Почетна / БРОЈ 477 / Руско крило проевропске владе

Руско крило проевропске владе

Да ли је Александар Вулин право лице Александра Вучића, и какву нам европску будућност најављује видовдански експозе премијерке Ане Брнабић

Aна Брнабић, која ће премијерка Србије постати када овај број „Печата“ већ буде на киосцима, намеравала је да се ове среде, на почетку излагања свог експозеа у Скупштини Србије, обрати и патријарху српском Иринеју. „Даме и господо, уважени посланици, Ваша светости, ваше екселенције, драги пријатељи, гости, поштовани грађани и грађанке Србије…“, требало је да изговори а остало је забележено на сајту Скупштине Србије у обимном документу (104 странице) под називом „Програм Владе Републике Србије кандидата за председника владе Ане Брнабић“. Брнабићева је, ипак, његову светост морала да изостави, јер је у среду, за Видовдан, патријарх српски био у Грачаници и на Газиместану, а не у Скупштини Србије…
Без обзира на патријархово оправдано одсуство, „на данашњи дан, велики српски празник Видовдан“, како је рекла, Ана Брнабић је у свом програму најавила и унапређење односа са свим „традиционалним црквама и верским заједницама“, уз додатак који се можда није очекивао од прве српске геј премијерке, а кога треба регистровати упркос могућности да се ту нашао само да би умирио скептичнији део српске јавности: „Ипак, дозволите ми да посебно истакнем Српску православну цркву, која је дала немерљив допринос изградњи и очувању наше државе и културе кроз историју.“

КОСОВО И МЕТОХИЈА Тек, у складу с духом времена у коме живимо, видовдански експозе Ане Брнабић много је више био посвећен будућности (и модернизацији, и дигитализацији) него историји, и премијерка није разочарала све који су претпоставили да на премијери своје будуће наше владе она неће рећи ништа што не би рекао и њен претходник. Нова српска премијерка представила се, а ништа се друго и није очекивало, као лојална наследница фотеље коју је за собом у Немањиној 11 оставио нови председник Србије Александар Вучић. Али то не значи да не треба да проанализирамо поруке из њеног експозеа, све и ако су много снажније одјекнуле поруке садржане у самом саставу њеног кабинета.
Прво поглавље њеног програма посвећено је „повезивању Србије са Европом и светом“, а у оквиру тога – обеспокојавајуће, јер је ту уметнута – и тачка „Косово и Метохија“, и то – да додатно обеспокоји већ овако, на први поглед – на последњем месту, за разлику од „наставка пута ка Европској унији“ који је на првом месту.
Што се Косова и Метохије тиче, Ана Брнабић неодређено најављује „постизање историјског компромиса и помирење српског и албанског народа“ као свој основни циљ, а Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација не спомиње уопште, баш као ни наше црвене линије у погледу непризнавања самопроглашене независности Косова и борбе против његовог уласка у УН. Она каже да ћемо инсистирати „да се сва спорна питања што пре поново решавају у оквиру (бриселског) дијалога“ али не каже која су то питања, и „посебно ћемо инсистирати на томе да је неопходно што пре предузети конкретне кораке у циљу успостављања Заједнице српских општина, и то на начин како је предвиђено Првим споразумом и Општим принципима из 2015. године“. За овиме, међутим, следи кључна реченица, која открива да је заправо поприлично небитно шта о овом проблему има да каже сама Ана Брнабић: „Имајући у виду учешће председника Вучића у постизању ових споразума, као и његово велико искуство у међународним пословима, али и уставна овлашћења која има као Председник Републике, бићу слободна, као и цела Влада, да се највећој могућој мери у тим пословима ослањам на њега.“

ЕВРОПСКА ПРОПАГАНДА Али окренимо се ономе што је Брнабићева рекла о Европској унији, коју је, уосталом, и ставила на чело листе (својих) приоритета. „Главни стратешки циљ Србије је приступање Европској унији“, прва је реченица програма њене владе, који у овом делу више личи на пропагандни летак него на озбиљно промишљање позиције у којој се Србија данас налази. Понављају се фразе измишљене још пре него што је ЕУ почела да се распада, када су можда и звучале уверљиво – „Процес приступања ЕУ није сам себи циљ, већ представља најбољи могући оквир за свеукупне реформе, модернизацију и развој Србије… Важно је да сви разумемо да чланству у ЕУ тежимо зарад наше заједничке будућности, зарад генерација које долазе, реформишући друштво у боље, праведније, доступније, богатије, користећи најбоље европске моделе и праксе на том путу….“ – и игнорише се реалност, на пример, оценом да „Европска унија (…) данас представља узор демократије“, а сви се још сећамо како је погажена демократски изражена воља Грка око мера штедње, или нешто раније Француза и Холанђана око Устава Европске уније који је на референдумима одбачен само да би потом био усвојен под другим именом и без референдума, а да и не подсећамо да су и сами челници ЕУ, попут председника Европске комисије Жан Клод Јункера („Не може да буде демократског избора против европских прописа.“) и немачког министра финансија Волфганга Шојблеа („Избори не мењају ништа. Постоје правила.“), јавно признали да је демократија у Европској унији само сметња.
А шта ако у Европску унију никада не будемо примљени, што је и најизвеснија међу могућим будућностима? ЕУ пропагандиста на челу српске владе – „У циљу одржавања стабилне подршке европским интеграцијама, ми ћемо као влада отворено и транспарентно комуницирати са грађанима, јер имамо обавезу да им приближимо шта наш заједнички пут ка ЕУ значи, шта они могу да очекују и шта могу да ураде да тај пут убрзамо.“ – За такву могућност не нуди никакво решење.
Штавише, заслепљена Европском унијом као да и даље живимо у време оног чувеног пенкала Божидара Ђелића, загледана дакле у прошлост уместо у будућност, нова српска премијерка најављује даље јачање улоге коју су себи приграбиле невладине организације за које нико никада није гласао али их зато обилато финансирају Џорџ Сорош и њему слични доброчинитељи, па одатле ваљда и црпе свој легитимитет: „Стуб тог дијалога (о уласку Србије у ЕУ) представља Национални конвент за Европску унију, платформа која окупља преко 700 организација цивилног друштва у радне групе кроз које невладин сектор прати и учествује у преговорима Србије са ЕУ… У наредном периоду, наставићемо још интензивнији и још инклузивнији дијалог у том правцу.“
Узгред буди речено, имајући ово у виду, помало нас чуди извесно незадовољство које примећујемо у невладиним круговима због формирања Министарства за европске интеграције, јер ће оно преузети ингеренције канцеларије за те интеграција која се гаси. Уколико смо добро разумели, постоји бојазан да ће оваквим решењем политичари преузети примат од технократа који су досад управљали српским ЕУ интеграцијама. И надамо се да то њихово незадовољство није изазвано само страхом од губитка позиција, већ и страхом да би политичари могли да поремете идилу ових интеграција…
А опет, и да тиме завршимо с премијеркиним најавама које забрињавају, па и позивају на снажан отпор пре него што постане касно, „желим да напоменем да се приводе крају активности за учлањење у Светску трговинску организацију (СТО), што је иначе један од услова за приступање Европској унији“. Зашто ово забрињава? Зато што кључни услов за улазак у СТО представља отварање нашег тржишта за ГМО храну. И још више забрињава што је Ана Брнабић тај ситан детаљ пропустила да спомене, као да је заиста туђи прогапандиста а не представница владе која треба да штити интересе грађана ове земље.

РЕВИЗИЈА ССП-а Ипак, да не грешимо душу, није све тако црно, и при том не мислимо на оптимистичке економске прогнозе и планове који су и заузели највећи део програма будуће Владе Србије. Овај оптимизам и планове, на крају крајева, нећемо ценити анализом онога што је написано у програму, већ стањем у нашим новчаницима, темељно исцрпљеним годинама транзиције и – признајемо – неопходних мера штедње које нас јесу спасиле од банкрота али никако да нам донесу и нешто више од утехе што смо, ето, избегли најгоре.
Међу конкретним позитивним најавама које смо успели да уочимо издваја се најава да ће странцима ипак бити онемогућено да постану власници пољопривредног земљишта у Србији, на шта је Ђелић ономад олако (или с предумишљајем?) пристао када је потписао Споразум о стабилизацији и придруживању с ЕУ. И потпуно је несхватљиво што овакво решење и до сада није било донето: „У првих 100 дана Владе изменићемо Закон о пољопривредном земљишту и тиме онемогућити потпуну либерализацију продаје пољопривредног земљишта странцима. Предвидећемо дугачке временске рокове које ће морати да испуне и физичка лица – странци и страна правна лица – а све ћемо условити дугорочним пребивалиштем у Србији или дужим временом егзистирања у АПР-у. Тиме спречавамо ступање на снагу лоших решења која су утврђена Споразумом о стабилизацији и придруживању. Све те измене биће у складу са упоредним решењима земаља које су у последње две деценије ушле у ЕУ.“
ЈАЧАЊЕ РУСКЕ ВЕЗЕ А ту је и најава да ћемо наставити „да радимо на унапређењу сарадње са Руском Федерацијом са чијим народом гајимо историјску и чврсту везу, да развијамо блискост са Народном Републиком Кином, узајамно пријатељство са Уједињеним Арапским Емиратима, започињемо сарадњу са Индијом и свакако да додатно оснажујемо све наше односе са Сједињеним Државама и другим народима и државама широм света“.
Оваквим редоследом су – ЕУ, па Русија, па Кина и сви остали, тек на крају САД – наши спољнополитички приоритети, подсећамо, били поређани и у говору који је председник Вучић одржао када је полагао заклетву, па отуда и не чуди што је Ана Брнабић у свом програму најавила, баш као и у случају Космета, да ће главну реч о спољној политици наставити да води Александар Вучић: „Овде очекујем велику подршку председника Републике, имајући у виду његова овлашћења, а пре свега, на његово велико државничко искуство, као и поштовање и углед који ужива у свету.“
И тиме дођосмо до кључне политичке поруке коју је упутила нова Влада Србије. Та порука, како рекосмо, није садржана у ономе што је Ана Брнабић изговорила, већ у самом саставу њеног кабинета. У њега је, наиме, ушао Ненад Поповић, а министар одбране постаје Александар Вулин. Ако избор Ане Брнабић, због њеног дугогодишњег рада за УСАИД, забрињава, избор Поповића и Вулина охрабрује, и отуда не чуди што америчка агенција „Асошијетед прес“ констатује да је Ана Брнабић оваквим избором „распршила наде Запада о удаљавању од Москве“.
Зашто? То је макар очигледно. Ненад Поповић је у депешама америчке дипломатије још 2008. описан као „главна веза ДСС-а с Москвом“ – депеша 08BELGRADE913 описује и како је одбио америчку понуду да саучествује у свргавању Војислава Коштунице с чела ове партије, што му у Вашингтону сигурно није уписано у заслугу – док о Вулину понајбоље говори незадовољство Јелене Милић, најпознатије овдашње јавне заговарачице НАТО-а. Преноси „Слободна Европа“ („Вулиновски прст у око Западу“): „То је наставак континуитета (сиц.) гурања прста у око Западу… То су све велики прекршаји у војној и спољној политици, чак и скретање са политике неутралности… Александар Вулин на месту министра одбране је директна порука Александра Вучића западној међународној заједници: Помогли сте ми да уцементирам своју аутократску власт, замазао сам вам очи са Аном Брнабић, а сада вам показујем своје право лице.“
Иако су се и Александар Вучић, и амерички амбасадор у Београду Кајл Скот, и заменик портпарола НАТО-а Пјер Казалет потрудили да објасне како се нико са Запада и из НАТО-а није противио Вулиновом избору, нема места сумњи да тај избор није дочекан добродошлицом, ако ни због чега другог, а онда због Вулинових порука да „Србија, њен народ, па и њена политика није била крива и није изазвала НАТО агресију, и зато, 18 година касније, можемо да кажемо да смо ми и тада били на правој страни света“, и, поврх тога: „Једног дана када вама младима буде постављено питање да ли ћемо бити део НАТО-а, да ли ћемо да другима радимо оно што је рађено нама, немојте објашњавати, писати књиге, правити филмове, реците само име Бојане Тошовић (шестомесечна беба коју је гелер од НАТО-бомбе убио у очевом наручју), и реците НАТО ју је убио и НАТО је зло.“
У најмању руку, избор Вулина и Поповића морао би да представља гаранцију да се српски односи с НАТО-ом неће продубљивати и да ће се, насупрот томе, радити на јачању наших односа с Русијом који заправо, и све више, представљају меру наше самосталности. У томе и лежи значај овог, условно говорећи, руског крила проевропске Владе Србије, чије јачање је утолико значајније што се подудара с најављеном америчком офанзивом на Балкан ради протеривања малигног руског присуства, а свако је руско присуство за Американце малигно већ и зато што постоји.
Ако је наш однос с Русијом мера наше самосталности, колико смо самостални? То бисмо могли да сазнамо релативно ускоро, јер ће нова Влада Србије, ако је веровати њеном првом потпредседнику Ивици Дачићу, донети одлуку да ли ће поступити по закону који је Скупштина Србије донела 24. децембра 2012. (Закон о потврђивању Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о оснивању српско-руског хуманитарног центра, који у свом члану 20 наводи експлицитно: „Стране додељују Центру олакшице, привилегије и имунитете неопходне за рад Центра.“) или ће поступити по захтеву САД и ЕУ и одбити да Русима из центра у Нишу додели обећани дипломатски статус. Избор између поштовања сопственог закона и његовог кршења, када га једном коначно направимо, показаће и да ли је руско крило на ову проевропску владу прикачено само као украс, или ће нас винути даље у слободу…

4 коментара

  1. Pravi odmor u odnosu na sve ostrascene komentare koje citamo u e.medijima.




    0



    1
  2. Ana Brnabić najavljuje postizanje istorijskog kompromisa (čitaj Briselskog sporazuma) i pomirenje srpskog i albanskog naroda“ kao svoj osnovni cilj, a Rezoluciju 1244 SBUN ne spominje uopšte, kao ni naše crvene linije u pogledu nepriznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova i borbe protiv njenog ulaska u UN“(!)? Pritom nagoveštava da će se ona i cela vlada naslanjati na ključnu politiku Vučića kao glavnog i iskusnog aktera u pregovorima u Briselu?

    Neverovatni. Sve se zasniva na kontradiktornoj politici i zamenu teza: 1/ „Istorijski kompromis“ – Briselski sporazum – predaja teritorije albanskim muslimanima, a kaže se da Srbija nikada neće priznati Kosovo… da je ono naša Pokraina (bilo) u sastavu Srbije (ako ga ne priznaju zašto ga predaju medjunarodnim dokumentom-tapijom-BS). 2/ „Istorijsko pomirenje Srba i Albanaca“? Kakvo je to pomirenje proterati 250.000 Srba (plus od ranije…) i oteti teritoriju!? (Pomirenje: najveća manipulacija i provokacija u zdrav mozak) – Nisu se Srbi i Albanci „posvadjali“ da bi se pomirili, radi se o 50-godišnjem separatističkom procesu-ideologiji, metodama separatističkog fašizma, raaznovrsnim pritiscima na Srbe i demografskoj ekspanziji da se otme teritorija od Srbije (plan odlično ostvaren, pridobijena i madjunarodna zajednica za svoje strateške ciljeve). Beograd se ponosi Vučićevom politikom pomirenja… i normalizacije (izdajom i predajom Srba i teritorije). 3/. Rezoliucija 1244 se ne spominje? A zašto za 5 godina vladavine SNS-SPS- Vučića nismo čuli jednu reč „kakvu pravnu snagu ima R-1244“ kada je na snagu stupio Briselski sporazum kojim se Kosovu odredjuje status (Albanska muslimanska država, ako nije – zašto se onemogućava povratak 250.000 proteranih Srba, postavljena granica, Srbi naterani-integrisani u albanske institucije), ali se tekst 15 odredbe Bris. sporazuma krije od srpskog naroda dok se ne okonča kompletna predaja KiM!? 4/ Navode se „naše crvene linije u pogledu neprizmavanja“ – a potpisuje se Bris. sporazum (izdaja-tačnije veleizdaja i predaja teritorije)? 5/ Borba protiv ulaska Kosova u UN i Unesko? Ako Bris. spor. odredjuje status Kosova (albanska država) – kakvu će „sitnu“ korist imati Srbija od toga kada je KiM oteto i predato (čeka se i požuruje završetak BS). 6. „Naslanjanje“ na politiku Aleksandra Vučića – znači istrajavanje u „otimanje“ i „predaje“ teritorije KiM!!!

    Takodje je neverovatno da sadačnja (i predhodne) vlade uopšte nisu pokušavale-zahtevale drugačije rešavanje statusa KiM (Kiparski model na primer, kada se o tome nakon 2.000-te razgovaralo i predlagalo) – nego se odmah krenulo sa izdajom i predajom teritorije (po instrukcijama Zapada-EU). Najmanje pola teritorije KiM je moralo da pripadne Srbiji !!!!!




    7



    0
  3. Sve su to price za „malu decicu “ !!! Moramo shvatiti i prihvatiti cinjenicu , da poslije pada berlinskog zida male Drzave „nemaju pravo na samostalnost“!!! To je zalosno i nepravedno, ali je tako!! Velika igra velikog igraca Josipa Broza da ostane samostalan i da jos izvlaci korist I od istoka i od zapada, pripada proslosti. Za Srpski Narod trentuno bi bio maximalan doseg da se izbori da preokrene trend od poslije Milosevica. Da Drzavu umjesto dosadasnjih poslusnika zapada i VELEIZDAJNIKA drzavu vode PATRIOTE. Izbor izmedju Rusije i Amerike je neizbjezan, a odugovlacenje i pokusaji da se ponove podvizi i dostignuca Tita u „igri “ izmedju dvije strane slabi Srbiju na svim poljima!!! Obzirom da je EUROPSKA UNIJA i AMERIKA i NARAVNO NATO od raspada bivse nam drzave vrlo Jasno i upecatljivo pokazuju
    svoju „ljubav i namjere“ prema SRBIJI i Srpskom Narodu izbor je vise nego logican. Bombardiranje, otimanje teritorije,ucjene,, bezgranicne i vjecite ucjene…………Ili……..




    7



    0
  4. Александр из России

    В Русском языке есть поговорка: „Или крестик сними или трусы надень“. Прошу меня простить за аналогию, но похоже, что народу Сербии предстоит очень сложный выбор между „цивилизованным“ западом, для которого Россия – кость в горле и Россией. „Русского крыла“ в современных условиях быть не может. „Русское крыло“ в прозападном правительстве – это красивые слова, за которыми слишком явно проступает танец на могилтех, кто погиб от „демократических“ бомбежек НАТО.

    Прошу простить за русский язык, но если я понимаю по-сербски, значит и вы меня поймете)




    5



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *