Како је Милутин постао Мујо

СКЗ:  округли сто посвећен роману Кукавичја пилад

„На малом простору, као да је дуборезац, писац је растумачио зашто је Црна Гора у последњих сто година истовремено и Бијела Гора и Зелена Гора, зашто је њена бела страна увек српска, а она друга, зелена, бива туђа и отуђена”, каже академик Миро Вуксановић поводом књиге ове године награђене и Печатом времена за књижевност

У организацији Одбора за Српски језик који је Српска књижевна задруга недавно установила и на чијем је челу проф. др Милош Ковачевић, а који према статуту ове институције има једну од обавеза да помно чува и негује српски књижевни језик, прошле недеље је одржан округли сто посвећен књижевној и стилско језичкој анализи романа Лабуда Драгића Кукавичја пилад. Овај роман је иначе овенчан низом награда, међу којима је и овогодишњи Печат времена – награда коју наш лист додељује најбољем књижевном остварењу писаном и објављеном на српском језику у протеклој години!

Према речима академика Мира Вуксановића, који је тему свог излагања насловио са ,,Како је Милутин постао Мујо“, Лабуд Драгић је у свом роману Кукавичја пилад ,,на малом простору, као да је дуборезац, растумачио зашто је Црна Гора у последњих сто година истовремено и Бијела Гора и Зелена Гора, зашто је њена бела страна увек српска, а она друга, зелена, бива туђа и отуђена“.

[restrict]

Говорећи о једном од главних јунака романа, по имену Мујо Башовић, Вуксановић је указао како је овај унук првог дробњачког сердара добио име по деди Милутину. Међутим, да би га одбили од чини и враџбина, сакрили су га под турским именом Мујо, који је постао лупеж и разбојник, убица стрица.

„Знао сам, као сви, да се подмећу кукавичја јаја, али сам сада видео и каква се пилад из њих излегу. Слушао сам о њима, понешто видео, напремасе, у шербованим књигама, али сам испод Драгићеве руке, први пут, добио два поклона одједном: истину о комитима који нису ни налик комитима одметнутим од аустроугарског ножа у Великом рату, па су се, можда, да заварају траг тако намерно послератни одметници прозвали и добио сам литерарно штиво о њима какво досад нисам имао. Као да су тужне судбине тужног времена чекале Лабуда Драгића да их проучи, испита им порекло и последице, а потом напише њихову историју“, рекао је академик Вуксановић и додао да Драгић ,,пише истину и историју једрим језиком“.

„Имају и други такву истину и такву историју и такав језик у својој памети, али немају даровитости да све то у добру књигу обликују. Као што у овом приказивању имамо сердара Милутина, јунака, и његовог унука, српског лекара и официра, оба из Бијеле Горе, српске, као што смо наговестили какав је био други сердаров потомак с истим именом, који је постао Мујо Баш, пробисвет из Зелене Горе, монтенегринске и свачије, тако и у књизи Лабуда Драгића наличје једног времена заклања лице Његошеве Црне Горе“, истакао је академик Миро Вуксановић.

„За овакве романе обично се каже да се више не пишу, али се не објашњава и зашто. Зато јер нема храбрости да се напишу“, рекао је овом приликом критичар и писац Петар Арбутина. „Да ли можда не могу да се изборе са оваквим темама које нужно нису историјске или можда са оваквим темама какве је себи поставио Лабуд Драгић, и која није нужно историјска иако дакако и у историјском и у просторном и у сваком другом смислу има утемељење у историјском догађају који је можда више дефинисан духом и историјом од онога што бисмо могли назвати топографијом.“ Арбутина је потом додао да модерна критика и модерни критичари заборављају да је у књижевности мера свега – таленат, а не рад, а мера таленат и интелектуална храброст коју Лабуд Драгић и као човек и као индивидуа има.

Вредност Кукавичје пилади Јелена Јовановић Симић је видела у оригиналним, стилским решењима писца, чије дело представља мозаички текст у коме су елементи слагани у јединствену композицију, насловивши своје излагање ,,О унутар исказаним и међуљудским односима у поетском вербативу романа Кукавичја пилад Лабуда Драгића“. Милош Ковачевић посебно је анализирао необичан, како је навео, хибридни језик романа, о коме су говорили и Часлав Николић, Јасмина Арсеновић, Марија Благојевић, Марко Паовица, Јелица Стојановић… Петар Арбутина обратио се излагањем насловљеним ,,Породица, нација, мит – интегративни и дезинтегративни принципи историјске свести у роману Куквичја пилад. Јасмина Арсеновић говорила је на тему ,,Приповедачка стратегија Лабуда Драгића“, а  Миланка Бабић на тему ,,Координативне конструкције у роману,Кукавичја пилад Лабуда Драгића“. Марија Благојевић излагала је о ,,Позорници кукавичје пилади – појмови зла и смрти“. О Драгићевом делу говорили су и Вукосава Живковић (,,Архетипске слике у роману,Кукавичја пилад Лабуда Драгића), Милош Ковачевић (,,Специфични поступци пререгистрације у роману,Кукавичја пилад Лабуда Драгића), те Александар Милановић (,,О лексици у Драгићевом роману Кукавичја пилад“). Тема излагања Часлава Николића била је ,,Постхеројски свет у роману Кукавичја пилад Лабуда Драгића“, Марка Паовице ,,Романсирани демонизам новије црногорске историје“, Јелице Стојановић ,,Језичко-стилска средства у роману Кукавичја пилад, којима се постиже веродостојност казивања“. Илијана Чутура говорила је о ,,стилистици и значењу прилога у роману Лабуда Драгића“, док је Михаило Шћепановић говорио на тему ,,Лексикографско поређење дијалектских речника уз два Драгићева романа“.

На наше питање о Драгићевом роману, главни уредник СКЗ Драган Лакићевић изјавио је: „Био сам уредник првих књига Лабуда Драгића (Који немају печата и Срам у катедрали) пре више од тридесет година. Не рачунајући Ћопићеву награду САНУ (за роман У затонима Лете, исто у издању СКЗ) за Лабуда интересовање критичара и жирија почиње тек са овом књигом: три награде… Посебно ме радује што је наш писац, снажни дар реског израза, добио награду ’Исидора Секулић’, јер су Исидорине књиге Његошу, књига дубоке оданости и Кроника паланачког гробља штампане пре седам деценија у Задругином Колу које је објавило и Кукавичју пилад. Велика породица српске књижевности се наставља по сродности, а ту сродност чини врхунска уметност.“

Роман године у издању Српске књижевне задруге 2016. свако је било дело Лабуда Драгића Кукавичја пилад, штампано у 108. Колу најстарије и најугледније српске књижевне едиције „Коло“.

Кукавичју пилад није препознао жири за НИН-ову награду, али јесу три друга жирија – за награде „Печат времена“, „Момо Капор“ и „Исидора Секулић“. И ту не би био крај да издавач СКЗ није у потрази за средствима за друго издање, јер примерака првога више нема.            

[/restrict]