Милица Ђурђевић – Пропагандни рат против Срба је скупа авантура

О чему говори списак финансијера фестивала „Мирдита, добар дан“, планиран да се одржи у центру Београда, шта је позадина овог пројекта, те да ли је спречавање његовог одржавања мера савести сваког Србина 

Милица Ђурђевић је млади политички лидер покрета чији су чланови прошле недеље спречили одржавање фестивала „Мирдита, добар дан“ у Дому омладине. Као гост на овим, овако замишљеним, данима шиптарске културе у Београду требало је да учествује и бивша председница Косова Атифете Јахјага, и том приликом посведочи о страдању Албанаца на КиМ. После акције Заветника одустала је од доласка, а отпор који су показали ови млади људи не само што је добро наљутио НВО сектор у Србији већ га је и испровоцирао да узврати ударац. Са Милицом Ђурђевић, чланом Председништва Српског сабора Заветници, разговарамо о томе шта их је подстакло на тај чин, ко стоји иза организације овог фестивала, те да ли је време да ставимо тачку на уступке под изговором некаквог гостопримства.

У којој мери је спречавање одржавања фестивала „Мирдита, добар дан“ означило прекретницу односа у јавном и политичком животу о питању Косова и Метохије, али и уопште према српском националном питању? Како сте се одлучили на овај чин?

Спречавање фестивала „Мирдита, добар дан“ у Дому омладине, у срцу Београда, постала је мера наше савести. У дану док је огољена политичка сцена водила битке око власти, Заветници су испуњавали свој завет – Косовском завету. Лицемерни назив фестивала који у преводу на српски језик значи „Добар дан“ намеће питање: А који је то добар дан освануо Србима на Косову и Метохији последњих деценија?!

Донатори и организатори „Мирдите“ решили су да она добије шире политичке размере. У години коју називају завршном фазом у процесу заокурживања независности такозвене државе Косово, довођење тзв. бивше председнице Атифете Јахјаге планирано је као последњи шамар Србији и то управо из Београда. У тој релативизацији истине она не долази као протагониста сецесионистичке творевине, носилац нелегитимне власти, већ као аутор некакве књиге о наводном масовном силовању Албанки од стране Срба на КиМ.

Занимљиво је да сам пре три године позивана на информативни разговор да не бих сазвала протесте поводом отварања „Мирдите“ у Београду. Та погрешна логика о уступцима и повлачењу под изговором некаквог гостопримства за све показала се као погрешна и у овом случају.

Као увертира њеног доласка, у Дому омладине организатори су припремили игроказ у коме младу Албанку силује српски војник. Да ли би ћутањем Београд учествовао у бесрамном лажирању чињеница?

Допуштање би значило саучешће, не само у том јавашлуку и бестидности већ и у ревизији истине.

У том перформансу све је подсећало на извођење некаквог ритуала, јер су око сцене у кругу била сва она лица која ништа друго не умеју осим да мрзе Србе и суде им. Екстремисти и саучесници у отимању наше јужне покрајине – Наташа Кандић, Жене у црном, Борка Павићевић, разне иницијативе скривене иза парола о људским правима која важе за све, осим за српски народ… Ту срамоту смо прекинули. Свакако да је и сам фестивал део процеса деконструкције српске културе који све српско своди на србијанско, у оквире географске границе уже Србије, да би временом све што није србијанско престало да буде српско!

Шта се крије иза идеје промоције некакве аутохтоне културе тзв. државе Косово, и ко су главни финансијери овог пројекта?

Сматрам да је то покушај адаптације наше свести на отимање српског културног и духовног наслеђа. Једини белег материјалне културе који су Албанци оставили на КиМ су згаришта наших цркава и манастира, поорана гробља и споменици.

Пројекат „Мирдита“ није самоникла печурка. Стотине хиљада евра страних донација из различитих, углавном америчких фондова, али и тзв. косовских институција слило се у касу извођача радова на терену – невладиног сектора познатог по антисрпском и антиуставном деловању. Као главни покровитељ и заинтересована страна јавила се америчка амбасада, али и тзв. Министарство Косова за спорт и омладину. Пропагандни рат против Срба је врло скупа авантура, јер није лак задатак жртве прогласити злочинцима, а злочинце жртвама. Замислимо да су нацистичке организације у Израелу организовале промоцију својих „културних вредности“ и наметања своје историјске верзије, или да је Исламска држава отворила свој фестивал у центру Дамаска!

Поједини медији су вас оптужили за ексцес, непоштовање туђих жртава, некоректност, покушавајући да оповргну суштину да није инцидент прекинути „Мирдиту“ већ је инцидент њено одржавање. Све је стигло до жалбе упућене ЕУ…

Поједини медији неће никад поменути малу Јовану коју су у селу Клечка пред мајком и баком силовала браћа Мазреку, а потом убила и запалила. Убице су ослобођене 2002. на инсистирање Наташе Кандић, једне од организатора „предавања“ о наводном масовном силовању Албанки.

Како смо обавештени, Атифете Јахјага се жалила Европској унији. А ми се не противимо да јој Брисел и Вашингтон организују дане шиптарске културе. Напротив. Спремни смо и да помогнемо и пошаљемо копије фотографија о страдању Срба још од времена које бележи Јован Цвијић, па до времена „жуте куће“ и браће Мазреку.

Што се тиче замерке да не поштујемо туђе жртве, морам да подсетим да су у крипти Храма Светог Димитрија у Лазаревцу похрањене кости српских и аустроугарских војника изгинулих у Колубарској бици. Једни су поведени у рат да покоре туђе, други су бранили своје. Због тога смо међу последњим народима који треба да стоје мирно док деле лекције о поштовању жртава других вера, нација и вредности. Али овде није реч о призивању емпатије већ о покушају наметања колективне кривице српском народу. Разобличавањем њиховог деловања, ударили смо у осиње гнездо.               

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *