прим. др Радомир Ковачевић – Рат престао, агресија траје

Премда је непобитна чињеница да је бомбардовање осиромашеним уранијом у непосредној узрочно-последичној вези са огромним порастом малигних обољења и умирања у Србији, апсолутно ни један министар здравља у нашој земљи никада није званично поменуо ове чињенице

Од 5. октобра 2000. до данас ни један министар здравља у Србији није изговорио речи НАТО, уранијум, последице, карцином, умирање нације… Апсолутно ни један. Са таквом несрећом мога народа и таквом инфериорношћу државних власти ја не могу да се помирим, и хвала Богу што ми је дао да урадим све што могу везано за феномен радиоактивности и генетских поремећаја као последица НАТО бомбардовања осиромашеним уранијумом. Током протеклих 15 година уредно сам све то бележио, поредио са подацима самих агресора, анализирао и припремао за књигу „Истина о урану“ (Албион букс) коју сам ових дана с радошћу представио у Београду, рекао је на почетку разговора за „Печат“ прим. др Радомир Ковачевић, аутор поменуте књиге.

Докторе, могу ли они којима сазнања и објављивање истине о уранијуму није у интересу да порекну бројне доказе о петоструком повећању малигних болести од почетка агресије на СРЈ до данас?

Непобитна је чињеница да је бомбардовање осиромашеним уранијом у непосредној узрочно-последичној вези са огромним порастом малигних обољења и умирања у Србији. Међутим, у свету којим влада закон силе теоретски је све могуће. Књига „Истина о урану“ резултат је мога и рада бројних стручњака Института за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ Клиничког центра Србије на чијем сам челу био, и свакако ће бити крунски доказ онима који буду хтели да уваже доказивање узрочно-последичне везе између бомбардовања осиромашеним уранијумом и повећања оболелих од различитих малигнитета. Вођени чињеницом да су се после НАТО бомбардовања у Србији појавиле разне болести, ми ћемо и даље наставити да се бавимо уранијумом који производи бројне штетне последице по здравље наше нације.

[restrict]

 Ваша књига је изашла баш у време припрема за тужбу против чланица НАТО-а. Може ли она да послужи доказивању узрочно-последичне везе између бомбардовања и разних малигнитета?

Уверен сам да документа којима књига обилује могу да буду главни доказ у најављеној тужби против чланица НАТО-а, јер смо радили максимално стручно, ризик од штетног дејства уранијума смо пратили и доказивали у реалној димензији, строго водећи рачуна да га не минимизирамо нити увеличавамо како бисмо нацију и било кога другог доводили у панику или заблуду. Књига је релевантна и зато што су у њој цитирани и сви светски извори и што је написана на основу резултата амбијенталних истраживања, и наших и страних. Довољно говори и чињеница да су је издали Енглези, Аlbion Books, који су и издавачи Черчила и Викиликса. Ту енглеску кућу овде, на нашем терену, држи шеф кабинета Народне скупштине РС Урош Балов.

Уранијум је елемент који се налази и у природи, па отуд можда и у нашим телима. Због чега наглашавате његову опасност по људско здравље у случају када се он распршује из муниције?

Познато је да у земљиној кори има 0,0004 одсто уранијума који не угрожава људско здравље кад је у облику стабилних једињења. За човека није опасан ни уранијум у облику камена руде или неексплодираног уранског метка, али је опасан ако приликом експлозије метка дође до распрскавања уранијума до најситнијих наночестица. Јер, те честице контаминирају животну средину из које у организам доспевају удисањем из ваздуха, пијењем воде, дакле, инхалацијом, ингестијом путем воде или хране. Наравно да уранијум није контаминирао целу територију Србије, ни све растиње у једној башти или све животиње у једној штали. Али, по прорачуну који су навели проф. др Слободан Чикарић, генерал Слободан Петковић и дипломата Владислав Јовановић у њиховој култној књизи „Злочин у рату, геноцид у миру“, НАТО је на Србију испалио 51.000 пројектила калибра 30 мм са 298 гр уранијума што износи 15 тона ове опасне материје укупне радиоактивности од 18,7 гигабекерела. Теоретски, тај волумен и тај интензитет активности довољан је да убије 10 милиона људи, али се то практично неће догодити у Србији нити ма где у свету, јер та количина неће да се дели на кашичицу сваком становнику у години дана. Такође, највећи део муниције није ни експлодирао, и неопходно је да се покупи са места где је пао јер подлеже процесима корозије и кад уђе у подземне воде и ланац исхране штетне последице су неминовне.

Многи је људи оболело од различитих врста малигних болести, а према најновијим подацима оболева и једно дете дневно, најчешће од леукемије. Шта је доказ да је ова болест последица деловања уранијума?

У нашој пракси ослањали смо се на анализе у којима смо по литру мокраће налазили од 36 до 231 нанограм уранијума, што значи да је просечна вредност уранијума у мокраћи била 150 нанограма. Истовремено, располагали смо и резултатима испитивања које су Американци извршили 1995. године на својим војницима из Заливског рата, који су показивали истоветне просечне вредности, иако смо ми истраживања радили после годину и по дана, а они после четири до пет година. Било је ту, наравно, и екстрема, попут човека који је радио на реконструкцији бунара у селу Боровац а имао је чак 3.759 нанограма уранијума, или 3,7 милиграма по литру мокраће. Као што сам већ рекао, уранијум није есенцијални елемент, ми се не рађамо с њим, али је зато важно одакле је доспео у човеков организам. Ми и сада имамо могућности да докажемо везу између бомбардовања и разних болести. Код мене је два пута долазио познати немачки хематолог Зигворт Хорст Гинтер из Берлина (два пута номинован за Нобеловану награду коју никада није добио јер је 1993. први објавио непожељне податке). Он је захтевао да му обезбедимо мокраћу наше деце оболеле од леукемије како би изоловао честице уранијума и доказао узрочно-последичну везу између бомбардовања и болести. Моје колеге су били зачуђени, јер они свакако лече леукемију. То јесте тачно, али нису изоловали честице уранијума из мокраће и тиме доказали да је леукемија последица бомбардовања уранијумом.

Да ли сте у истраживањима користили научне резултате стручњака на санирању последица трагедије из Хирошиме и Нагасакија и украјинског Чернобиља?

Једна студија Светске здравствене организације (СЗО) из 1951. године је показала да је стопа учесталости леукемије у Хирошими шест година после експлозије атомске бомбе у околини била 11 пута већа у односу на друге ареале Јапана, а латентно време од излагања радиоактивности до појаве обољења било је три године. Експлозија електране у Чернобиљу 26. априла 1986. ослободила је много више опасних материја, а латентно време за обољевања било је свега шест месеци. Непосредно после те несреће ми смо кренули са контролом узорака свих реципијената екосистема и намирница, и посебно меда, који је те године ипак био чист. Међутим, већ следеће године мед је био контаминиран и цезијумом 137 и стронцијумом 90 и јодом 131 и разним радионуклеидима, јер трансурански низ има више од 200 познатих радионуклида. Кад је дошло до НАТО агресије на СРЈ све смо то имали у виду и аналитички смо процењивали шта ће да погоди Србију у перспективи. Већ после годину и по дана видели смо страховиту корозију на такозваним пенетраторима, а њихова објављена процена је била да ће корозија да наступи тек после 300 година. Зато смо одмах кренули са доказивањем присуства уранијума у животној средини. На местима која су бомбардована концентрација и интензитет радиоактивности оба физичка параметра била је већа неколико десетина хиљада пута од природног фона у том тренутку. Истовремено смо у људима које смо испитивали нашли уран 238 који ту није присутан као природни елемент, него је стигао са америчким бомбардерима.

Кад се утврди присуство уранијума у људском организму, какве промене он изазива?

На основу локацијских истраживања имамо и мапе, и коте, и признање и доказе из којих се види да је уранијумски рат вођен јужно од 44. паралеле. То је линија која Србију дели на два дела и спаја Зајечар са Сребреницом. Дакле, искуство нам каже да уранијум у телима људи изазива специфичне промене на генетичком материјалу, то су те фамозне аберације, дицентрични и прстенасти ринг хромозоми изазвани само јонизујућим зрачењем и њихов проценат је био 20,7 одсто. Иначе, истоветне промене доказаћемо у сваком организму у популацији која није изложена јонизујућем зрачењу, али проценат је ту један до два одсто. Значи, ове промене су десет до 20 пута чешће и таква је ситуација свуда у свету.

Да ли је леукемија најчешћи облик оболевања од урана?

Јесте, најчешћи и први облик је леукемија, болест беле крвне лозе. Проф. Чикарић је на основу података из „Батута“ написао да све анализе потврђују обољење од леукемије у 139 одсто случајева три године после бомбардовања, а сада је ситуација много гора. Солитарни тумори се повећавају у интервалу од шест до 12 година. Наше процене су биле да ће појава свих малигних болести расти по стопи од 1,8 одсто годишње, међутим, у томе смо нажалост подбацили јер та стопа је већ одавно премашила 2,2 одсто годишње, па чак и више. Ево каква је структура оболевања и умирања по том основу. Године 1981. Онколошки институт у Београду је био референтни центар за малигне болести. Укупно оболелих (без Косова и Метохије) било је 10.238, али готово толико и умрлих, а данас у Србији оболи око 38.000 људи од карцинома и премине негде око 25.000. То је званична статистика. Смртност је у почетку била готово стопроцентна зато што су дијагностичке и терапијске процедуре у то време биле много слабије него данас. У западној Европи максимална смртност је између 40 и 60 одсто јер имају бољу рану дијагностику и одговарајућу терапију.

Ваша истраживања показују да има много опаснијих материја од уранијума, попут пиралена и пираленских уља. Да ли је бомбардовање хемијских постројења злоћудније од уранијумске муниције?!

У првом УНЕП-овом извештају из августа 1999. године под називом „Косовски конфликт – последице по животну средину и људска насеља“, једном речју не помиње се уранијум, али се наводе четири „црне тачке“ – Нови Сад, Панчево, Крагујевац и Бор. НАТО је територију Србије поделио на три дела: јужно од 44. паралеле где је водио уранијумски рат и северно где је водио диоксински и електромагнетни рат. Северно од Новог Сада ка Мађарској је вођен електромагнетни рат, јер тамо су били сви НАТО авакси који су електронским ометањима требало да дезинтегришу командни центар РВ и ПВО који ми, заправо, нисмо имали. Зато су нам разрушили хемијску индустрију где су биле рафинерије, петрохемије и тешки метали, и гађали енергане које су у Крагујевцу радиле за „Заставу“. А једна трафостаница може да има и до 30 тона пираленског уља, веома токсичне, канцерогене и мутагене материје. Морам да кажем да има хуманиста и у европским земљама, чланицама НАТО-а. Када је кренула деконтаминација Аутомобилске индустрије у Крагујевцу немачки „Сименс“ је прискочио у помоћ и заједно смо испитивали и санирали терен. Нажалост, касније је један број људи оболео јер заштитна опрема ни средства нису била довољна. Али, хвала Немцима што су скинули сву ту земљу и однели је негде у Европу да је складиште, јер највећи проблем данашњице јесте сместити нуклеарни, радиоактивни и хемијски отпад кога има све више. НАТО је и у Бору гађао енергане, па је код нас у Институту хоспитализовано око 120 људи који су испитивани да би се видело да ли су „закачили“ нешто.

Шта је болест мутације гена која се у све већем броју региструје у Крагујевцу?

Ја све време говорим о генетским мутацијама које смо већ тада доказали. Када се виде те патолошке промене, приликом којих молекул ДНК промени своју структуру и оболи, тада оболи цела ћелија и претвори се у малигну и размножава се по телу развијајући тумор. Ако се промена нађе у белој лози или у штитној жлезди нпр, потомство оболелог не мора да оболи, али ако се нађе у молекулу ДНК потомство неће моћи да избегне болест. Да би се пренела на потомство мутација мора да погоди ћелију герминативног епитела – значи јајну ћелију код жена или сперматогонију код мушкараца. Пре 270 година је аустријски калуђер Грегор Мендел поставио тзв. Менделова правила да се наследне особине, позитивне или негативне, преносе на најмање 30 генерација. Репродуктивни век у то време је био 30 година, што значи да су се аномалије на потомству могле очекивати у наредних 900 година. Савремена генетика то време дуплира, значи 60 генерација пута три, јер репродуктивни век је остао исти. Дакле, све што иде преко молекула ДНК, иде и у правцу детерминисања пола, особина итд. али се фиксирају и аномалије да се рађају људи са веома тешким болестима које нису обавезно малигне. Ту су и разне друге болести, попут губљења очне јабучице као у случају девојчице из Бора. То је једина девојчица код нас, интелектуално бриљанта, која је рођена без очних јабучица. Не без вида, него без очију!

Како је могуће да упркос свему неки људи тврде да не постоји веза између бомбардовања уранијумом и последица које он изазива у човечјем организму?

Да бисмо то знали, морамо да знамо ко је и шта је, на пример, НАТО лобиста Зоран Радовановић, епидемиолог који је такође говорио да вакцине нису штетне за здравље деце. Он, наравно, зна да јесу, али њему су важнији интереси НАТО и страних фармацеутских кућа од интереса наше деце, јер њега су Американци пре десетак и више година ангажовали као свог експерта за неки систем јавнога здравља на подручју Африке и Блиског истока. Међутим, после тога су га ангажовали, вероватно и платили, да негира последице штетног деловања уранијума на здравље људи. Хоћу да истакнем да је он много опаснији од других НАТО лобиста, Кандићке, Милићке и Бисерко, јер оне лупетају, смањују број жртава, о последицама уопште не говоре као да не знају да је рат престао а агресија и даље траје јер је контаминирана животна средина, јер последице на потомству остају на разне начине. А сви они се упиру да се последице не помињу, па је сумњив чак и „Батут“ који је у обавези да конкретним подацима побија лобисте.

Ако државне институције не подрже напоре појединаца, да ли је могуће прибавити доказе за тужбе против држава чланица НАТО за штетне последице од бомбардовања?

Ја тврдим, и инсистирам, да без подршке државе нема решења проблема. Како да одете на бомбардовано место и узмете узорак земље ако је то место ограђено и обележено као контаминирано, што значи да не смете ни да му се приближите? Тамо је војничка стража, па ризикујете да пуцају у вас! Или, како ћете да прегледате неко оболело дете уколико вам то не дозволе. И зато мора да постоји програм који ће да спроводи држава.

Лаици у међусобној комуникацији, јер свако од нас може да наброји бар десетак људи оболелих од карцинома које зна, говоре о епидемији рака. Да ли је то, гледано са медицинског становишта, заиста епидемија?

Наравно. Кад будемо имали епидемију већу од ове, ми ћемо сви бити мртви. Као нација мртви! Јер, нема куће у контаминираном подручју где понеко није оболео, а у некима и по више њих. Мене само чуде људи у власти који мисле да они неће оболети! Не знам да ли су они заштићени на неки нама непознат начин? Јер, што каже Матија Бећковић: „Бомбардовали су нас неки непознати јунаци, из неких невидљивих авиона и неким невидљивим оружјем, али су последице итекако видљиве.“    

[/restrict]

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Прим. др Радомир Ковачевић је од 1988. године у Институту за медицину рада и радиолошку заштиту „Др Драгомир Карајовић“ Клиничког центра Србије (једна од веома значајних српских и светских институција те врсте). Такође је био дугогодишњи начелник јединога Центра за радиолошку заштиту у Србији. У време агресије 1999. наредбом академика проф. др Александра Видаковића постављен је за начелника Пријемно-тријажног центра који је збрињавао масу озрачених и отрованих људи. Кад је бомбардовање престало и потписан Кумановски споразум 10. јуна наставио је да ради на праћењу и санирању последица на животној средини у мирнодопским условима, на санирању бојишта и здрављу нације… Прегледао је више од 200 хиљада људи, написао је и објавио више од 300 научних и стручних радова, монографија и књига.

ПРОБЛЕМ СТРУЧНОСТИ

Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења нема снагу легислативног тела, али има обавезу да сваке године приказује извештаје о стању радиоактивности на подручју Србије. Последњи такав извештај имамо из 2003. године и времена министарке Анђелке Михајлов. А стално говоре да је радиоактивност мирна, што није тачно, јер уран имамо и у природи. Очигледно постоји проблем стручности, а мој Институт је десеткован јер су најквалитетнија деца већ отишла којекуде по свету као „официри за везу“ са Бечком агенцијом и другим међународним телима.

ПОУЗДАНИЈЕ ИЗ ЛИОНА, НЕГО ИЗ „БАТУТА“

Званичне демографске податке не можете да добијете ни у Институту за јавно здравље РС „Милан Јовановић Батут“ ни од Републичког завода за статистику, него од Одбора за демографију Народне скупштине Србије које ја користим. Кад су у питању малигнитети, обраћам се Међународној агенцији за проучавање рака из Лиона од које добијам много бољих податке него из „Батута“. Јер, овом Институту се више и не достављају релевантни подаци, пошто данас у здравству постоје два паралелна система, приватно и државно здравство и велика сива економија.

  займ онлайн займ с 18 лет без процентовбыстрый займ с маленьким процентомзайм на карту омск

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *