КОМЕ ЈЕ ПУБЛИКА ПОРУЧИЛА: ВРАТИ ПАРЕ!?

Не смирују се страсти узбуркане поводом 62. Стеријиног позорја

Заборавност или намерни превиди у „бризи“ због ситуације у позориштима Србије : поступајући веома необично, жири овогодишњег Позорја био је необјективан, а тако и неправедан према ансамблима који су се, у оквиру добро одабране селекције, такмичили

У тренутку када се могло помислити да су се мало стишале и слегле страсти око одлуке жирија овогодишњег Стеријиног позорја да се не упушта у процењивање представа приказаних у такмичарској селекцији, већ да „сагледавајући амбиције, таленат, напоре, виђене домете и околности у којима стварају учесници такмичарских програма, у времену ненаклоњеном позоришном стваралаштву и институцијама културе….“, и лошу ситуацију у нашим позориштима одлучи, једногласно, да додели само две Стеријине награде – Стеријину награду свим учесницима 62. Позорја и Специјалну Стеријину награду публици, негативна реаговања и оспоравања само су се умножила.
[restrict]

„ЗАБОРАВНОСТ” Премда је председник жирија Предраг Манојловић истакао да је жири у пуном саставу одгледао све представе из такмичарске селекције, изгледа нам да ствари баш не стоје тако. Наиме, Душан Ковачевић изјавио је сараднику Блица да на представи свога дела Хипноза једне љубави, приказаног 2. јуна у новосадском Позоришту младих, није видео ниједнога члана жирија…

Међутим, карактеристично је како је председник жирија „заборавио“ да било шта каже о квалитету приказаних текстова, јер се на Стеријином позорју од самог почетка процењују и награђују драме савремених домаћих писаца. До овог „превида“ дошло је вероватно и због састава жирија у којем није било ниједног драмског писца нити пак књижевног, односно позоришног критичара! У накнаду за то у жирију су седела два глумца – Емина Елор и Предраг Манојловић, два позоришна редитеља – Никита Миливојевић и Александар Поповски, из иностранства, из Македоније, ваљда да би се боље проценило извођење наших текстова, као и композиторка Исидора Жебељан. Можда је Поповски именован у жири зато што се већ налазио у Новом Саду, где, колико знамо, режира неку представу? Било како било, тек по свему судећи, изгледа да се жири није много бавио приказаним драмских текстовима, међу којима је била и значајна документарна драма из живота ромске популације – Моје дете Стојана Срдића, којој је пре две године додељена Награда „Бранислав Нушић“ Удружења драмских писаца Србије. Изгледа нам да су чланови жирија сву пажњу концентрисали на то како да избегну било какво спомињање – а о награђивању да и не говоримо – сценског остварења На Дрини ћуприја по мотивима дела Иве Андрића, у адаптацији и режији Кокана Младеновића и извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада. Такође, жири је вероватно намерно избегао да скрене пажњу – ако не и да награди! – на Срдићево Моје дете зато што је већ добило угледну награду, док је извођење адаптације романа На Дрини ћуприја добило три награде – Округлог стола критике, новосадског листа Дневник и награду публике Стеријиног позорја.

Поступајући веома необично, жири је био необјективан, а тако и неправедан према ансамблима који су се, у оквиру добро одабране селекције, такмичили, а о којима је наводно „водио бригу“.

УРАВНИЛОВКА БЕЗ ПРЕСЕДАНА Не треба много објашњавати: сва позоришта која су учествовала на Позорју учинила су то са жељом да провере своје стваралачке домете у односу на извођења домаћих текстова у нашим театрима и, наравно, да по могућности добију и неку награду. Зато им измишљотина овогодишњег жирија – колективна Стеријина награда – неће много значити, јер се ради о једној уравниловци без преседана. Другим речима, жири очигледно није хтео много да ради и да се ангажује око процењивања представа и да се при томе, неизоставно, замери бројним учесницима. Међутим, јавности то није промакло, па су, забога, повици из публике „Врати паре!“ (од хонорара) председнику жирија док је читао саопштење о одлукама жирија, како је изјавио, звучале увредљиво. Наравно, по свему нам изгледа, уопште се није упитао како су одјекнуле одлуке жирија међу учесницима фестивала, па и у читавој нашој позоришној и културној јавности.

Заклањајући се сада тиме да су, својом одлуком, у последњем тренутку покренули актуелна питања о просечности која влада на нашим позоришним сценама, чланови жирија заборавили су властите представе – примера ради, продукцију студија Интеграције, који води Предраг Манојловић, или представу Поповског у Југословенском драмском позоришту, или пак режије Никите Миливојевића у више наших позоришта итд. Или су сматрали да су то натпросечна остварења?! По свој прилици натпросечна је њихова минималистичка одлука сведена на две Стеријине награде, одлука за коју нису били и минималистички плаћени, већ, зарад опште користи, веома издашно – онако како се то обично чини. Све како би Цанкар рекао – за добро народа!

У МУЉУ ПРОСЕЧНОСТИ? Жири је својим одлукама, које је покушао да образложи прилично немуштим саопштењем, једнодушно извижданим од стране присутне публике, како смо на то већ указали (Печат бр. 474), изиграо све на фестивалу – и наше савремене драмске писце, и позоришне ансамбле који су изводили њихова дела, и гледаоце, као и читаву нашу културну јавност, јер нико није чуо ни речи, макар и уопштено, о валоризацији приказаних текстова, ако већ представе због ситуације у нашим позориштима нису заслуживале награду. Да није и наша драмска књижевност запала, као и позориште, у муљ просечних вода? У одбрани таквога поступка, председник жирија Предраг Манојловић показао је право мајсторство у многобројним изјавама и интервјуима у медијима. Глумачки наизглед убедљиво доказивао је како су чланови жирија малтене даноноћно радили – ваљда их зато није било на појединим представама! – консултовали се и водили силне расправе о бројним недодељеним наградама. Међутим, заборавио је – хотимично или случајно? – да је жири требало да разматра и награди и писца или писце најбољег драмског дела међу остварењима приказаним у такмичарској селекцији. Заиста чудан „превид“, те се морамо упитати да ли је до тога дошло зато што у жирију није било драмских писаца, као и да ли је фестивалска дирекција чланове жирија обавестила и о том послу, специјално имајући у виду да је Главни одбор Стеријиног позорја прокламовао повратак изворном фестивалском деловању, што ће рећи да је Стеријино позорје фестивал домаће драмске речи из пера класичних и савремених стваралаца, али и одабраних позоришних ансамбала који изводе њихова дела. Једно је извесно. Ако се током више од пола столећа у јавности често говорило и писало о међурепубличким договорима, силним нагодбама и комбинаторици у селекцији за „југословенске позоришне игре“, и приликом додељивања награда од стране оцењивачких комисија састављених по републичком кључу, овогодишњи жири проширио је обим свог деловања оцењујући читаву нашу савремену позоришну стварност констатацијом да се гуши у водама просечности, и изашао из својих компетенција додељивањем награде публици. Као што смо видели и чули, за такав поступак заслужено је добио жестоке протестне звиждуке!      

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *