Побуна против Доналда Трампа

Предизборни тактички потез или стварна драма у западној фамилији: Немачка канцеларка Ангела Меркел обзнанила да се Европа (Европска унија) више не може поуздати у Сједињене Америчке Државе, јер су, под новим и непредвидљивим председником, и саме постале непредвидљиве, па ће Европљани морати (напокон) сопствену судбину да узму у своје руке

Неколико речи, изговорених уз велику криглу пива (литар) у једном минхенском шатору минуле недеље, било је довољно да изазове политички потрес и узбуну у трансатлантским односима: готово опсесивно наклоњена и привржена Америци (још као девојчурак сањала је о џинсу и рокенролу, касније је томе додала слободу), немачка канцеларка је, с нескривеном горчином, саопштила да, с доласком Доналда Трампа на кормило САД, више не може да се поузда у земљу њених снова.

На локалном предизборном скупу, који је организовала баварска „посестрима“ њене странке (ЦДУ) Хришћанско социјална унија (ЦСУ), Ангела Меркел је обзнанила да су очигледно прошла времена кад се Европа могла потпуно ослонити (и ослањати) на друге (читај: Америку). С тим сазнањем суочила се, рекла је, прошлих дана (после два самита, НАТО, у Бриселу, и Г7, на Сицилији), уз реску констатацију да би, одсад, Европљани заиста морали сопствену судбину да узму у своје руке. Наравно, додала је, у пријатељству са Сједињеним Државама, уз поновно наглашавање: „Мораћемо се сами, ми Европљани, борити за нашу будућност, за нашу судбину.“

[restrict]

Историјска прекретница Медији су, с обе стране Атлантика, (пре)брзо закључили да минхенски шатор, и оно што је у њему изречено, представља „историјску прекретницу“ у трансатлантским односима. И наговештај пуне европске еманципације, пуног политичког осамостаљивања. И док око овог првог, могуће прекретнице у односима Европљана према Америци, постоји прилична сагласност, са закључком о стварној „еманципацији“ Европљана не би требало журити.

Наглашено обазрива, посебно кад је реч о њеном односу према Вашингтону (то је демонстрирала чак и у ситуацији када је интимно била погођена, и огорчена, открићем да и њене телефоне прислушкују америчке тајне службе), Ангела Меркел се заиста одважила да, први пут јавно, направи оштар рез (који не мора имати историјске димензије) у односима с Америком. Речима изговореним у минхенском шатору, констатује „Шпигл“, Меркелова је направила заиста раскид са досадашњом реториком пуном обзира према (новом) америчком председнику.

 

Разбијање илузија Уз подсећање да је Доналду Трампу, одмах након избора, „издиктирала услове“ за сарадњу, подсећајући га на западне вредности и принципе, овај магазин упозорава да се Меркелова увек, па и тада, трудила да у први план стави нераскидиве везе у трансатлантским односима. Сада је то, очигледно свесно и промишљено, довела у питање. Чини се да је изгубила наду у могућност „конструктивне сарадње“ са Трампом. Његово инсистирање, не само у изборној кампањи, на пароли „Америка пре свега“, уверило је немачку канцеларку да Европљани из тога морају извући неопходне, и неминовне, консеквенце: изнова дефинисати међусобне односе (више јединства) и односе, интересе, с Вашингтоном (више самосталности).

А до варничења, и отворених судара, тих интереса дошло је управо на споменутим самитима (НАТО,  7) око неколико кључних тема: трговинских односа, екологије и финансијских издатака за одбрану сваке НАТО чланице понаособ. Та варничења су довела до потпуног фијаска оба скупа, иако око оног првог (НАТО) има различитих интерпретација. На овим скуповима нови амерички председник је, констатује сериозни минхенски дневним „Зидојче цајтунг“, разорио (готово све) илузије Европљана.

 

Запаљива тема Трамп је, истина, ублажио реторику о смислу и сврси западног војног савеза. Не спомиње више да је реч о првазиђеној и анахроној алијанси. Изричит је, међутим, у захтеву да Америка више неће издавати бланко чекове за његово одржавање и функционисање. Сви морају завући дубоко руку у џепове и платити за сопствену безбедност. Фамозна два процента бруто националног производа. И за (пре)богату Немачку је то, испоставило се, превише. Седамдесет милијарди долара годишње које треба бацити на (ипак бесмислено) наоружање: деликатна, и запаљива, тема у изборној кампањи која се захуктава.

Жестоко се сручио на немачки суфицит у размени са његовом земљом. По једној верзији, у разговору са председником европске комисије Јункером, окомио се на „зле Немце“, уследили су потом деманти са америчке стране, о погрешном преводу председникових речи, уз уверавања да Трамп „нема ништа против Немаца“, има против праксе да превише продају у Америци а премало отуда купују, па је, у том контексту, рекао да је та пракса „лоша, веома лоша“.

Немачку канцеларку очигледно је посебно иритирао Трампов отпор реализацији париског споразума о заштити човекове средине, чији је садржај носио „рукопис“, и има потпис, његовог претходника Барака Обаме. Трамп не верује у причу о све опаснијем загревању земље и последицама тог загревања, а мере које превиђа париски споразум (смањење емисија угљен-диоксида и других штетних гасова) превише би коштале америчку индустрију. Најпре је категорички одбијао да о томе уопште разговара, а потом је одлуку одгодио. Саопштиће је, поручио је путем Твитера, накнадно.

 

Рамбо дипломатија На оба самита понашао се, примећују европски медији и дипломате, као „Рамбо“ и „булдожер“, иступајући „сам против шесторице“ готово о свим питањима. Одбијао је, на пример, да се, на захтев домаћина самита Г7,  Италијана, изјашњава о мигрантској кризи, уз констатацију да Америка нема ништа с тим, то је искључиво европска тема. Једина сагласност постигнута је, практично, око заједничке борбе против тероризма и исламских фанатика.

Отворено дистанцирање немачке канцеларке од америчког председника наишло је, иначе, на одобравање јавности у њеној земљи. Плануле су, међутим, жустре и жестоке распре око мотива да се напокон одважи и јасно каже то што је рекла. Има оних, не само међу њеним политичким ривалима, социјалдемократама, који су уверени да је, у позадини свега, изборна кампања: немачки медији нису пропустили прилику да, такмичећи се са америчким, „оцрне“ Трампа, па канцеларкин „отклон“ од њега пада на плодно тле. Неки су пожурили да извуку паралелу: њен претходник Герхард Шредер „зарадио“ је други канцеларски мандат на снажном отпору ратнички расположеном (Ирак) Џорџу Бушу Млађем.

 

Тежак савезник Већ споменути „Зидојче цајтунг“ устаје у одбрану Меркелове: она није коцкар који би жртвовао (добре) трансатлантске односе за брз и јефтин аплауз у изборној кампањи. За њу су Сједињене Америчке Државе политичка константа, која се подразумева, као и сама Европа. То што више не може да се у њих поузда, само је знак, и доказ, дубоких неспоразума: Трампова Америка мења боје „као камелеон“, а та њена непредвидљивост чини Европљанима велике проблеме. Америка је, преко трансатлантизма, „пројектовала“ њену снагу на Европу и тако учврстила сопствену глобалну (пре)моћ. Европа је, тиме, стекла стабилност коју сама не би била у стању да обезбеди. Давање и узимање. У тој игри САД, под Трампом, постају све тежи, непредвидљив савезник. Због тога је Европи нужно потребна „паметна самозаштита“. Својом „анализом“ ситуације, Меркелова не раскида са Америком, констатује минхенски дневник, али доноси болан суд: ова земља више није поуздана. Тај суд има своју цену, која је (још) Немцима, и Европљанима непозната. Канцеларка због тога користи, свесно изабран, појам: судбина.

 

Бранитељка Европе Они који верују да иза канцеларкине „побуне“ против Трампа ипак стоје, бар једним делом, (пред)изборни мотиви, подсећају да се, поготову последњих недеља, показало како ће спољна политика, и политика безбедности, бити изузетно важна тема у изборној кампањи. Социјалдемократе су у томе виделе своју шансу, све док је канцеларкин однос према Трампу био неодређен. Сад се, међутим, Меркелова позиционирала као одважна „бранитељка Европе“ – улога на коју је претендовао њен ривал на парламентарним изборима, социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц.

На предизборним скуповима Шулц се представља за већег Европљанина од Меркелове. То су им, уосталом, налагале и (досадашње) функције. Шулц је као дугогодишњи посланик у Европском парламенту, и потом његов председник у два мандата, у први план стављао европске интересе. Меркелова је пак, као немачка канцеларка, уз неспорну европску оријентацију, бивала у прилици да често (пре)наглашава (национални) интерес своје земље.

Да би „парирао“ Меркеловој у „обрачуну“ с америчким председником“, Мартин Шулц је повисио тон: истичући пример Европе (Европске уније) као најбољег заштитника демократије, економије и социјалног заједништва, упозорава да је судбински императив у овом тренутку супротставити се, и стати на пут том човеку и „његовој фаталној политици наоружавања на коју нас присиљава“. Другима је, за разлику од њега, сазнање о неопходности јачања Европске уније, а овде је посебно циљао на Меркелову, дошло помало касно. Некима на неком самиту, некима у шатору с пивом. Ипак, боље касно него никада.

 

Опасно затезање конопца Има, дакако, и оних међу немачким политичарима, па и међу утицајним личностима из канцеларкине странке, који упозоравају да не би превише требало затезати конопац с Вашингтоном, упркос свим невољама које су дошле, и долазе, с непредвидљивим (неки медији и политичари се не либе да га означе и као неурачунљивог!) Трампом. Такав је – какав је и неће се, очигледно, више мењати, примећује Дејвид Макалистер, председник одбора за спољну политику Европског парламента (иначе човек од посебног канцеларкиног поверења), уз констатацију да би ЕУ морала да према њему реагује „самоуверено и опуштено“. Морали бисмо, каже, на свим нивоима, разговарати, разговарати, разговарати. И тражити контакте, не само међу познатим пријатељима Европе, из табора демократа и републиканаца. То посебно важи за нове генерације Американаца које су имале мање контаката и посла са Европом.

Шеф мале, али некад веома утицајне странке (док су бивали „језичак на ваги“ између демохришћана и социјалдемократа) либерала, који се нада повратку у Бундестаг (избори су 24. септембра) Кристијан Линднер упозорава да не би требало отежавати дијалог са САД. Из тренутне „иритације“ не би смело да дође до дугорочног отуђења. Дијалог мора постојати, и бити интензиван, управо у временима кад настану велике разлике у мишљењима и ставовима. То што Европа актуелне неспоразуме треба да узме као разлог да наступа јединствено и ефикасно, не значи стварање „контрамодела“ трансатлантским односима, мора се ићи руку подруку.

 

Краљ дочекао цара А да је заиста настала велика „пукотина“ у западној фамилији, више нико не спори. И све мање је оних који за то могу да, с разлогом и аргументовано, оптуже, и оптужују, Путина и Русе. То је, очигледно, први уочио нови француски председник Емануел Макрон. Иако је оптуживао руске хакере и пропаганду за кампању против њега, „нови француски краљ“ (Макрон) дочекао је помпезно, примећују поједини немачки медији, пред историјским кулисама (раскошни, управо реновирани версајски дворац) „садашњег руског цара“ (Путина).

Као повод за прву посету једног страног државника Паризу непосредно по устоличењу новог шефа француске државе, искоришћено је обележавање три стоте годишњице од доласка тадашњег руског цара Петра Великог у Француску. Макронови саветници „шапнули“ су шефу да је Петар Велики узор руском председнику, рођеном, иначе, у Петровом граду. Политички разлози су, међутим, дубљи и прагматичнији. Макрон се, још док је био (само) министар привреде код Франсоа Оланда, енергично залагао за укидање санкција Русији.

Иза тога нису стајале никакве наклоности (према Русима) и емоције (немачки медији цинично примећују да је Макрон био „трећи избор“ Москве, после фаворита Фијона и Ле Пенове): француска привреда трпи огромне штете и губитке због тих санкција. То не значи да ће исти човек на новој, одговорнијој функцији, онако енергично тражити њихово укидање: иако по природи одлучан, мораће да се повинује „правилима игре у клубу“ (НАТО, ЕУ), где главну реч, упркос спорењима, имају (још) Трамп и Меркелова.         

[/restrict]