Патоновска квака 22 у авганистанском рату

Филм „Ратна машина“

Филм „Ратна машина“ аустралијског синеасте Дејвида Мишоа са холивудским суперстаром Бредом Питом у главној улози представља један од контроверзнијих наслова досадашње америчке продукције не само због шкакљиве војнополитичке теме већ и због иницирања опречних коментара на рачун не само његове уметничке вредности, политичког утицаја или значаја већ и самог разлога постојања. Уз остало, то је и филм чија ће изазовна сатирична провокација бити нотирана као један од храбријих подухвата филмаџија у западном свету диктиране „слободе“ у третирању теме авганистанског рата

Аустралијски режисер средње генерације Дејвид Мишо, који се прилично добро пласирао међу нове, свеже, аутентичне и колико је то могуће храбре ауторе с почетка текуће деценије успешним филмовима „Животињско царство“ и „Ровер“, ове је године актуелан са остварењем „Ратна машина“ – насталом у по штиву Мајкла Хејстингса, бестселер роману „Оператери“ из 2011. године – у чијем је глумачком ансамблу холивудска суперзвезда Бред Пит. У тој књизи, а у филму још више, суштински значајна је аутентичност приче која иако промењена у неким детаљима пружа врло реалистично слику унутар постојећег војнополитичког устројства америчке државе и њене војне силе. Хејстингс је створио поменути роман на основу онога што се десило када је за славни магазин „Ролингстоун“ написао чланак у коме је описао сукоб тадашњег председника Барака Обаме и генерала Стенлија Макристала и његовог особља с којим је руководио такозваном Командом специјалних операција у Авганистану. Резултат тог сукоба, а поводом вођења рата и уопште војнополитичких супротстављених ставова обојице, резултовао је отпуштањем генерала. За продуценте неколико независних компанија који су стали иза овог филма, режисера Мишоа и посебно Бреда Пита, који последњих година најпре кроз његову продуцентску компанију силно настоји да се наметне као једна од водећих фигура у стварању новог таласа комерцијалног америчког филма ангажованог приступа у избору тема и њиховој егзекуцији, ова је прича деловала као неодољива инспирација за заједнички посао. Отуд „Ратна машина“ о којој се последњих недеља говори у свим могућим нијансама од похвала до покуда и назад.
[restrict]

ДИЗЕЛ-КАУБОЈ КАО СУПЕРГЕНЕРАЛ Озбиљна неозбиљност или обрнуто, неозбиљна озбиљност у приступу екранизације ове приче су „Ратну машину“ поставили на занимљиво и последњих година, па заправо и деценија, прилично запостављено место у оквиру, најшире посматрано, ангажоване америчке комедије. На оно које припада озбиљној, најпре политичкој сатири. Аутори су „Ратну машину“ употребили у сврху напада на бахати, опаки и сулуди војнополитички естаблишмент који самовољно, углавном потпуно неефикасно и некомпетентно, а ипак арогантно и осорно, води не само рат у Авганистану већ и све друге текуће у којима се добри момци из добрих западних демократија сукобљавају са терористима и „терористичким државама“ које би да их униште или им измене дични „начин живота“ и уживања у врхунским начелима савршене демократије коју као такву када треба и најбруталнијом силом морају да инсталирају свуда на планети. Америчка ратна машина иако разглављена, израбљена и углавном немотивисана и незграпна представља и даље најмоћније оружје у одбрани те демократије и свих њених дивних начела, предности и благодети. Отуд та машина мора увек да буде симбол тријумфа силе пред којом је сваки отпор узалудан. Тако би бар требало да буде у теорији. У пракси, међутим, покушава да каже овај филм изокола и из разних порука које се читају између редова, сасвим је другачије. Вечни рат у Авганистану, рецимо, у који се Америка и њени савезници очигледно све безнадежније заглибљују, нису случајно изабрани да дочарају рањивост савремене ратне машине у овом филму. Односно, најпре у немоћи њеног вође, славољубивог „супергенерала“, да је узјаше и као модерни дизел-каубој употреби за гажење непријатеља. „Ратна машина“ је несумњиво сатирична комедија пре свега. Али је још очигледније управо фрустрирајући вапај и оних који би ратом да елиминишу све непријатеље демократије и оних који би такође у њено име да осуде било какво ратовање. Јер у садашњем стању ствари на светској позорници рата (театру, како је војни јастребови поетски називају) нико од њих, а ни они између њих, не може да буде задовољан, још мање победоносан.

ПАТОН У КОЖИ ФОРЕСТА ГАМПА Међутим, концептуално профилисање главног јунака, поменутог генерала Глена Макмахона и, посебно, начин на који је захтевано да га Бред Пит глуми сигурно ће још дуго бити разлог да се помиње овај филм. Да би се сагледало то занимљиво другачије место Питовог генерала у дугој историји филмских хероја у америчкој армији, треба се подсетити на холивудске стереотипе којима се служе аутори када се баве ратним темама без обзира из ког периода и ратовања да су. Махом војска једино познаје хероизам, витештво, моралну снагу, па и поштење. А вредносни степен врлине „ратне машине“ по диктату тог стереотипа иде у обрнутом смеру. Повећава се како се иде низ пирамиду хијерархије. Тако су војници најпоштеније и морално најснажније исковане особе у униформи. Генерали, као најближи увек прљавој политичкој сили, најпрљавије су особе у униформи. Међутим, у бројним изузецима од тог правила најсветлији у плејади филмских генерала америчке армије, као највећи херој, мада и као најконтроверзнија особа икада, обележен је чувени ратник војсковођа из Другог светског рата, генерал Џорџ С. Патон. Њега је оскаровски овековечио чувени Џорџ Скот у филму „Патон“ одигравши улогу живота. Овде Бред Пит умногоме копира и карикира све што су прави и целулоидни Патон оставили у аманет глорификације америчке војске. Питов је генерал авганистански питбул и пудлица, геније и ретард, пародија и парадигма врхунског војсковође, бранитељ нејачи и бездушни њихов таманитељ, амбициозни егоманијак и мистербиновски шепртља. Он је Патон у кожи Фореста Гампа, а кошуљица приче „Ратне машине“ дозива у сећање до данас убедљиво најбољу ратну сатиру, односно ону која се најпромишљеније саркастично-сатирично бавила војним бесмислицама и апсурдима, „Кваку 22“. Све је то уткано у ткиво овог филма који са својим смотаним генијем, можда га је боље описати као генијалног идиота, генералом који се свим силама труди да хитно и без губитака победом оконча авганистански рат, а због тога што је то наравно немогуће добија отказ, претендује да буде све најбоље од онога што је горе позајмљено од далеко бољих. Зато, наравно, нисмо добили нови епохални моменат у војнофилмској историји, али јесмо за наше данашње прилике значајан, о греха ли великог, онај који покушава да отвори понеко око и да на трен прене из дубоког сна макар делић коматозне масе. Овај филм, ма каква да је његова права уметничка или занатска вредност, треба да покрене ону иницијалну хемијску реакцију која води самосталном просуђивању омађијане масе драговољно одавно пристале да се одрекне тегобе размишљања. „Ратна машина“ може да буде најнеприметнији први, наизглед безначајни, корак на путу који води у отрежњење. У овом филму има довољно материјала за такав исход и довољно мотива да се поверује да би осуда онога што није добро могла да доведе макар до покушаја да се бар једна од свих лоших ствари замени бољом.  

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *