НИ БЕЛА КУЋА, НИ БЕЛИ ДВОР! (1. ДЕО)

ПАТРИОТСКИ БЛОК: КАКО ДО ТРЕЋЕГ ПУТА?

Све до петооктобарског обавештајног пуча, Демократска странка Србије је, са оним што је било у њој и са оним што се кретало око ње, била интелектуални концентрат српске патриотске елите. Њена снага није долазила из њених мишића већ од њених уверења: зато је њен утицај увек био неколико пута моћнији од њеног рејтинга

Пише Игор Ивановић

К ада je у праскозорје председничких избора из 2000. године Војислав Коштуница објашњавајући политику ДСС-а рекао чувену паролу: „Ни Бела кућа ни Бели двор“, он је на најкраћи начин дефинисао политички појам Трећег пута у тадашњем простору и времену. Све до петооктобарског обавештајног пуча, Демократска странка Србије је, са оним што је било у њој и са оним што се кретало око ње, била интелектуални концентрат српске патриотске елите. Њена снага није долазила из њених мишића већ од њених уверења: зато је њен утицај увек био неколико пута моћнији од њеног рејтинга. Јер само је завереничка интелектуална елита ослоњена на сопствену вертикалу могла да изнесе сложени концепт Трећег пута који је своје исходиште тражио у „српском становишту“, како је давно пре тога дефинисао Милош Црњански. Због тога је Трећи пут подједнако сметао свима на политичкој сцени: и првом посткомунистичком путу на коме је господарио Слободан Милошевић, и другом неолибералном путу на коме су господариле силе Запада. У нареченој пароли са почетка текста „Ни Бела кућа ни Бели двор“ исказано је чврсто уверење да је за реализацију српског становишта неопходна подједнака еквидистанца између обе супротстављене политичке доктрине чији смисао симболизују два архитектонска здања сличног назива и истоветног атрибута моћи. Бели двор је у тадашњим политичким околностима симболисао луксузни дом у коме су живели прво Јосип Броз, а онда Слободан Милошевић као најмоћнији људи у држави. Бела кућа је нарочито тада, у униполарном тренутку, представљала симбол светске мегаимперије у којој је живео њен председник, као најмоћнији човек на планети. Негирати их – не као чињеницу већ као исходиште – била је озбиљна и врло често ризична одлука. Зато је Трећи пут увек био тежи пут.
[restrict]

И НАЦИЈА И ДЕМОКРАТИЈА Али доктрина Трећег пута није рођена само на негацији, како се у први мах чини. Она је у темељу ослоњена на националну конструкцију: Трећи пут је нужно патриотски, нужно државотворан, нужно демократски и нужно интелектуалан. Његов праоснивачки темељ ударио је Борисав Пекић када је рекао: „Нација или демократија? Лажна дилема: и нација и демократија!“ Другим речима, Србија мора бити држава створена према доктрини „држава-нација“ и обликована у српској традицији, базирана на јаким демократским институцијама. На међустраначком простору Трећи пут је поред ове патриотске и конзервативне мисије имао и задатак да на практичном плану умањи дубину ровова између два жестоко посвађана пута. Као тампон-зона између две ватре, служио је да приземи пораженог и уведе га у сигурну зону када је у питању његова биолошка заштита. Мисија поимања политике као институционалне делатности насупрот уличној делатности, пратила је ову политичку доктрину и потоњу праксу на разделници између два миленијума. Зато је српско друштво практично без крви извршило болну транзицију власти и елита на дан 5. октобра и у времену после тога. Иако је Запад охрабривао крвопролиће и преко доушничке обавештајне мреже провоцирао мини грађански рат у Србији, тадашњи велики ауторитет Војислава Коштунице био је довољан гарант за смиривање опасних тензија у подељеном народу. Трећи пут је степеновао политичку сцену заузевши централну позицију, па је готово преко ноћи нестала неподношљива подела на ровове. Запад нам то никада није опростио. 

Запад је на Србију гледао само као на колонију, која се кроз симулакрум унутрашње демократизације мора безусловно повиновати моћној империји. А та империја са Запада (не улазећи прецизно у поделу утицаја међу њеним најмоћнијим државама колонизаторима) мора држати све полуге контроле у симулакрумима свих кључних система у Србији: банкарском, економском, политичком, културном, медијском, војном… Дух новог времена је донео постмодерни облик окупације у коме колонија мора на први поглед задржати све атрибуте државности и слободе. Једна од најважнијих илузија мора бити илузија слободног избора за обичног човека. Тако се под утицајем медија и у интерпретацији „агената од утицаја“ расутих на јавној сцени, убрзано градио постпетооктобарски политички модел у Србији. Запад је желео на политичкој сцени два дубоко завађена блока, који се толико мрзе да од такве мржње нису у стању да виде ни један једини национални интерес. Оба блока морају бити састављена од више мањих странака на чијим врховима морају бити феудално поткупљиви лидери болесних сујета. Идеална подлога за дуготрајну колонизацију: нестабилне владе састављене од низа корумпираних политичара подложних  уценама, којима су у опозицији смртни непријатељи из редова сопственог народа. Изнад свега су медији у власништву страних корпорација или у власништву домаћих тајкуна у страној служби, са циљем строге контроле над евентуалном појавом нових лидера на политичкој сцени. Трећи пут је зауставио овај политички инжењеринг и произвео јединог страначког лидера у тој генерацији политичара који је из политике изашао сиромашнији него када је у њу ушао. Државотворна компонента у Трећем путу је нужно била ослоњена на стварање српске демократске, слободне и стабилне државе. То се фундаментално косило са основном премисом западне колонијалне идеологије на овом простору. „Све док и последња светлост српске демократске државе на Балкану буде тињала, наши се непријатељи неће смирити за деценије, за векове“, записао је својевремено академик Милорад Екмечић.

У таквом односу снага Трећи пут је био логичан производ слагања путања политичких вектора Првог и Другог пута, нека врста аритметичке средње вредности између две радикално супротстављене идеологије. Трећи пут је запосео подручје „златне средине“ у коме је обитавао пристојан и неострашћен свет, чврстих уверења када је у питању заштита државних и националних интереса. Такав однос снага и таква расподела вредности на јавној и политичкој сцени у Србији важила је уз извесне мутације и у постпетооктобарској ери. Популистички блок сабран некада на идеологији Првога пута прешао је уз болне последице из власти у опозицију. Том приликом је променио своје вођство – уместо социјалистичког према радикалском – променивши делимично и своју идеологију у којој бар декларативно више није било много места за квазикомунистичке и титоистичке ставове. Али је остала упадљива дистанца према ЕУ и такозваним „европским вредностима“ (шта год оне значиле) праћена интерпретацијом свеопште негације као доктрином опстанка. Грађански блок сабран некада на идеологији Другог пута прешао је из опозиције у власт, такође уз тектонске поремећаје. Само што је потонуо ДОС-овски понтонски мост преко кога се прешло на супротну обалу власти, Други пут се плански раслојио у две колоне. У првој су корачали „другосрбијанци“ моделирани у Сорошевим радионицама којима је препуштен медијски и културни простор на деконтаминацију, у другој колони се сабрало све оно што је по диктату ММФ-а и Светске банке загосподарило ресурсима и економијом државе, жаргонски названо „жути картел“. То је период историјског потонућа Демократске странке, када је од странке грађанске интелигенције, која је показивала капацитет да ствара, постајала све више странка технократа спремних само да слушају. Физичким уклањањем премијера Ђинђића, чији непредвидиви карактер и интелектуални понос нису били довољна гаранција Западу, отклоњене су све потенцијалне препреке на магистралном путу за фронталну окупацију Србије. У то време се позиција неке јавне личности из круга двојке мерила бројем позива које је добила на пријеме, коктеле или вечере у резиденцију Амбасадора САД у Ужичкој улицу у Београду.

СНС ИЛИ РАЂАЊЕ МЕГАЗВЕЗДЕ И у то неславно доба Трећи пут је имао свој смисао: црпео га је на доктрини да се са ове народне стране уместо фрустрирајуће негације изроди нешто конструктивно попут Устава, а да се са оне западно-грађанске опструише што више окупационих процеса. ДСС је вршио власт са много мањинских ограничења у средишњем периоду „петооктобарске Републике“ са намером да се на Космету – најболнијој рани нашег народа и државе – замрзну скоро сви процеси до неких бољих геостратешких времена која су била на видику. Значајну улогу у том периоду са истим циљевима игра на јавној сцени храбра, завереничка група српских патриота, сакупљених у веома активну невладину организацију клериканског назива: Двери. Такво стање је политички било одрживо све до почетка друге деценије новог миленијума, када се под хируршким инжењерингом Запада догађа велики прасак на нашој политичкој сцени: рађање магазвезде СНС-а. Ова џиновска странка мућкалица (састављена из мноштва различитих струја и идеологија) успева немогуће: у исто време поентира на две дијаметрално супротне политике! С једне стране, постаје симбол борбе против „жутог картела“ и корупције, а с друге стране, највернији следбеник „жуте“ политике у којој Србија нема другу алтернативу осим уласка у ЕУ! Да би се објаснила ова прилично шизофрена ситуација у бирачком телу које у досад незапамћено великом проценту подржава СНС (као и у оном које га не подржава), не сме се позвати логичка, каузално-консеквентна интелигенција, која је универзална и свевремена. У овом простору и времену важи једна друга интелигенција, која је психолошка, емотивна и није свеопште примењива. Односи се на овај тренутак, ово парче сећања и свести у нашем народу, овај комад историје. На психолошком плану већина гласача није спремна на нагле заокрете и велике политичке резове, без обзира чак и на рационалну спознају да земља не иде у добром правцу. Револуционарна енергија је исцрпљена после деценија ратова, потреса, миграција, санкција, пораза, изгона, притисака, сатанизације, бомбардовања, болести, сиромаштва… На снази је одбрамбено-еволутивна енергија, која се оправдано плаши свих авантура и чека ново прегруписавање енергије у ближој историји. Такав став се базира на избегавању дубљег преиспитивања великих тема, на потреби да се кроз мисаону апстиненцију изгради алиби и да се грижа савести поклопи привидима поноса, привидима части и привидима храбрости. То је тињајућа енергија опстанка тела када схвати да је још неспремно за борбу. Идеалтипски пример таквог понашања можемо потражити у скоријим политичким догађајима у Грчкој. Тамо је владајућа Сириза расписала референдум и на њему добила завидну подршку народа да обустави даљу сарадњу са повериоцима и тако прекине њихове даље уцене. Уместо такве народне воље, Ципрас чини управо супротно: потписује нове споразуме, по многима неповољније од оних које је могла да оствари супарничка Нова демократија. Онда расписује ванредне изборе. Шта је каузално-консеквентно логично него да на њима буде потучен до ногу? Али на снагу ступа психолошка интелигенција грчког народа базирана на страху од опстанка и потреби за привидом националног достојанства: зато Ципрас мимо логике убедљиво добија изборе.

СНС УНИШТАВА УНИВЕРЗУМ ТРЕЋЕГ ПУТА На таквом психолошком стању у народу, СНС и поред противречне политике коју води добија плебисцитарну подршку гласача и тако уништава универзум Трећег пута. После великог праска на нашој политичкој сцени мења се за кратко време мапа његовог космоса. Трећи пут више не може никако бити средњи пут! Јер шта би био средњи пут између жуте и напредњачке идеологије?! Коју би то аритметичку вредност имала средина између ове две по много чему сродне идеологије?! Рецимо, да би то с једне стране била политика која се безусловно залаже за улазак Србије у ЕУ, која подржава Закон о потврђивању споразума са НАТО-ом, која стоји иза Бриселског споразума, која тежи „европским вредностима“ и проповеда идеологију евроцентризма, која наставља пуну сарадњу са ММФ-ом и Светском банком и која добро и са много разумевања сарађује са режимом Мила Ђукановића. С друге стране, то би била политика која би тачно напола стала између одлуке напредњака да се Русији не уведу санкције и вероватне одлуке жутих да се под фирмом евроинтеграција обавезно уведу, политика која би стала на средини пута између стремљења напредњака да задрже и прошире постојеће присуство Кине у Србији и вероватне одлуке жутих да поклекну под притисцима Запада да се Кина потисне што даље. Била би то политика која би се зауставила на половини између настојања напредњака да држава бар званично остане војно неутрална и обавезе жутих да озваниче њено пребацивање у НАТО; политика која би се сместила тачно на средину између лабавијег напредњачког регионализма и чврстог жутог новојугословенства. Таква политика је могућа, али не за Патриотски блок и не чини више изворни Трећи пут. То је политика чији би егземплар био Вук Јеремић, политика лукавог замагљивања вредности Трећег пута бекством тачно на средину између два супротстављена политичка блока. Привид идеолошке супротности у односу на власт и привид патриотизма у односу на опозицију. Покушај добре удаје са лошим младожењама.                       

Наставак у следећем броју

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *