НЕПОБЕЂЕНА ПОЕЗИЈА

ЈОШ ЈЕДНО ПРОЛЕЋЕ ПЕСНИКА ДИСА
БОГАТ ПРОГРАМ СВЕЧАНОСТИ

Ове године, после сто година од смрти песника Утопљених душа, одржано је 54. Дисово пролеће, једна од најзначајнијих песничких манифестација у Србији (некад свејугословенска). Као и увек, понудила је низ садржаја за све којима је Орфеј и даље светионик

Гости овогодишњег – 54. Дисовог пролећа (у суботу 13. маја 2017. године) у чачанском кафеу „Монтана“, били су учесници Београдског фестивала поезије и књиге „Тргни се! Поезија!“. Присутни су могли чути стихове на шпанском, пољском, словеначком, немачком, француском и другим европским језицима, као и њихов превод на српски језик. У четвртак 18. маја одржан је најпосећенији програм 54. Дисовог пролећа, музичко-поетско вече „Звезде су нам врло блиске“ у част покојног чачанског кантаутора Рашка Јовичића, оснивача групе „За једну ноћ“ и творца култне песме Меланхолија, коју су певали окупљени.

Родно место Владислава Петковића Диса су, на позив чачанске Библиотеке, походили основци и средњошколци вични перу и писању, њихови учитељи, професори, као и бројни пријатељи књиге. У Заблаћу у основној школи која носи песниково име, у четвртак 25. маја 2017, Градска библиотека је организовала традиционалне лирске сусрете аутора најбољих радова на литерарним конкурсима за ученике основних и средњих школа Моравичког округа, расписаних у оквиру 54. Дисовог пролећа.

[restrict]

ПРОЛЕЋЕ У БЕОГРАДУ Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ из Чачка представила је 22. маја 2017. у Српском књижевном друштву лауреата 54. Дисовог пролећа – Злату Коцић и њену најновију збирку песама Хармон и ја, те 48. број часописа Дисово пролеће и каталог изложбе посвећене стваралаштву Коцићеве. Присутне је поздравио директор Библиотеке Богдан Трифуновић, а затим је о опусу добитнице Дисове награде говорио наш угледни тумач књижевности Радивоје Микић. Преносећи образложење жирија, Микић је истакао да је поезија Злате Коцић снажно ослоњена на фолклорно-митолошку традицију и на искуство књижевне авангарде. Такође је нагласио да песникиња посебну бригу води о композицији својих песама, тако да њена песничка скрупулозност указује на потребу за достизањем високих артистичких домета, што је несумњиво сврстава у ред најбољих српских песника данас.

Завршна свечаност 54. Дисовог пролећа одржана је у петак, 26. маја 2017. године. Прво је у Библиотеци отворена изложба посвећена стваралачком путу добитнице Дисове награде симболичног назива Светлосне лестве Злате Коцић, за коју је аутор Оливера Недељковић урадила и истоимени каталог. Изложбу је отворио песник Никола Вујичић, члан жирија за Дисову награду. У 19.30 часова, испред Дисовог споменика, у дворишту Народног музеја одржан је програм под називом Хармон и ја у коме су учествовали песникиње Злата Коцић и Јована Маројевић, градоначелник Чачка Милун Тодоровић, директор манифестације Богдан Трифуновић, ученици Средње музичке школе „Др Војислав Вучковић“, драмски уметник Братислав Јанковић итд. Градоначелник Тодоровић је обећао присутнима да ће библиотека до следеће године коначно добити свој простор (одавно је подстанар у градском Дому културе ).

ЛОВОРОМ ОВЕНЧАНА Песникиња Злата Коцић, лауреаткиња овогодишње Дисове награде, тихо је чудо српске поезије. Родом од старинаца сврљишког краја, са собом је понела читаву ризницу традиционалне културе, запретане у колективном несвесном: од паганске праоснове лирског пева као, како рече Емил Штајгер, суште „ненаспрамности“ до хришћанских символа светлости и лепоте која ће, како рече Достојевски, спасити свет. Песникиња Лазаревих лестви, Мелода на води и Белог пулета Злата Коцић је и врсни преводилац са руског језика – у наш језик је упевавала како стихове Пушкина, Цветајеве и Хлебњикова, тако и Мајстора и Маргариту Михаила Булгакова.

Жири је као основ њене поезије уочио „сакрализацију света и живота“, космоса чија свештеност не може бити доведена у питање а да се тиме не потресу саме основе постојања. У интервјуу датом часопису Дисово пролеће, песникиња је истакла да поезију доживљава као насушну чистоту, без које нема ничег великог. Снага љубави и молитве одржавају свет у постојању, упркос свим загађењима за која је човек способан: „Једна од мојих малених лествица је ова: Ако је песник и немоћан, реч је моћна, јер је она Слово. Ако је реч човекова сачувала моћ, то је благодат. Ако је нешто код човека моћно – Божје је. Ако је одозго благодат, одоздо је благодарност.“

Орфејски пут („Само онај ко се кроз хад/ Гласио лиром/ Сме хвале бескрајни склад/ Да проспе широм“, рекао би Рилке ), пут крста који је надилажење земног и рађање у лепоти, то је оно што поезију Злате Коцић чини не само предметом тренутне читалачке или критичарске пажње него и трајно вредним доприносом „давању речима племена јаснијег значења“ (Стефан Маларме ). Дис, чије су очи бдиле на границама светова, био би поносан на овогодишњу добитницу награде с његовим именом. Књига изабраних и нових песама Хармон и ја угледала је светло дана баш у прави час, као зарни дар песниковом пролећу.

БРАНКОВА ПЕШАДИЈА Донедавно помало скрајнути, а однедавно поново враћени међу непорециве величине послератног обновитељског и родочуварног песничког модернизма (захваљујући, између осталог, научном скупу посвећеном његовом делу, који су 2015. организовали чачанска библиотека и Институт за књижевност и уметност из Београда) Бранко В. Радичевић, идејни творац Дисовог пролећа, јавио нам се ове, 2017. године, кроз књигу Вечита пешадија и сродне песме, у издању библиотека из Чачка и Гуче. У првом делу ове, прекрасно ликовно-графички опремљене књиге објављен је чувени Бранков оглед Плава линија живота, у коме се први пут јавља кованица за коју мислимо да је стара народна реч – „крајпуташ“. Творац кованице, који је, пре свих, промислио тајну српских народних споменика управо је Бранко В. Радичевић. Приређивач Вечите пешадије и писац драгоценог поговора, неуморни градинар наше песничке баштине Драган Хамовић, уочио је да Плава линија живота није само етнографска студија него својеврсно програмско и поетичко полазиште Бранковог стваралаштва, посвећеног теми српског војника распетог између Косовског завета и страшних последица бдења на балканској међи („Јаук и гробље је народ мој“, рекао би Црњански). Ратарска жеђ за животом и ратничка спремност да се мре у овом избору Бранкових стихова дати су у пуној снази јер, како рече Хамовић, „обиље једног скрајнутог и великог српског песника треба да доспе и до нових читалаца, а да они што песника живо памте обнове и потврде негдашњу радост и пуноту читања“.

Једном речју, Дисово пролеће нас је и ове године обдарило многим даровима, подсећајући нас да треба живети „са очима изван сваког зла“. Са очима песника Диса, који је опевао и метафизичку ноћ наше бачености у свет, али и светле ликове својих сународника – ослободилаца Старе Србије, који су се попели на толике крајпуташе да бде док је света и века.

МЛАДИ ДИС Добитник награде Млади Дис за 2017. годину је Јована Маројевић (1985) из Никшића, Црна Гора. Њен рукопис Убери ме Градска библиотека штампаће до краја године у едицији Токови као 36. књигу младог песника. Жири у саставу Предраг Петровић, Соња Миловановић и Дејан Матић одлуку је образложио, између осталог, и на следећи начин: „Рукопис збирке вишезначног, заводљивог и у исти мах провокативног наслова Убери ме на најбољи начин враћа веру у изражајне могућности љубавне и интимне лирике у савремено доба коме, чини се, управо недостаје поезије овако богате емотивности, изнијансиране чулности и смелог понирања како у дубине тела тако и у метафоричке потенцијале језике. Зато је награђени рукoпис, делом, и на трагу поезије великог Диса.“ Милан Вурдеља из Сремске Митровице, студент на мастер студијама српске књижевности Филолошког факултета у Београду, аутор је првонаграђеног есеја о Дису.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *