Кабловски удар странаца на Србију!

Пише Невен Пећо

Како је након заузимања већег дела српског кабловског тржишта Џорџ Сорош продао СББ инвестиционом фонду „Мид Европа партнерс“ из Лондона, а они за невероватних 1,5 милијарди долара америчком ККР фонду, и због чега се верује да  цена коју је ККР фонд платио потврђује да овај, несумњиво велики, бизнис, има и своју политичку и стратешку позадину

Двадесети век обележили су репетитори и телевизијске антене као једини начин дистрибуције телевизијских програма. Куповале су се мале или велике антене и поносно показивале на балконима сигнализирајући неку врсту друштвеног статуса њихових власника. У то доба постојало је само неколико телевизија које су гледаоцима биле доступне, програми РТС-а и крајем века, програми приватних комерцијалних ТВ станица, ТВ Пинк, Палма и Кошава.

Из данашње визуре помало носталгично можемо рећи да је то било златно доба велике демократије дистрибуције телевизијског програма. Двадесет први век обележава почетак дистрибуције телевизијских садржаја мимо антена, а путем кабловских оператера.

[restrict]

СТАРТ УЗ НЕЛЕГАЛНО КАБЛИРАЊЕ Први се на тржишту појављује СББ, мала фирма из Крагујевца, која у првим годинама нелегално каблира по Србији, уз прећутну сагласност „Телекома Србија“, односно државног врха, да би га ДОС-ов режим, куповином од стране компаније Џорџа Сороша, легализовао. Гледаоци са одушевљењем прихватају нову, много богатију телевизијску понуду и у великом броју склапају уговоре са СББ-ом, не питајући за цену месечне накнаде. Имати кабловску је било престижно.

Нико није слутио ста се крије иза ове „богатије понуде“. Но где год је Џорџ Сорош, иза посла који доноси профит, увек постоји и политичка позадина. СББ се након те аквизиције енормно шири и заузима лидерску и недостижну позицију дистрибуције телевизијских садржаја у земљи. У посао касније улази румунски „Иком“, нишки „Коперникус технолоџи“ и неколико локалних и малих оператера. „Телеком Србија“ касно, тек 2007 године, након што је одлуком ДОС-овог режима препустио кабловске ресурсе странцима, покреће ИПТВ платформу.

СББ паралелно покреће Тотал ТВ и Нет ТВ, платформе за дистрибуцију телевизијског програма, пре свега нашој дијаспори, закључује уговор на 10 година са РТС-ом о куповини права за све његове програме за минорних 200.000 евра годишње. Из посла избацују румунски „Џити“ и постају једине и доминантне дистрибутивна платформе. Џорџ Сорош након заузимања већине тржишта продаје СББ (да би се касније вратио?) инвестиционом фонду „Мид Европа партнерс“ из Лондона, а они за невероватних 1,5 милијарди долара америчком ККР фонду. Поставља се питање цене коју је ККР фонд платио и да ли овај, несумњиво велики бизнис, има и своју политичку и стратешку позадину? Уласком у власништво ККР купује: Гранд продукцију, ТВ Синеманију, ТВ Ултра и Спорт клуб. Дакле, најгледанији забавни, филмски, дечји и спортски канал.

Затим покреће информативни канал Н1, и заокружује све потребне „циљне групе“. Програмски концепт ТВ Н1 је изразито антивладин, потпуно наклоњен опозицији, профилисан да заузима место некадашњег опозиционог Б92, који је такође био у америчком власништву. У пословном смислу ова телевизија трпи огромне губитке, али с обзиром на то да је у питању политички пројекат, тај губитак је незнатан у односу на „корист“ зацртаних стратешких и политичких циљева.

УДАР НА НАЦИОНАЛНЕ ЕМИТЕРЕ Зашто ККР улази у власништво поменутих телевизија? Одговор је једноставан. Да смањи гледаност националних емитера, пре свих ТВ Пинк, Хепи и осталих, те да „покупи рејтинг и share“ у своју корист, смањи утицај домаћих емитера на јавно мњење у Србији а за себе приграби што већи, пре свега пропагандни и политички утицај. У српском „контент пољу“, као одговор страним телевизијама и њиховом утицају, једино ТВ Пинк прати трендове и одговара на надолазеће изазове и заузима озбиљан простор са својих 50 канала.
Такође, први у Србији отвара своју интернет-платформу на којој се налазе у већини домаће ТВ станице. РТС се прекасно покреће и стартује, за већину гледалаца готово невидљивих пет канала, занемарујући људске, програмске и архивске ресурсе које поседује, и готово без свести о националном значају његове понуде.

ККР иде даље и купује „Иком“, шири платформе Тотал ТВ и Нет ТВ за дијаспору. „Коперникус технолоџи“ се продаје „Абрис капитал партнерс“ фонду иза којег стоји из сенке, поново, екипа Џорџа Сороша. План је да се купи што више малих кабловских оператера, „покори“ српски медијски простор, услове емитери да прилагоде садржаје „програмским потребама платформе“ а то значи директну цензуру од стране странаца. У супротном, или ће их избацити са платформе или позиционирати „далеко“ да буду за гледаоце готово невидљиви. По подацима „Ратела“ највећи оператор дистрибуције медијских садржаја у Републици Србији у 2015. години је СББ, са тржишним учешћем од 47 одсто, посматрајући број претплатника. Поред СББ, „Иком“ има пет одсто „Коперникус технолоџи“ два посто. Куповином малих оператера, што им је зацртани бизнис циљ, добиће још 10 одсто тржишта. Дакле, имаће укупно 64 процента тржишног учешћа у дистрибуцији медијских садржаја посматрајући број претплатника а њих и у Србији има укупно 1,6 милиона, односно 64,2 одсто укупног броја домаћинстава у Србији.

КАКО (ПО)ВРАТИТИ МЕДИЈСКИ СУВЕРЕНИТЕТ Поставља се питање како ћемо одговорити на ове изазове стране медијске хегемоније преко кабла и да ли ћемо икако одговорити? Само озбиљном националном стратегијом, како у домену кабловске дистрибуције, тако и у домену пласмана домаћег „контента“. Да ли ће се „Телеком Србија“ кренути офанзивно и укључити се у тржишну национално значајну утакмицу или ће српским кабловским простором апсолутно владати странци без икакве иоле озбиљне конкуренције? Уз државну подршку „Телеком Србија“ (који има озбиљне и менаџерске и техничке ресурсе ) могао би врло брзо да дође до милион корисника у земљи и иностранству. Да ли ће само ТВ Пинк бити на тржишту кабловске и интернет-дистрибуције као озбиљан играч или ће му се придружити бирократски пасивни, недовољно информатичко-кабловски „писмен“ и менаџерски неедукован РТС?

Ово није само добар повод за емисију „Можда Да, можда Не“ већ за озбиљно промишљање да ли и како можемо повратити део медијског суверенитета који су нам странци одузели од 2.000 наовамо или ћемо се предате без борбе. Овде није реч само о препуштању медијског тржишта странцима што није занемарљиво, па ни о препуштању улоге медијског арбитра страним корпорацијама већ и о безбедносном проблем, јер ко контролише медије и кабловске мреже, тај улази у наше домове и умове. Могућности за контролу становништва су бројне – од пласирања медијских садржаја које су у складу са њиховим „националним интересима“ па до контроле протока информација и прислушкивања. А све то о нашем трошку јер је ДОС допустио монополски улазак странаца на овај осетљиви терен који друге државе љубоморно чувају и контролишу.      

[/restrict]