Почетна / Култура / КИШОВА ВАРИЈАЦИЈА ЕУРИПИДОВЕ ЕЛЕКТРЕ

КИШОВА ВАРИЈАЦИЈА ЕУРИПИДОВЕ ЕЛЕКТРЕ

На сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду

Поновно извођење Електре Данила Киша показало је како је ово дело блиско данашњем сензибилитету: у режији Иве Милошевић остварило је пуно сазвучје са гледалиштем које је током читаве представе помно пратило сваку реч и кретање на позорници

Познату легенду о Електриној и Орестовој освети, коју су починили усмртивши своју мајку Клитемнестру и њеног мужа Егиста због убиства њиховог оца Агамемнона, пре Еурипида обрадили су Есхил у Хоефорама, другом делу трилогије Орестија, и Софокле у трагедији Електра. У својој истоименој трагедији Еурипид приказује Електру како у браку са Сељаком живи на селу непрестано очекујући брата Ореста, који је одрастао у туђини, јер га је док је још био дете из дома одстранио Егист бојећи се могуће будуће освете. Орест се и појављује једнога дана у пратњи пријатеља Пилада, али га Електра у први мах не препознаје. У сцени препознавања долази до израза Еурипидов велики смисао за психолошку анализу и када Електра најзад препозна брата, они ће заједно убити мајку и мужа јој. Обрађујући један од најпознатијих мотива античке митологије, Еурипид обогаћује и иновира свој драматуршки приступ. У поређењу са Софокловим делом, у Еурипидовој Електри изразитија је и дубља психолошка индивидуализација ликова, лишена црно-беле карактеризације, с тим што је улога хора као уобичајеног драмског израза колективне свести прилично умањена. Протагонисти у овој Еурипидовој трагедији знатно су удаљенији од света традиционалних хомеровских и Софоклових хероја, јер се писац превасходно занима за обичнога човека. У том смислу карактеристичан је Сељак, Електрин муж (Киш га у свом делу назива Зидар), који је код Еурипида представљен као добродушан човек, човек што показује разумевање за Електрину тугу и огорчење, без обзира што му она лојалност не узвраћа. Такође, Клитемнестра се у дијалогу са Електром каје за своје поступке, наглашавајући да ју је успела спасити од смрти коју јој је наменио Егист.
После првог извођења Електре Данила Киша 1968. године, у режији Зорана Ратковића, када су се и глумци и публика нашли заједно на позорници Атељеа 212, позоришна критика је констатовала да ово дело представља слободну, веома надахнуту и интелигентну песничку варијацију Еурипидове Електре у преводу Коломана Раца. Критичар Политике Мухарем Первић приметио је да Киш није додавао само своје стихове и строфе, следећи при томе основну мисаону нит Еурипидова дела, већ и да је вршио озбиљније драматуршке промене и идејна потцртавања: „Наравно, увек се, и поново, може поставити питање овакве песничке слободе у односу према једном класичном делу, али је, без обзира на то, Кишова интерпретација учинила Електру ближом савременом сензибилитету и савременом театру.“
Тако је и данас: поновно извођење Електре Данила Киша на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду показало је како је ово дело блиско и данашњем сензибилитету: у режији Иве Милошевић остварило је пуно сазвучје са гледалиштем које је током читаве представе помно пратило сваку реч и свако кретање на позорници. Електру је са великим емоционалним набојем тумачила Нада Шаргин, све време јасно испољавајући опседнутост жељом да се освети због очеве смрти. Марко Јанкетић представио је Ореста у силовитом младалачком заносу и замаху, који су посебно добили у интензитету пошто га је Електра препознала. Павле Јеринић у улози Пилада погледима и ставом исказивао је подршку Оресту. Александар Ђурица коректно је остварио улогу Зидара, док је Бранко Јеринић достојанствено и ауторитативно тумачио Строфија. Дарко Томовић помало суздржано приказао је Егиста, док је Душанка Глид Стојановић као Клитемнестра успела да убедљиво оствари равнотежу у еманацији материнских осећања и страха због незавидне ситуације у којој се ненадано нашла. Представа је играна у једноставно и децентно решеном сценском простору формираном по идеји Горчина Стојановића. Прикладна костимографска решења Бориса Чакширана била су у духу уобичајених претпоставки о томе каква је могла бити градска ношња у античкој Грчкој.

ПИСАЦ Данило Киш
РЕЖИЈА Ива Милошевић
СЦЕНОГРАФ Горчин Стојановић
КОСТИМОГРАФ Борис Чакширан
КОМПОЗИТОР Владимир Пејковић
СЦЕНСКИ ГОВОР Љиљана Мркић Поповић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *