ПРИСТАЛИЦА МАДУРА ЖИВ СПАЉЕН

Трагични снимци из Венецуеле које глобални корпоративни медији крију

У Венецуели се ових дана понавља оно што смо већ видели у Украјини, па чак, на известан начин, и у Србији – ватра прераста у брутални симбол напредовања неолибералне демократије

Орландо Фигуера, црнац, Венецуеланац, симпатизер идеја Уга Чавеза и актуелне власти Николаса Мадура, спаљен је због својих уверења о социјалној једнакости. Спалили су га неистомишљеници, неолиберални демонстранати, на тргу у граду Алтамира. Док је човек-ломача горео, руља око њега је ликовала. Пре тога су Молотовљевим коктелима, данас толико типичним „оружјем демократије“, на улицама Венецуеле спаљивани полицајци.
[restrict]

Свет се враћа у време упамћено по ломачама на којима су Жан Калвин и Џон Нокс кажњавали „грешнике“. И све то у име узвишених идеја толеранције, људских права и других универзалних људских неолибералних вредности – „у име слободе“.

У Венецуели се, тако, ових дана понавља оно што се већ догодило на украјинском тргу Мајдан. Сви памтимо слике спаљивања чувара реда које су обишле свет, после чега је и у црноморском граду Одеси у једном дану насмрт претучено и спаљено више десетина људи. Били су то грешници који нису веровали у неолибералну идеју.

Ко се у Србији не сећа Народне скупштине и државне телевизије у ватри и диму?

Ватра је постала брутални симбол напредовања неолибералне демократије.

МРЖЊОМ ДО ПРОМЕНА Више од 70 мртвих и хиљаду повређених људи – то је трагичан биланс немира у Боливарској Републици Венецуели, који трају већ два месеца. Корпоративни медији, попут америчког „Си-Ен-Ена“ и „Вашингтон поста“ или британског „Би-Би-Сија“ и „Гардијана“, једнострано приписују одговорност за жртве председнику Венецуеле Николасу Мадуру, оптужујући га за бруталност полиције према демонстрантима који, тобоже, протестују због лошег стања у коме се налази венецуеланска економија. Чак је недавно и венецуелански државни тужилац Луиза Ортега, када су једном младићу нанете тешке телесне повреде, скренула пажњу јавности на „прекомерну употребу силе“ према демонстрантима. Полиција је, међутим, тврдила да га је упуцао неко из руље. Али и поред контроверзног јавног наступа државног тужиоца, према недавно објављеном извештају истог овог државног органа, многобројни погинули и убијени људи били су актери пљачки и разбојништава, или су пак били жртве самих демонстраната који већ месецима уличним насиљем желе да „од диктатуре ослободе“ одређене државне институције.

Последњи у низу бизарних злочина једне од ових организованих банди које предводе „насилне демонстрације“ јесте и недавно убијени младић, двадесетједногодишњи Орландо Фигуера, који се међу „демонстрантима“ нашао потпуно сам, узвикујући пароле подршке актуелном председнику Мадуру и његовом претходнику Угу Чавезу. Тамнопути младић је том приликом, крајем прошлог месеца, тешко пребијен на улицама града Алтамире, избоден ножем, поливен бензином и запаљен, док су га „демонстранти“ снимали и смејали се уз повике „Умри, чависто!“.

Овај застрашујући призор запаљеног човека како трчи кроз руљу која му се руга ипак није доспео до насловних страна америчких корпоративних медија, будући да тај случај разоткрива праву природу насиља у Венецуели: расистичку мржњу и злослутну страст према политичким неистомишљеницима која међу демонстрантима достиже такве размере да се жртва више и не доживљава као људско биће. Мржња према „диктатору“ постала је легитимна мотивација за друштвене промене, а тешка, зверска убиства – начин да се демонстрира жеља за променом власти.

НОВИНАРКИ ПРЕТЕ СМРЋУ У извештају државног тужиоца Венецуеле наводи се да је од 73 смртна исхода током протеста, свега 11 директна последица активности полиције, 21 жртва је убијена међу самим демонстрантима, 13 људи је убијено у инцидентима пљачки и разбојништава, док се остали случајеви убистава још увек истражују. Међутим, широј јавности није познато да у Венецуели све време постоје практично два одвојена процеса демонстрирања незадовољства политичком и економском ситуацијом.

Један је потпуно легитиман, миран протест тзв. опозиције, на коме је могуће видети „умивена лица“ студената и пензионера који у цивилизованим шетњама захтевају политичке промене. Други вид протеста, тзв. Гуаримбе, тј. „блокаде“ је облик насилне субверзије и изводе је мање групе маскираних људи, неретко наоружаних ватреним оружјем. Они отимају и уништавају приватну и јавну имовину, пале камионе и аутобусе на ауто-путевима, развлаче жицу на улици у висини главе моториста, од чега су многи људи страдали, и изводе насилне акције против органа безбедности, не би ли изазвали реакцију снага реда коју би онда корпоративни медији искористили као доказ бруталности „Мадурове полиције“.

Ово је потврдила и новинарка Еби Мартин из венецуеланске телевизијске продукције „Телесур“, која је са својом екипом била на једном оваквом насилном „протесту“, где су их умало линчовали маскирани и наоружани типови, захтевајући да виде њихове новинарске легитимације. Екипа „Телесура“ је овим „званичницима“ протеста рекла да су они амерички новинари који су дошли да забележе бруталност полиције, после чега им је допуштено да снимају догађај, али искључиво оно што раде органи безбедности, а никако вандализам и анархију међу „демонстрантима“.

Захваљујући личној храбрости и пожртвовању ове новинарске екипе, међутим, снимци и фотографије дивљања венецуеланских „демонстраната“ ипак су стигле до шире јавности. Овај материјал није, разуме се, био много интересантан западним корпоративним медијима, али га редакција „Печата“ објављује у нади да ће јавност у Србији, увидом у методе за „промену режима“ којима се Сједињене Америчке Државе служе већ више од две деценије широм света, боље разумети и суштину идеологије којом су те методе инспирисане.

Истовремено, треба ли уопште наводити да Еби Мартин данас добија претње смрћу? У Америци је оптужују да је комуниста, а у Венецуели да је фашиста.         
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *