РАТ У СЕНЦИ БОРБЕ ПРОТИВ ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ

КО СУ ГЛОБАЛНИ ТЕРОРИСТИ

Званично објашњење за америчко војно присуство на територији Сирије је борба против глобалне екстремистичке претње оличене у Исламској држави. Реалност на терену нас, међутим, упућује на закључак да се под овим изговором у ствари води битка за остварење старог циља – свргавање Башара Асада и комадање једне суверене земље

У недељу, 18. јуна коалиционе снаге које у борби против Исламске државе у Ираку и Сирији предводе САД обориле су сиријски бомбардер СУ-22. Иако је и до сада било бројних инцидената током којих су, углавном, америчке снаге отварале ватру на легитимне сиријске војне формације, укључујући ту и ракетирање аеродрома Шајрат и бомбардовање „провладиних милиција“ у једнострано проглашеној „заштићеној зони“ коју не признају ни Дамаск, нити Москва, обарање авиона дефинитивно показује да главни циљ САД, њихових савезника и штићеника у овом делу света није борба против Исламске државе. Ови инциденти последица су трке за контролу што већег дела истока Сирије између легалних сиријских снага које помаже Русија, с једне, и такозваних „Сиријских демократских снага“ иза којих стоје САД. Управо у циљу заузимања што већег дела територије, САД су једнострано и прогласиле „заштићену зону“ око места Ал Танф, стратешки важног граничног прелаза између Сирије и Ирака. Амерички план је био да ширењем из овог места у правцу севера ка Еуфрату заузму практично читав сиријски југоисток и одсеку Дамаск од Ирака. Сиријске снаге су, међутим, овај план осујетиле успевши да се пробију преко територија под контролом Исламске државе до границе с Ираком и ову зону практично одсеку. Суочени с избором да или беспослено седе усред пустиње која је маневром сиријских снага изгубила сваки стратешки значај или да се повуку у Јордан, амерички планери су дошли до креативног решења које би подразумевало да се снаге Исламске државе и други терористи „охрабре“ да пресеку коридор који је Сиријска арапска армија направила до Ирака, пошто америчке снаге немају никакво оправдање да саме то учине. Бројни су у последње време били извештаји о томе како проамеричке снаге у региону, махом курдски борци, дозвољавају исламистичким екстремистима да се повуку из опкољене Раке ка Деир Езору и пресеку поменути коридор, што им до сада није пошло за руком захваљујући жестоком отпору сиријских снага и њихових руских партнера. У тим напорима учествовао је и оборени сиријски СУ-22.
[restrict]

 ПРЕВЕНТИВНА САМООДБРАНА Иако је из америчких акција и деловања њихових партнера на терену (превасходно Курда) јасно да је циљ цепање Сирије у корист курдског становништва на северу и истоку земље, како би Дамаск, ако већ не може бити поражен, а режим смењен, био изолован од Европе са севера и од својих савезника са истока (Ирак и Иран), а национално богатство (пре свега нафта) стављени под контролу „пријатељског фактора“, Вашингтон наставља да тврди да је „мисија коалиционих снага уништење Исламске државе у Сирији и Ираку“, те да „коалиционе снаге не желе сукоб са снагама сиријског режима и Русије, али да неће оклевати у одбрани коалиционих или партнерских снага од било какве претње“.

САД тврде да је сиријски авион оборен „у оквиру колективне самоодбране коалиционих снага“. Овакво америчко објашњење врло је контроверзно и потенцијално опасно по сам Вашингтон. Повеља УН признаје право на колективну самоодбрану, али се овај појам односи на заштиту друге државе, а не одбрану „недржавног фактора“ какав су такозване Сиријске демократске снаге. Постоји законска могућност и одбране америчке војске, као државног органа, али у овом случају америчке снаге ни на који начин нису биле угрожене, а борци Сиријских демократских снага се не могу сматрати државним органом нити САД, нити било које друге земље. Замка по САД је у томе што ако би Вашингтон ове снаге признао као де факто своје јединице, под командом и контролом САД, онда би и све њихове акције биле приписане САД. У принципу би то значило да би сви ратни злочини које би ови починили аутоматски били приписани Вашингтону.

У саопштењу поводом обарања сиријског авиона, Вашингтон напомиње и да се „све стране позивају да концентришу своје напоре на борбу против Исламске државе, која је заједнички непријатељ и највећа претња миру у региону и у свету“. Проблем је, међутим, у томе што је више него јасно да уништење Исламске државе није једина мисија коалиције. И амерички државни секретар Рекс Тилерсон и америчка амбасадорка у УН Ники Хејли поновили су да смена режима остаје амерички стратешки циљ. Америчко присуство у Ал Танфу и распоређивање најмодернијег артиљеријског ракетног система ХИМАРС (који са ових позиција не може да добаци до положаја Исламске државе) указују да је мотив нешто друго. На крају, чак и када би пренебрегнули чињенице да су се САД у Сирији инсталирале незаконито и да од легалних државних снага бране сепаратистичку милицију, оваквом логиком се не може објаснити то што никада Сиријске демократске снаге нису браниле од турске војске која их напада макар једном недељно.

 СУКОБ С РУСИЈОМ Како су амерички мотиви за ову акцију у најмању руку „магловити“, дошло је до правног сукоба с Русијом који би лако могао да прерасте и у војни. По обарању сиријског авиона званична Москва је прво указала да се ради о јасном кршењу међународног права, које је за сваку осуду, и флагрантној агресији, а затим је повукла и конкретан потез – упозорила је да ће свака летелица коалиционих снага западно од Еуфрата бити сматрана легитимном метом. „У рејону борбених дејстава руске ваздухопловне флоте на сиријском небу, сваки летећи објекат, укључујући авионе и беспилотне летелице међународне коалиције, који се налази западно од Еуфрата биће праћен од стране руских копнених и ваздушних одбрамбених снага, као ваздушну мета“, саопштило је руско Министарство одбране. Ово је до сада најозбиљнија претња, односно упозорење које је Москва упутила Вашингтону од почетка сукоба у Сирији. Русија је оптужила САД и да су прекршиле Меморандум Москве и Вашингтона о спречавању инцидената и осигуравању безбедности у Сирији, јер нису издале никакво упозорење пред напад на сиријски авион, и због тога су суспендовале спровођење овог споразума. Треба имати у виду да овако озбиљно упозорење Русија није издала ни када је Турска новембра 2015. оборила руски авион изнад Сирије и да ни тада турске авионе није сматрала легитимним циљевима, за шта је сада прогласила америчке.

Упркос овако снажној поруци, мало је вероватно да би Русија себи дозволила да без озбиљног разлога обори амерички авион изнад Сирије. Ако ништа друго, Москва је у својим акцијама показала да је веома прагматична и реална, а обарање америчког авиона не може се описати као прагматично. Питање је, међутим, када би овакав потез могао да постане прагматичан избор. Озбиљнија опасност је што укидањем везе за „деескалацију“ што произлази из суспендовања Меморандума, расте могућност случајног сукоба између руских и коалиционих авиона. Забрињавајуће је што је Москва проценила да јој је у датим околностима више у интересу да ризикује случајни сукоб, него сарадња са САД, што највише говори о нивоу неповерења у актера који би требало да је „партнер“ у борби против Исламске државе.

ФИЛИПИНСКИ СЦЕНАРИО Да САД постојање Исламске државе више користе као изговор, него као стваран разлог за своје присуство у Сирији указује нам и развој ситуације на Филипинима. Пре свега месец дана филипински лидер Родриго Дутерте је Вашингтону поручио да, иако председника Доналда Трампа сматра „пријатељем“, своју спољну политику планира да преусмери на Русију и Кину. И пре и после тога у више наврата је затражио од америчких војника стационираних у његовој држави да се спакују и оду. „Немам ништа против Америке. Трамп је мој пријатељ, али моја спољна политика се мења. Желим да сарађујем са Кином и Русијом, јер је Запад превртљив“, рекао је он. Свако ко је иоле пратио међународну политику у последњих двадесет-тридесет година зна да овако нешто не може добро да се заврши. Зна то и Дутерте. Иако, можда, нема Милошевића у сећању, сигурно није заборавио Садама Хусеина или Гадафија. О Асаду да не говоримо, тај пример му је пред очима. И управо по тој матрици, примењеној у случају Асад, спрема му се освета.

План анти-Дутерте почиње да се остварује 23. маја, када нико други до Исламска држава извршава инвазију на Марави, већински муслимански град на јужном острву Минданао. Дутерте одговара проглашењем ванредног стања и у свом стилу бескомпромисном, да не кажемо суровом војно-полицијском, акцијом. Веома важна за нашу причу овде је чињеница да се на острву Минданао налази више од стотину америчких маринаца и значајан број специјалних снага, као и извиђачки авиони П-3 орион, специјализовани за ваздушни надзор и електронску шпијунажу. Како је онда могуће да је гомила џихадиста успела да се потпуно непримећено докопа овог града и да га окупира, а да то нико (Американци) није приметио?

Такође, као и у Сирији, истовремено са Исламском државом појављују се и Американци, који ће свог пријатеља Дутертеа и његов народ заштитити од злих терориста, а успут и свргнути га с власти. Америчка амбасада у Манили потврдила је да се у Маравију налазе амерички војници који се боре против терориста, а Дутерте тврди да никада од Американаца такву помоћ није ни затражио. Баш као и Асад. „Никада нисам пришао ниједном Американцу и рекао ’упомоћ’“, рекао је Дутерте на конференцији за новинаре. Још интересантнија коинциденција је што је до упада џихадиста у Марави дошло баш у време када се Дутерте налазио у посети Москви и састајао са председником Путином.

Рат који САД воде у сенци Исламске државе постаје све очигледнији. Коме нису биле довољне објављене дипломатске депеше у којим се још 2012. говори о користима од Исламске државе, данас би требало да им све буде јасно. ИД је изговор, а не повод за америчке интервенције, она је покриће за остваривање америчких интереса. У случају Сирије свргавање Асада и комадање ове земље, а у случају Филипина елиминисање Дутертеа и ко зна шта још. Видећемо.              

КАДА ИРАН ПОКАЖЕ ЗУБЕ
Потпуно независно од америчко-курдско-сиријско-руског сукобљавања око Раке, Деир Езора и Ал Танфа, Иран је прошле недеље демонстрирао снагу лансирањем балистичких ракета средњег домета на положаје Исламске државе у близини Деир Езора. Ракетни напад, са удаљености од око 600 километара, извршен је у знак одмазде за терористички напад на Техеран 7. јуна. Порука послата овим чином много је значајнија од пуке освете. Пошто су све лансиране ракете погодиле своје циљеве (за разлику од америчког фијаска приликом напада на аеродром Шајрат, када је чак 36 од 59 испаљених ракета промашило мету), иранска Револуционарна гарда је демонстрирала могућност уништавања непријатељских мета на сасвим пристојној удаљености од њихове државе. Ово је јасно упозорење и вахабистичким заливским монархијама, али и америчким снагама стационираним у региону, па и Израелу – нико није имун на иранску освету у случају потребе.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *