ИЗВОРИ И УВИРИ ТЕРОРИЗМА

Терористи, као и мигрантска криза, појавили су се као одговор на славне ратне походе што их западне земље предузимају пуних тридесет година, на потезу од Багдада до Кабула и од Дамаска до Триполија. Ову просту  истину државници и надгледници јавног мњења упорно прећуткују

Шта наводи човека да се, при здравој памети, опасан експлозивом, залети у гомилу непознатих му и недужних суграђана, жена и деце, да би се, заједно са њима, разнео у парампарчад? Пре него што покушамо да одговоримо на ово тако актуелно питање, морамо се сложити да су тзв. терористи људска бића као и ми, дакле, створења умна и душевна, пород истоветне земаљске судбине, синови истог Створитеља како год га ко замишљао и називао, да им је стало до живота, сопственог и нашег, да знају његову вредност. Па откуда, онда, то осећање, то уверење, тај стравични закључак да земно постојање, овакво какво им је дато, није достојно настављања, и да је најбољи излаз из њега уништење себе и свог најближег окружења? Шта се дешава у главама једног, рекло би се знатног броја наших савременика спремних да у сваком часу, у било којој тачки западне хемисфере, начине језиво крвопролиће?
[restrict]

Политичке вође, и усмеривачи јавног мњења, гнушају се њиховог  „подлог и кукавичког деловања“. Њима је све јасно као дан. Проблематика се свела на практично питање: како изићи на крај са злом и злочинитељима? Оно што има крај има, нужно, и почетак. О изворима ове јавне пошасти једноставно се не говори. На састанцима светских државника, независно од идеолошких опредељења, исказује се једнодушна решеност да неман треба уништити. Тешкоће су практичне природе: како ући у траг могућим атентаторима? Обавештајне и безбедносне службе су обесхрабрене. Није довољно појачати контролу на границама. Клице болести се множе у живом ткиву демократских земаља, по предграђима западноевропских престоница, међу младим муслиманима рођеним у срећним и слободним земљама. Предлаган је изгон. Куда их изгнати? И како утврдити тренутак у коме се двадесетогодишњи мухамеданац, најчешће без завршене школе и без запослења, наједаред „радикализује“? У такве душевне ломове ни родитељи немају увида. Човек је и себи велика тајна, а камоли јадним уличним доушницима… Тамо где је свако сумњив могући прекршилац је са свих страна заштићен. Потомци досељеника из некадашњих колонија, запостављена деца маћехе-државе, не крију мржњу понижених и увређених; њима су ближа сабраћа у Ираку, Авганистану и Сирији него деца некадашњих колонизатора, утолико пре што јучерашњи  тлачитељи, са новим изговорима, настављају пљачку и пустошење земаља њиховог порекла.

Гнев нишчих и згажених против немилосрдних светских господара ни нама није непознат. Деведесетих година, кад се нађосмо на листи планетарних окуженика, један наш исељеник, кротак и повучен човек, грађевински пословођа у пензији, стидљиво ме упита знам ли кога вољног да „нешто предузме“. Он би радо приложио новац, ако би неко… негде… и  нешто… Чини ми се да је поменуо амбасаде, или ми се пречуло. У болешљивом старчићу прорадио је одбрамбени  рефлекс. У Бањалуци су умирала новорођенчад због недостатка лекова, а у очајању нам свашта долази на ум.

По том, природном, дефанзивном нагону делују и данашњи млади терористи. То је једини начин отпора сто пута бројнијем и јачем непријатељу. Свако ратује расположивим оружјем: моћници бомбардерима са висине од десет хиљада метара, а сиротиња голим и обезвређеним животима. Зна се, врло добро, ко је тај прљави рат започео. Терористи, као и мигрантска криза, појавили су се као одговор на славне ратне походе што их западне земље предузимају пуних тридесет година, на потезу од Багдада до Кабула и од Дамаска до Триполија. Ову просту  истину државници и надгледници јавног мњења упорно прећуткују. Они нам тероризам представљају као једну такорећи  ванисторијску појаву, као климатску непогоду, као апсолутно и непојмљиво зло. Једино се Џереми Корбин, британски активиста леве оријентације, усудио да укаже на везу између евроатлантских војних интервенција (у циљу ослобађања и демократизовања заосталих арапских нација), и осветничког лудила „ослобођених“ и „демократизованих“. Енглески прагматичан дух, Корбин предлаже, о ужаса!, и преговоре са терористима.

И мигрантска најезда је, дашта, произведена у истом казану Историје. За њу, као и за појаву тероризма, званични Запад не осећа одговорност или кајање. Он је себи дао право да, у име узвишених хуманистичких идеала, смењује непослушне председнике у заосталим земљама, углавном у онима богатим нафтом, а кад им, из Сирије, Либије, или из лондонских предграђа, узврате на једнако разбојнички начин, од једне до друге обале Атлантика одјекне врисак недужних агресора. Јер је Запад убеђен у своју божанску, цивилизацијску предодређеност да усрећује земље и народе, па узвратне ударце доживљује као врхунац незахвалности .

По некима, нашем континенту прети опасност од исламизације. Можда, у мери у којој се Европа сама дехристијанизовала  и демографски посрнула. Уместо да гледа своју муку, она се залеће у азијске и афричке осињаке, изазивајући сиротињу да јој крене у узвратни поход. За тачну процену садашњих збивања не тражи се велика памет; довољно је и нешто обичног поштења и човечности, што европској господи кобно недостаје. Похлепа у освајању материјалних добара и запоседању тржишта, уз колонијални резидуум, заглупљује, заслепљује вид и излуђује.

Ми, на Балкану, имамо супротна искуства са муслиманима, пошто смо вековима били на удару исламског империјализма, али бисмо се данас, са муслиманском рајом, могли лако разумети. Суживот две вероисповести нигде није лак и уходан. Од велике помоћи ту би могла бити обострана, елементарна људскост, непозната неолибералној елити која  нема милости ни према истокрвној сиротињи. Први ступањ те људскости садржан је у простонародној речи, коју сам својевремено чуо: „Муслиман, али добар човек.“ За почетак, довољно. Следећи корак требало би да донесе формулу: „Добар човек, иначе муслиман.“ И тако корак по корак, све док се до краја не разголитимо у нашој људској бити, у смртности  бездомника бачених у свет, у ванполитичкој једнакости. На том путу подразумева се поштовање сваког људског створа; на њему нема ни победника ни побеђених.

Какви смо са другима, такви би, у начелу,  и они морали бити према нама. Свети Сава, наш учитељ из човечности, ходочастећи по Палестини и Египту, био је изузетно лепо примљен од једног султана. Теодосије, у „Житију“, бележи да је мухамеданац нашем светитељу и просветитељу указао изванредну почаст, што се, истиче животописац, „не догоди да је коме од хришћана учинио“. Немањић је зрачио људскошћу универзалног домета, и султан га је прихватио изван верских и националних подела: „Тако љубазан хришћанин пре овога не дође к нама, него је ваистину човек Божији, као што слушасмо!“ Та је племенита доброта отварала врата Немањићу и у свршавању политичких послова. Помоћу ње је, и поред уздржаности у Цариграду, задобио аутокефалност наше цркве. Молбу му, просто, нису могли одбити.

Човечност, да. А о терористима се говори и пише као да нису људска створења него гамад коју ваља требити и таманити. У сличном смо положају и ми, пре четврт века, били. Сећам се једног ТВ интервјуа са Михаилом Горбачевим, омиљеним саговорником западних медија. Новинар је избацио неку уобичајену гадарију о нама, пуну презира и мржње, на шта је Горбачов приметио: „Чекајте, молим вас, па и Срби су људи.“ Реч се одбила о глуви зид неразумевања. Био нам је ускраћен људски статус, е да би нас, касније, бомбардовали без гриже савести.

Степен културних, језичких и верских слобода, које уживају наше мањине, у демократским земљама Запада је непознат, већ и зато што се тамо асимилација сматра за велику част додељену усељеницима. А ето, одијум етничког чишћења и геноцида треба да носимо ми, а не они који су затрли домородачки живаљ Северне и Јужне Америке.    
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *