ПИСМО ПИШТАЛУ

Ако је на почетку била реч, на крају ће бити само ћутња! Владимире, пишете Ивану: – Ужас! Ужас! – шапутали сте пре него што су вас последњи пут одвезли у болницу. А у болници? Пишчева ћутња, и ништа

Пише Милан Р. Симић

 Можда се библијски пакао заиста налази на Сунцу и само удаљеност га чини извором живота?!

 

1Јер, издвојене, савршене и непокретне / Слике могу да разбију самоћу… (Вилијем Батлер Јејтс, Месечеве мене). Иако је песник на неке друге слике мислио, Владимире, питам вас. Да ли и слика (фотографија) књижевног претходника, која вас строго посматра са зида, разбија вашу самоћу? O, забога, шта вас то питам? Наравно, пишчеву самоћу може да разбије слика књижевног претходника а која јесте издвојена, савршена, још ако је лик на њој Андрић, остварен до краја и као непокретна слика у вечности, самоћа се повлачи као сунце (на крају) овог дана.

2 Ко је говорио, Владимире, о летаргијским сновима? И „Ко је рекао да на Судњи дан анђели баш морају да свирају трубе?“ (Донато Алтомаре). „Али ко може да тврди да ће будућност бити боља од садашњости? Конци се налазе ван човечјих руку“ (Јуриј Мамлејев, Наличје Гогена). Зар уистину, драги Владимире, осећамо дивоте неба; и зар уистину „видимо“ анђеле који баш морају да свирају трубе? А све се, Исусе, изокренуло (Он се спустио на Ускрс, праћен легионима малих анђела, који су падала у облику пахуља). Будућност као да је иза прошлости, и живот наш као да је настао после, не пре Судњег дана, и снови наши јесу о којима се мудро ћути! И све јесте ван човечјих руку. Зато можемо сви и овако да говоримо: ако је на почетку била реч, на крају ће бити само ћутња! Владимире, пишете Ивану: – Ужас! Ужас! – шапутали сте пре него што су вас последњи пут одвезли у болницу. А у болници? Пишчева ћутња, и ништа.
[restrict] 3 Јер: … Свака незадовољена жеља је пропуштена прилика за читав живот (Сиоран, Приручник о страсти). Чујте, Владимире: Пуна им уста живота, а живот им пролази у непостојању! Уосталом, у праву сте, Можда о постојању и ништавилу не треба размишљати као о две одвојене ствари. Свеједно, Тајна ваше душе је сачувана јер, као и Иван, у „самоћи“, борите се за видљивост људи! … и тачно јесте да од стваралачке Самоће до стваралачке Усамљености најдужи је пут! Да: Ко успе да самоћу ухвати за косе и посестрими је као вилу, ко успе да оживи и загреје самоћу, тај је освојио свет. Владимире, а после вашег питања шта би Фелини био без својих кловнова, или Андрић без Ћоркана, усуђујем се да и ја вас питам: Шта бисте ви били без ваших јунака Тесле, Андрића и… Колико поштујете моћ емоција? Велите, Иван је сматрао да је трезно стање људском уму немогуће. Наравно, схватамо, Знакови поред пута обилују описима злосаница. А морало је тако. Као и оно када мајстор Иван Истранин, који је жену исекао тесарском брадвом, диже крваву руку високо као да подноси тужбу против луткара – живота. Луткар живота, како то моћно звучи!

4 Да ли је писац изданак својих јунака? – питао се једном приликом Радослав Братић. Хм, да!

Јединственост спасења свих нас јенеизмерност очајања (Јевгениј, Анатољевич Вјазанцев).

Мислити књижевност заједно са Андрићем, тешко јесте, али је и могуће! Доказали сте, Владимире, фантазија је недисциплинована стварност, реалност тек још један вазда недовршен књижевни сан, јер: књижевност одражава управо то што се непрестано надима, миче, дише и тресе, светлуца, звони, лелуја, под материјом. Оно што нестане кад човек умре и кад стане сат. Бавити се мишљењем Андрића драговољно!, на ваш начин, Владимире, то јесте књижевни подвиг. Уосталом, и ваше књиге некоме јесу прозор, као што су туђе биле за вас. Тачно, писцу је дата моћ и он може да се преобрази у генија, у лудака, у филозофа, у мађионичара, у кловна, у циркуску играчицу (У кругу рефлектора појавио се циркуски Зевс, у јахаћем оделу, са цилиндром. Зевс је замахнуо бичем и најавио играчицу из мађарске по имену Етелка. Када је Етелка стала на жицу, и по њој прешла са једног краја широког видика на други, сав свет је постао танак мост над безданом), зашто не – и у Андрићевог књижевног јунака, свеједно… Нема разлике (машта нам ломи кости!). Владимире, пишете: Драги Иване, … Ваше дело је за мене представљало град из Махабхарате који је увукао свемир у себе. Тај град сам посећивао од кад знам за себе а последњих пар година сам живео у њему. Ово су путописи из тог света. Хоћемо ли говорити о нашој књижевности пре и после ваших путописа, Владимире? Морамо… јер и ви сами живите играјући се и прескачући пространства као паук, све желећи да и ваш живот буде светионик новим путницима на кривим путевим. Као паук, да.

5 Довољно ми је ако у књизи пронађем тек неколико богатих реченица! Обрадујем им се као зрну злата! Таквих реченица има нпр. и у роману Садека Хедајета „Слепа сова“: „Пишем само за своју сенку која се пружа преко зида при светлости лампе. Морам да се упознам са њом“ – јесу реченице којима Садек Хедајет завршава прво поглавље свог романа. Видимо вас, Владимире, као Хедајета. И ви пишете за своју сенку, али и Андрићеву сенку. Ено их, пружају се преко зида, сударају, упознају. Ваше сенке „играју“ се при светлости лампе. Владимире, пишете и ово Ивану: Један од највећих ваших страхова био је – допустити безвреднима да ти се приближе да би те исмејали. Није ли ово мудрост (стожерне личности романа) којом додељује властиту улогу читаоцима његових књига? Сви бисмо требало да останемо таоци ове мудрости. Ове речи истине су речи Невере Вере које светлуцају као кандила. А понекад, беле се као добро испране кости! И стално нам одзвања оно срочено што иде после њих да – све је живот, али и све је мука од живота! Ах, да! Занимљив је натпис на гробу Елијаса Кабиља: Тако смо сами, живи и мртви, увек исто. Тешка срца признајемо, добро мисли и фра Марко, божје и ђавоље нису јасно одељени. Све долази из заблуде у светлост, ето… И да се присетимо, По Климту, лебдење без утицаја на своју судбину и јесте човеков усуд. (Наравно, захвални смо играчици на трапезу што пркоси гравитацији за све нас.)

6 Владимире, нимало нам не смета бременитост појединачних упоришних делова ваше књиге, ни вишедимензионална слика живота било ког одабраног лика. Јер, Андрић, захваљујући и вашој уверљивости написаног, остаје све време на страни својих јунака. А колико је само „суђених сусрета“ у његовим романима и приповеткама под одређеним околностима што све скупа одводе у ПОГЛЕД на свет као да је општи. И јесте. Када је тако, морамо рећи, Сунце овог дана истински може само да обогати наша стечена сазнања о књижевној уметности. Јер, драги Владимире, вешто закључавате већ закључане Андрићеве приче и тако чинити овај рукопис, од реченице до реченице живљим и све живљим за све читаоце који су кадри да све време буду разиграном маштом равноправни насупрот текста све у намери растакања сопственог Ја у улози „квалификованог“ Посматрача историје (човечанства) „који вешто разврстава снове њених учесника“. Омогућавате читаоцу да се и сам поиграва актуелним догађајима о којима се приповеда. Читалачка слобода избора. Чудесно! Двоструко закључане приче а одређује их особина да немају ни почетак ни крај. Шта је онда то? Филозофски скептицизам (Андрићев и ваш) који нас одводи од стања спокојства што је, за нас који „живимо књижевност“, само од себе јаз између појавности и стварности. Прецизније речено – горко, али лековито. Још прецизније је ваше „примећење“: Божје стварање није завршено. Оно се наставља кроз медиј човека. Ни стварање великих уметника није завршено. Оно се наставља кроз дело њихових поштовалаца. То се зове традиција.

7 Да, мисли читалац ове књиге, који је прихватио савет да Ловац који пуца у птицу промашује, ловац који пуца испред птице погађа: најтеже је освајање унутрашњег света, сопственог света. Али тај свет само Ја могу освојити и у томе и јесте срж сопственог животног. Посматрач историје човечанства! Проклето осећам, Све што нас је окруживало имало је поред мириса, укуса, звука и димензију пролазности. Владимире, није само Иван, могли сте мирне душе и ви, као Борхес, рећи: Од ствари сам крхке рођен, од загонетног времена. Као да ни вас, читаоче, повремено не опседа мисао да ће од свих људи на улици једном бити костури. Уверимо се (Андреј Митровић: Историјско у Чаробном брегу): … Већ у другој половини ХIХ века Ромако је у Плесу мртваца (Галерија Белведера и Бечу), слици која је потпун контраст делу тога сликара Битка код Сенте (иста Галерија), насликаној нешто раније у славу аустријског оружја и војсковође Евгенија Савојског, показао бесмисао ратова кроз скелете обучене у униформе који се, у крвавим оргијама смрти једне велике битке, узајамно секу сабљама и пробијају бајонетима, а упоредо и најављују тужну судбину човекову у раздобљу светских ратова. Скелети обучени у униформе, то је реалност коју не желимо да видимо!

8 Логично, следи питање: ако су цитати наша духовна легитимација и наша крвна група, драги Владимире, може ли се о књизи која асоцијације буди, не писати само асоцијативно? А опет, на крају овог малог записа, који је дошао као идеја кад јој је и било време, која је, како бисте ви или Иван рекли, стала и зазвонила у мојој глави као трамвај у станици, признајем како све мислим да је све ово испричано са поштовањем које не очекује да ће бити схваћено! И нека буде тако, важно је да нисам затечен у свету који је заборавио шта је лепо и шта је добро. Свету који је заборавио причу о кнезу Милошу и Метерниху. Елем, Принц Клеменс фон Метерних срео је у Бечу кнеза Милоша. Упитао га је са малим осмехом:

– Да ли је тачно да сте као дечак чували свиње?

– Јесам – одговорио је Милош. – Али сам у међувремену постао богат човек и кнез Србије, а да сте их ви чували, чували бисте их и сад.

И ово јесте слика човечанства задиханог од усхићеног смеха, човечанства окренутог наглавачке, човечанства на трапезу! Зато, читаоче, покушајте што мудрије да одговорите: у шта је Гаврило Принцип пуцао? Не женирајте се, размишљајте. Добро, јасно је да и ви знате за ону Нико није велики у очима свог собара… Али, молим вас, немојте само рећи: Лако је било Андрићу! Или: Лако је Пишталу…

На крају, Владимире, остаје моја предупитница: И како је то било? – јер…

9 Девети прозор је затворен!

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *