Некултивисано накултивисање

О једном негирању југословенске кинематографије

Грлом против југословенске кинематографије огласио се један од некада њених хит аутора Рајко Грлић, изјавивши на недавно одржаној трибини у оквиру дводневног београдског фестивала „Накултивисање!“ како она није ни постојала!

На гостовању на трибини умних и важних представника „регионалних“ кинематографских радника, па и прилично чувених међу њима, у оквиру београдског недавно одржаног дводневног фестивала арогантног назива „Накултивиши се!“ (замишљен да је едукативног карактера, па је на њему требалo да поменути одрже предавања на тему позоришне уметности и филма) најпаметнији је међу њима пожелео да буде некада чувени југословенски, а касније хрватски, сценариста и режисер Рајко Грлић (1947, Загреб). Да, чувен по сценаристичком раду на култној југословенској серији „Грлом у јагоде“, као и филмовима „Само једном се љуби“, „Штефица Цвек у раљама живота“ и „Чаруга“, а касније и по антијугословенским делима међу којима је у том смислу најуспешнија „Караула“, Грлић је на овом фестивалу изложио своје велико откриће: „Никада није постојала југословенска кинематографија већ републичке оне личне, индивидуалне, као што су кинематографије Жике Павловића, Душана Макавејева!“

[restrict]

Прање биографије или троловање Наравно, ова је изјава послужила као иницијална каписла за експлозивне коментаре на интернету, што јој је вероватно и био циљ. Осим, можда, евентуалног прања биографије из локалпатриотских неопходности, Грлић је као неко ко је управо стекао име у тој кинематографији, а коју данас ингениозним открићем негира, зазвучао као интернет-трол. „Википедија“, рецимо, трола дефинише као особу чији је основни циљ да својим прилозима изазове што већу реакцију учесника интернет-заједница или да на друге начине поремети нормалну дискусију. Тролови обично нису тематски заинтересовани, него наступају агресивно са покушајем стварања раздора у постојећој заједници, дискредитовања особа са другачијим мишљењем или усмеравања тока дискусије у непродуктивном правцу. Звучи сасвим прикладно оваквој провокацији славног режисера, зар не?

Дакле, у непостојећој кинематографији у којој се он врло добро сналазио, настављајући да мудрује на ову тему, барем како то преноси за свакојака „накултивисања“ увек спреман портал Б92, Грлић упада у раскорак са самим собом тврдећи „да је ауторима било лакше у доба СРФЈ јер је њена кинематографија била сериознија“! Како, када није постојала? Интересантније од овога је његово истицање дакако познате чињенице да се у тој и те како постојећој и по свим мерилима врхунски организованој кинематографији радило озбиљније него данас. Откриће године, нема шта. СФРЈ са свим својим манама је била врло озбиљна држава у којој је иста таква била и кинематографија. Грлић каже како се филм тада снимао за публику и истовремено се унутар те кинематографије веровало у аутора. Његове су даље опсервације на тему овдашње кинематографије и тренутног стања у светској продукцији готово дечје наивне („Холивуд улаже огроман новац у рекламу својих филмова и то више нико не може да прати“!? – једна је од тих мудрости). „Накултивисање“ публике је заиста током два дана овог фестивала са оваквим мудростима било на прилично завидном нивоу. Посебно ако се узме у обзир двосмислена циничност оваквог наслова фестивала.

Да се вратимо на могућност да је Грлић или неко у његово име пожелео да преузме улогу трола у провокативном негирању Југославије и њене кинематографије. Један од паметнијих коментара је управо окренуо ствар на ову могућност провокације преносиоца Грлићеве изјаве. Јер колико год да је Југославија била страшан трн у оку република које су у њој стекле идентитет и границе захваљујући којима су данас постале државе, толико је она овде, код нас, саркастично и увек с висине негирана од слојева који себе виде у позицији изнад глупе раје, на месту посебних, „других“ и, наравно, оних који су једини меродавни да „култивишу“, па и да „накултивишу“. То што ни они, а многи међу њима су као и Грлић створени у тој непостојећој кинематографији, а ни сам Грлић, такве ствари нису ни помишљали да кажу у време Југославије, данас их уопште не погађа. Лицемерје и потреба да се буде много паметан, али и локалпатриотски безбедно на линији када је реч о ауторима из комшилука, наравно да производе овакве опсервације. Оне се увек смишљено провокативно и безобразно бацају раји овдашњој у лице, усред Београда који их прихвата као своје и без икакве реакције дозвољава да буде „накултивисан“ и од оних који га мрзе и од оних који не могу бити у позицији да му држе било каква предавања.

Циничне лекције живота А зашто се против Југославије изјављују разни коментари баш овде код нас, још је једно интересантно питање, посебно у контексту резултата најпростије рачунице која говори о томе ко је у тој Југославији највише профитирао после њеног насилног растакања. Да, југословенска кинематографија је постојала деценијама, а негирају је само они који се с разлогом осећају инфериорно јер су такви у свом значају и позицији унутар ње били у подређеном положају у односу на квалитетно, а не, како никада не пропуштају да тврде, подређени политички или националистички доминантној српској кинематографији. И у томе је суштина проблема. И Рајко Грлић је стекао име у српском делу „непостојеће“ југословенске кинематографије, радећи са српским ауторима и глумцима које је ангажовао и касније, као хрватски синеаста. И ако је, дакле, био у могућности да ради са српско-југословенским кадром, да просперира унутар системски у сваком детаљу организоване кинематографије (продукција, лабораторијске и све могуће техничке студијске услуге, дистрибуција, промоција, фестивали, комерцијални учинак – све је то врло озбиљно функционисало), како онда сматра да та кинематографија није постојала? Помиње личне кинематографије оног времена, а управо је супротно. Оне су данас личне и то на свим странама „региона“. Распадом Југославије и њене кинематографије су постале личне, мале, јадне, немоћне. И баш немуштим, несистемским али ипак каквим-таквим пословним реанимирањем у форми „регионалних сарадњи и копродукција“, а по принципу онога што је била југословенска кинематографија у време СФРЈ, те садашње мале, локалне, личне, кинематографије данас налазе једину форму свог опстанка. Што је занимљиви цинизам живота који се увек постара да дрскима, неукима, арогантнима обезбеди отрежњења оваквим лекцијама. И небитно је да ли ће их било ко од њих уопште препознати као такве, као лекције. Да ли ће их прихватити и променити се или не. Исто тако је потпуно небитно када било ко негира нешто што му је дефинисало живот и рад. Свакако је у Грлићевом случају најсликовитији животни цинизам да је без конкуренције његов најбољи рад управо сценаристички допринос на ТВ серији „Грлом у јагоде“, која је израсла у ултимативни југоносталгичарски хит широм бивше Југославије. Као и то да ако бисте покушали да обезбедите материјал за ефектно присећање на све оно што је била Југославија, један од главних извора информација о тој земљи и о томе како се у периоду који серија описује живели њени грађани, била би баш серија „Грлом у јагоде“. Иако је настала у телевизијској продукцији, створили су је људи који су поникли и у то време се успешно испољавали кроз „институције система“ кинематографије која, ето, како нас сада „на(не)култивишу“, није постојала!        

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *