ПРАВА БОРБА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: ПАРЕ НА СУНЦЕ!

Када би у Србији постојала домаћа варијанта словеначког „Супервизора“ или ЕРАР-а, сваки грађанин би из своје дневне собе, чак и на мобилном телефону, у било које доба дана, зачас могао да провери како стварно функционише држава. Ту треба тражити разлоге зашто је Словенија (чак и у одсуству закона о узбуњивачима) на ранг-листама перцепције корупције за 40 копаља испред Србије

Борба против корупције налазила се међу приоритетима претходне владе, па је после усвајања дуго очекиваног Закона о узбуњивачима истицано да је Србија једна од 30 земаља у свету која има такав закон. Од његовог ступања на снагу пре годину дана покренуто је 299 случајева, а 213 је добило судски епилог. У јесен прошле године је тадашњи премијер Александар Вучић, отварајући међународну конференцију „Свака истина има извор: Заштита узбуњивача и новинарских извора“, рекао да је, када је постао премијер, поручио да ће борба против корупције бити један од приоритета. „Узбуњивачи су савезници на истом послу на ком је и читава Влада Србије, на послу искорењења корупције и зато имамо законску обавезу да сваког грађанина који корупцију и пријави заштити, а оне које су дело корупције починили беспоштедно казнимо“, подвукао је тадашњи председник Владе, уверен да ће држава учинити све да заштити узбуњиваче и казни оне који се баве корупцијом и криминалом.

Нема сумње да узбуњивачи, према досадашњим истраживањима у свету, открију више кршења прописа него полиција и тужилаштво. Отуда је Закон о заштити узбуњивача не само власт него и део стручне јавности оценио једним од најбољих у свету јер „суд узбуњивача може да заштити и пре почетка судског поступка, кроз институт привремене мере“ која би требало да буде донета у року од осам дана а како би спречила даљу одмазду. Све то фино звучи у теорији.  А како је у пракси?
[restrict]

 ЗАКОН НОВ, ПРАКСА СТАРА Актуелна ситуација на подручју корупције показује да се мало шта заиста променило. Србија са индексом перцепције корупције 42 и даље важи за висококорумпирану земљу, и заузима 72. место међу 176 држава. То значи да је управо у доба примене поменутог закона „склизнула“ за једно место, те са 71. пала на 72. позицију на листи корупције. У погледу „индекса перцепције“, у 2016. години стање се променило за два индексна поена (са претходних 40, Србија је стигла на 42). Организација „Транспаренси интернешенел“ процењује да ови подаци показују да је Србија као и у претходних 15 година сврстана међу државе са веома распрострањеном корупцијом. Само годину дана раније је била у бољој кондицији што се распрострањености корупције тиче, па иако је била иза свих чланица ЕУ, бар у региону није била најгора, јер је иза себе оставила Босну и Херцеговину (на 76. месту са индексом 38), Албанију (88. место и индексом 36) и Косово, које је третирано засебно (103. место, индекс 33).

Лошији показатељи о питању сузбијања корупције јесу упозорење да Закон о узбуњивачима сам по себи није довољан за борбу против те хоботнице у Србији. Није ствар само у томе што се закон у довољној мери не поштује и да судије с њим нису упознате; проблем је што се толико наде и јавних расправа врти само око тог закона и потенцијалних узбуњивача, а потпуно је занемарено искуство развијенијих земаља у којима је корупција готово нулта. Озбиљна истраживања откривају да је за друштво без (или бар много мање) корупције потребно осигурати слободу медија, поделу власти, апсолутну независност судства и контролних органа државе – а све то су области у којима Србију тек чекају радикалне промене. Што нам објашњава зашто су многе друге земље, иако немају никакав посебан закон о узбуњивачима, на листи индекса перцепције корупције далеко боље од Србије. Зато не треба да чуде закључци организација попут „Транспаренси интернешенел“, која оцењује да се „закон о узбуњивачима у Србији примењује, али када је реч о корупцији, није дошло до иоле значајнијег повећања броја пријављених случајева“.

Јесте да садашње законско решење с једне стране пружа правни кишобран појединцима који се одваже да пријаве незаконитости и штетне радње у свом окружењу, али то уистину нема нарочитог ефекта на масовније пријаве нити за отклањање незаконитости. Уз то се ни Национална стратегија ни Акциони план из 2013. године не спроводе доследно, а нема одговорности ни за кршење прописаних рокова и обавеза. На лоше стање на подручју борбе против корупције утичу и нетранспарентност у доношењу одлука, одбијање власти да обелодани документа које траже представници јавности, изузеци у спровођењу процедура (попут склапања уговора без претходног надметања), партијски утицај на јавни сектор, непотпун правни оквир, као и непотребне процедуре и државне интервенције које повећавају могућности за корупцију. Баш зато је поучно проверити како то изгледа у земљама које су на листи перцепције корупције боље од Србије. У Словенији, на пример, која, иако је потекла из истог државног оквира као и Србија (из некадашње СФРЈ), данас заузима 31. место и налази се чак 40 позиција изнад Србије. И то упркос томе што закон о узбуњивачима – нема!

Словенија, према наводима публикације „Узбуњивачи у Европи“, премда нема посебан закон који би штитио „звиждаче“, гарантује ефикасну заштиту запосленима како у јавном сектору, тако и у приватним предузећима захваљујући недавно усвојеном закону против корупције, чиме је постала једна од ретких држава у свету с том, специфичном заштитом. Кит Мајлс, некадашњи саветник словеначке владе из Велике Британије, словеначки феномен коментарише речима: „Узбуњивање и јасна одлучност да се подстиче пракса каква постоји у САД, то су упозорења против злоупотреба и незаконитости, а истовремено брана која спречава да лоши људи дођу на високе положаје. А то је добро и за привреду и за грађане. Али ако медији нису склони да објављују информације које им дају ’звиждачи’, онда је и њихова законска заштита – без икаквог ефекта.“ А управо то је један од проблема због којег законска заштита узбуњивача у муљу неправне државе и од власти зависне већине медија – не значи много. О чему сведочи и ранг-листа земаља сврстаних према слободи медија, на којој је Србија погоршала своју позицију. У изради речене ранг-листе одлучујући су следећи фактори: насиље и застрашивање, степен плурализма, независност медија, окружење за рад медија и аутоцензура, правни оквир, транспарентност и инфраструктура која подржава продукцију вести.

ОД СУПЕРВИЗОРА ДО ЕРАРА Шта би могло да буде боље? За разлику од Србије, где се о борби против корупције много дивани, а мало ради (пошто се иза кулиса новцем пореских обвезника хране разноразне наоко невладине организације, које сакупљају кајмак у виду издашних донација за којекаква „истраживања и подршку владиним напорима у сузбијању корупције“), у Словенији је све потпуно другачије. Пре свега – доступност података. Тако је још у августу 2011. године, под паском Комисије за борбу против корупције, у Љубљани покренут програм „Супервизор“. Тај је по систему „прати пут новца“ свим намерницима омогућио да на интернету, уз само два-три клика миша утврде (поименично, ако се ради о физичким, односно по имену фирме, уколико су посреди правна лица) где одлази новац из државне касе, јавних предузећа и локалних самоуправа. Да не остане места импровизацијама, иста апликација је омогућила контролу и с „друге стране“, дакле колико новца из буџета добијају поједине државне установе. У пару тачно!

Резултат? Афере су стизале једна другу; између осталог, испливало је да су запослени у пословично сиромашном високом школству (међу њима и министри у влади премијера Мира Церара, као и он) низ година, поред својих редовних плата, примали и издашне хонораре под фирмом пројеката и студија израђених „за приватни сектор“. Све то под кровом јавних институција. Цена таквог лукавства? Из државне касе је ишчилело више од милијарду евра. На скандал су упозорили медији, од којих је већина – у државном власништву. Друга на неславној листи „профитабилних професора“ била је министарка здравља. Није прошло ни 24 сата од лансирања афере, а она је поднела оставку. На исти начин је откривено да формално невладина организација Мировни институт заправо живи на државним јаслама, касиравши више од 2,5 милиона евра у виду „донација“; од ненаменског арчења јавних пара није презала ниједна љубљанска основна школа за коју се исказало да њено руководство за плаћања приватног обезбеђења троши 200.000 евра годишње. Ни то није све – „Супервизор“ је раскринкао и незаконите исплате професорима универзитета за – спремност. Међу њима је био и министар финансија (потом поднео оставку); крем друштва се, укратко, није либио да себи исплаћује посебан „додатак за приправљеност“ који иначе припада искључиво запосленима у хитним службама попут ватрогасаца, дежурних лекара, хирурга…

Лакоћу примене „Супервизора“ утврдила су, пре неколико година, и два ђака једне гимназије у словеначкој престоници; захваљујући „Супервизору“, открили су да директор „испод жита“ школским новцима плаћа лажне наруџбине предузетницима странке на власти… Због „Супервизора“ нашло се као на длану више од 120 милиона трансакција, а подаци су стизали директно из Управе јавних плаћања. Новинари су на сличан начин убрзо дошли до података о платама, кредитима и социјалним давањима појединих расипних јавних службеника, као и о субвенцијама исплаћеним сељацима и сл. Јавно су објављени и подаци о дужницима. „Супервизор“ је недавно надограђен и преименован, па се сада зове ЕРАР, што је латинско име за државну благајну, ризницу (лат. aerarium). На тој интернет-апликацији је и портал плата, где је могуће видети (без имена и презимена, само позиције) износ свих зарада запослених у јавном сектору. Нема сумње да би и у Србији интернет-портал попут ЕРАР-а био злата вредан. Посебно јер су словеначки званичници већ пре неколико година нудили „Супервизор“ свим заинтересованим државама – потпуно бесплатно! Али уместо да држава понуди грађанима једноставну алатку којом би свако, по принципу „паре на сунце“, могао сопственим очима да се увери где одлазе државне паре, у Србији се готово свакодневно води расправа о значају Закона о узбуњивачима. То је представа за јавност, да би изгледало да се изгара у борби против корупције, а заправо је све по старом. Уместо залудних расправа о заштити „звиждача“ (који су после „узбуњивања“ препуштени на милост и немилост судија, што најогољеније показује пример Бојане Бокоров, специјалисте радиотерапеута Института за онкологију Војводине, која се усудила да проговори о злоупотребама листа чекања за зрачење пацијената оболелих од карцинома, после чега је искусила не само одмазду надређених него и седмогодишњи судски процес у случају који је суд требало да реши за шест месеци!), било би далеко корисније када би државни органи на једном месту објавили све токове новца из државне благајне, односно у њу. Уколико би држава уједно заиста поштовала (а не ослабила) слободу медија и правосуђе, већ то би било довољно за снажан напредак Србије.

Најзад, за ефикасну борбу против корупције најважнија су крајње једноставна питања. На пример: Колико пара одлази сваког дана из државне касе на рачуне разних приватних фирми? Колико новца се сваког дана потроши у Београду, и ко прима та средства? Где би морали (а нису) да буду спроведени тендери? Које фирме и појединци, блиско повезани са људима у власти, примају највише државног новца? Које „невладине организације“ за своје хвалоспеве законодавству и наводно жустру „борбу против корупције“ и слично примају високе финансијске инјекције у виду државних субвенција? Јесу ли такве организације, које на нетранспарентан начин црпе огромне своте од домаће или страних држава, још увек „невладине“ или им је сврха да у јавности симулирају „борбу против корупције“? Када би у Србији постојала домаћа варијанта словеначког „Супервизора“ или ЕРАР-а, сваки грађанин би из своје дневне собе, чак и на мобилном телефону, у било које доба дана, зачас могао да провери како стварно функционише држава. Ту треба тражити разлоге зашто је Словенија (чак и у одсуству закона о узбуњивачима) на ранг-листама перцепције корупције за 40 копаља испред Србије.    

ПРОДАЈА МАГЛЕ
Не само да је Закон о узбуњивачима донет касно него је потом и његова примена одложена ради обуке судија које ће пружати заштиту „звиждачима“. На крају је и та обука спроведена траљаво, без провере стечених знања, а на државном нивоу не постоје ни статистичке информације о примени тог закона у пракси. Тих података нема ни на сајтовима судова нити (невладиних) организација које су на том послу у загрљају са Министарством правде. Иако се могло чути да се Закон успешно примењује, о чему сведочи „и број од 157 поднетих и 89 решених предмета пред судовима до 1. септембра 2016. године“, из расположивих података произлази да су „звиждачи“ користили канале унутрашњег узбуњивања свега 15 пута, а канале спољашњег – у пет примера. Закон се показао лошим и зато јер не прописује ни казнена дела ни прекршаје за неке од најтежих облика кршења права узбуњивача.

[/restrict] срочный займ на карту онлайн займ на карту без регистрациисрочный займ на яндекс деньгиденьги в займ москва

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *