њихове функције? Овакво тумачење, да буде јасно, не проистиче из пуке спекулације већ из информације коју је ове среде објавио амерички портал „Политико“, да је управо Николај Патрушев постао главни Путинов човек за Балкан, што и његовом састанку са Стефановићем даје кудикамо другачију димензију…

Другим речима – вратимо се избору будуће српске премијерке – основно питање јесте да ли је Александар Вучић Ану Брнабић одабрао сам, или су му је одабрали њени некадашњи амерички послодавци. Из одговора на ово питање, а сазнаћемо га веома ускоро, сазнаћемо и шта је Ана Брнабић од она три; инструмент за функционисање Владе Србије, или најава попуштања Западу, или средство за замазивање очију Запада. У овом тренутку једино је извесно да нам притисци следе, и да ће сва кривица, или сва заслуга, за српски одговор на те притиске бити приписана искључиво Александру Вучићу.

Један коментар

  1. boban jovanović

    Važno je da se njegova svetlost Patrijarh slikao sa budućim premijerom i time stavio prednost čoveku ispred Boga, kao katolici.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *