Почетна / Друштво / Истраживачко прислушкивање

Истраживачко прислушкивање

Без обзира на уложен труд, сензација са прислушкивањем и наводном српском пропагандом против нове македонске власти претворила се у аматерску фарсу и ујдурму са не баш безазленим намерама

Бурна смена власти у Македонији само нас опомиње да Макијавели никада не излази из моде, јер хуманистички морал смета непринципијелној политичкој акцији иза које стоје моћници и њихово неспутано креирање стварности. Да за постизање циља ништа није безвредно и неупотребљиво указује ујдурма, представљена као својеврсна сензација, у којој су улоге главних актера намењене једном новинару, једном обавештајцу и једном посланику и лидеру политичке странке, чија последица је, поред медијске халабуке, и размена дипломатских нота између Србије и Македоније и протестни разговори са акредитованим амбасадорима.

КРИК И ОПТУЖБЕ Укратко, новинар и члан српског парламента на листи владајуће партије Мирослав Лазански је са припадником српске тајне службе спроводио медијску пропаганду у Македонији у корист бившег премијера Николе Груевског и руске политике на Балкану, објавила је под насловом „Лазански и БИА у ’македонском сценарију’“ невладина организација КРИК („Мрежа за истраживање криминала и корупције“) позивајући се на прислушкиване разговоре, за које тврде да су процурили из македонске тајне службе, а у које су службеници КРИК-а, Нове ТВ и ОЦЦРП (Пројекат за извештавање о организованом криминалу и корупцији) имали увид.

У „открићу“ се наводи да је припадник српске Безбедносно-информативне агенције Горан Живаљевић, за кога се посебно истиче да је у вече нереда (27. априла) са демонстрантима ушао у македонско Собрање, а пре тога, 3. марта ове године, позвао посланика у македонском парламенту и председника тамошње Демократске партије Срба Ивана Стоилковића, који му је саопштио да је у Скопљу угостио новинара који ће извршити задатак за њих. Следе цитати снимљених разговора у којима се помиње и састанак са шефом владајуће македонске партије Николом Груевским.

КРИК наводи да су ови транскрипти „део материјала који је македонска обавештајна служба сакупила пратећи и прислушкујући Живаљевића и Стоилковића“. „Новинари КРИК, ТВ Нова и ОЦЦРП видели су извештаје агенције, транскрипте, аудио-записе и фотографије. У документима се тврди да је македонска служба имала одобрење суда да врши надзор“, пише у тексту објављеном на овом порталу.

Додаје се да македонска обавештајна агенција тврди да сакупљени докази показују да је „’уз посредовање Живаљевића и Стоилковића у марту 2017. године, новинар и војнополитички коментатор и члан парламента из владајуће СНС странке Мирослав Лазански доведен у Македонију са циљем да изведе пропагандне акције’. Циљ је био, како је описано, да се промовише руска политика и Груевски, али и бори против уласка Македоније у НАТО“.

 

ПОЛИТИЧКИ СПИН Ако се, међутим, цела прича пажљиво рашчлани, долазимо до закључка да скоро ништа није тачно од онога што се тврди и тумачи, с тим да у неким радњама македонских служби има не само инсинуација већ и незаконитог поступања. А да све прерасте у (гео)политички употребљиви спин, постарали су се КРИК и њему сродне организације. Оно што се некада звало дезинформација, сада је модернизовано у спин (Макијавели је увек Макијавели), односно чињенице су тако тенденциозно исконструисане и пласиране да би се произвео тачно одређени ефекат, илити штета. Видећемо и каква, али најпре објашњење.

Мирослав Лазански, тако, сматра да је нормално да се о дешавањима у страној земљи коју посети обавести од људи из српске амбасаде. „Ја сам отишао у Македонију када је криза била на врхунцу, кад су биле демонстрације и, нормално, новинарски изазов је био да се оде и да се види шта се ради и шта садржи ’Тиранска платформа’“,изјавио је он гостујући на Н1 телевизији, додајући и да се јављао уживо у програм РТ Републике Српске са демонстрација. Његови извештаји за београдску „Политику“ и за РТРС, иначе, поприлично обесмишљавају поменуту тезу креатора афере да је Лазански у Македонији био како би утицао на македонске унутрашње прилике. Како је то, наиме, он утицао на Македонце, обраћајући се Србима у Србији и у Републици Српској?!

 

ЗВАНИЧНИ, А НЕ ТАЈНИ АГЕНТ Слично је и што се тиче Горана Живаљевића. Није реч о тајном агенту на тајном задатку који је сада, ето, „проваљен“ успешном акцијом македонских контраобавештајаца, који, додуше, потом сами нису били довољно способни да сачувају откриће до кога су дошли, него је оно „процурило“ до КРИК-а, Нове ТВ и ОЦЦРП-а, што све заједно звучи апсолутно апсурдно.

Истина је, управо, супротна: Горан Живаљевић је, од када је дошао у Македонију пре осам година, познат македонским обавештајним службама као њихов српски колега који ће радити у Македонији – познат им је био и одраније, макар и зато што је био заменик директора БИА – из простог разлога што је легално акредитовани официр БИА при амбасади Србије у Скопљу, преко кога македонске службе остварују контакте и сарадњу са српским службама безбедности.

Као такав, у Скопљу је врло добро познат, а да није био ангажован ни у каквим тајним операцијама са Лазанским и Стоилковићем у којима је ухваћен, сасвим довољно сведочи већ и податак да се с њима јавно сретао у најпознатијем скопском ресторану. То само говори да креатори ове „сензације“ заправо и нису имали баш много употребљивог материјала, па су тајним и конспиративним морали да прогласе и јавне састанке.

 

СЛУЖБЕ У СОБРАЊУ Ни боравак представника српске БИА у македонском Собрању у време упада демонстраната није био ни тајан, а ни неуобичајен. Не само зато што су на истом месту и у исто време били и представници других тајних служби – македонски „Журнал“ још је 1. маја објавио да су тамо били и „амерички, немачки и француски оперативци“, а вероватно да је био и још понеко – већ се треба подсетити и да су представници америчке амбасаде у Београду Соломон Блек и Денис Ибишбеговић недавно присуствовали београдским протестним скуповима „Не давимо Београд“, да би амбасада потом објаснила да су они ту били као посматрачи, како би прикупили информације и известили надређене о догађају. Исту је функцију имао и Живаљевић у Собрању.

Штавише, више извора потврђује да је Живаљевић своје присуство у парламенту уредно пријавио својим македонским колегама. Ивица Дачић, министар спољних послова Србије, истиче да је официр БИА у Македонији о свом кретању обавештавао официре за везу македонских власти и да је имао састанке тим поводом, уз опаску да су „на истом месту били и представници других служби, па нисам приметио да је Македонија звала њихове амбасадоре да их пита шта су они тамо радили“.

Да је високи функционер македонске безбедности био обавештен о Живаљевићевом присуству у парламенту потврдила је и скопска Телевизија 24, иначе, блиска новом премијеру Зорану Заеву, позивајући се на своје изворе из македонских безбедносних служби. Пажње вредан детаљ: ова информација објављена је 26. маја, дакле, два дана пре КРИК-овог „спектакуларног“ „открића“.

Без обзира на све то, Стеван Дојчиновић из КРИК-а устврдиће да је наша служба, јер је тобоже откривена, „показала аматеризам“ и да је тим „аматеризмом компромитовала себе“, а КРИК у тексту даље наводи: „Откривено је и да се агент БИА затекао у парламенту када је група људи са фантомкама упала и физички напала чланове опозиционих странака… Своје присуство током пребијања опозиције Живаљевић је обележио селфијем у македонском парламенту, а који су новинари Нова ТВ, КРИК, ОЦЦРП пронашли у материјалу. Није познато да ли је Живаљевић негде објавио селфи или је македонска служба до слике дошла пресретом његове комуникације.“

Заправо, познато је, и није тачно ни једно ни друго објашњење. „Печатови“ извори из Македоније наводе да је сам Живаљевић тај селфи послао македонским службама безбедности, као доказ да им је уредно пријавио, у онаквим околностима, своје присуство у Собрању; управо се на то и односи споменута информација скопске Телевизије 24. И то је учинио баш да би се избегле евентуалне сумње да је тамо био тајно, премда тајно тамо није ни могао да буде, будући да је читав простор око Собрања и унутар њега покривен сигурносним камерама, чији су снимци после догађаја, несумњиво, били пажљиво проверавани.

Додајмо и да Телевизија 24 наводи да су у Собрању уочени припадници македонске (спољне) обавештајне агенције АР (Агенцијата за разузнавање) од самог почетка догађаја, око 18 сати, иако им по закону тамо није место, а да је Живаљевић у Собрање „ушао после 20 часова“, из чега извлаче закључак да припадници АР „покушавају да искористе Живаљевићево присуство као алиби за сопствене акције у Собрању“ – укратко, покушај објашњења говорио је да су припадници АР тамо били зато што су пратили припадника БИА – а колико је то објашњење несувисло, осим самог тајминга доласка, говори и податак на који указује ТВ 24, да обавештајна служба уопште није овлашћена за праћење страних агената на македонској територији већ је то задатак контраобавештајне службе УБК (Управа за безбедност и контраразузнавање).

 

ПРИСЛУШКИВАЊЕ ПОСЛАНИКА Имајући све ово у виду, испада да је у целој овој причи најозбиљнија информација да су македонске службе прислушкивале, и то ко зна од када, председника Демократске партије Срба и посланика у Собрању Ивана Стоилковића, а да никада није било захтева за скидање његовог имунитета како би се од суда добила дозвола за његово прислушкивање.

Стоилковић у изјави за „Спутњик“ наводи да је он посланик са највећим искуством у Собрању, да има безбедносни сертификат ове институције као члан Комисије за одбрану и безбедност (што значи да има приступ важним и поверљивим документима) и да није проблем само што је он прислушкиван већ што су прислушкивани и српски посланик и новинар Лазански и члан амбасаде Србије у Македонији Горан Живаљевић.

„Ако посланика прислушкујете и стављате га на такозване ’посебне истражне мере’ (ПИМ), морате да имате одлуку суда, а да бисте добили одлуку суда, морате да дате образложење. Не знам и нисам свестан које би образложење могло да буде о мени да будем прислушкиван, кад имам безбедносни сертификат“, тврди Стоилковић и најављује тужбу против македонских тајних служби.

С обзиром на стање у којем се налази данашња Македонија и да је нови премијер Заев својевремено као опозиционар и покренуо лавину предочавајући јавности доказе да је македонска тајна служба прислушкивала десетине хиљада грађана, и садашње „цурење“ информација из тајних служби личи на то од пре две године. Само што је овај пут све упаковано у „целофан“ истраживачког новинарства.

 

НОВИНАРИ ИСТРАЖИВАЧИ О каквим се „истраживачима“ ради не треба се позивати на њихове опоненте јер ће се одмах узвратити да у томе има зле намере, већ на некадашње перјанице па и миљенике агенде Запада у Србији. Рецимо Е-новине, које поричу КРИК-у да су „непрофитна невладина организација основана ради унапређења истраживачког новинарства у Србији“, него да је, некад ЦИНС а данас КРИК, само „оруђе медијске мафије којом руководе полицијске службе (…) или неке политичке странке на чије налоге Дојчиновић није гадљив“…

Пишући о Стевану Дојчиновићу, као главном уреднику „Центра за истраживачко новинарство“, који пак Е-новине називају „Центар за уцењивање“, а данас КРИК-а, некадашњи први човек некадашњих Е-новина Петар Луковић тврди („Крик медијске мафије“, 7. септембар 2015): „Дојчиновић је годинама био миљеник организација типа НУНС; пријатељи из сенке обезбедили су неписменом Дојчиновићу стреловиту каријеру – необразовани Крушевљанин, без икаквог новинарског искуства и образовања, за само неколико година постао је власник читавог низа ’награда’ за ’истраживачко новинарство’, ма шта то значило; а, у Србији, искуство нас учи, то практично значи да си или део Службе или је Служба део тебе… Дојчиновић није крио да му је покојни Миодраг Мики Ракић био ментор, такорећи тата који му је обезбедио да напише књигу о Дарку Шарићу, али тако да читава Демократска странка на челу са Тадићем остане невина… КРИК је – признаје сам Дојчиновић – део међународне новинарске мреже (ОЦЦРП), коју чине ’непрофитни истраживачки центри’ и независни медији из двадесетак земаља света, од Балкана и Источне Европе, до Централне Азије. ОЦЦРП је, опет признаје Стеван Piercing Дојчиновић, помогао оснивање КРИК-а и ’помаже његов развој’. Извршни директор ОЦЦРП је извесни Дру Саливен, ваздухопловни инжењер који је изненада схватио магију ’истраживачког новинарства’, тако што је дошао у Сарајево, прогласио се новинарем, основао ОЦЦРП и оробио фондове европских и америчких организација причом о ’корупцији ’ којој се он, Дру, мора супротставити… Уосталом, то и јесте модел КРИК–ЦИНС–ОЦЦРП филозофије; оптужуј, понављај, понављај, оптужуј; увек ће бити будала које ће поверовати да је Дојчиновић новинар, а не полицајац у служби Ракића или Миловића или Саливена или већ ко му добро плати.“

Не знамо, наравно, да ли је ико платио за ово новинарско откриће о Македонији, нити нам на памет пада да такву оптужбу износимо, али се готово сигурно може претпоставити да новинари истраживачи нису својим истраживачким радом дошли до докумената македонске контраобавештајне службе, већ да су их од некога добили не би ли их објавили. Од кога, и са којим циљем?

 

СКРИВЕНА АГЕНДА Многе индиције, а неке од њих навела је и Телевизија 24, наводе да се ради о деловима македонске службе који би да прикрију своје учешће у тучи у парламенту, а није за одбацивање ни теза да је тамошњу службу захватила паника због чистки које ће Заев највероватније спровести у њима, па би многи да ухвате копчу са новом влашћу. Наравно, ту је и запажање да је служба пуна Албанаца, па је, можда, и од њих све процурило. А треба подсетити и на тврдњу председника Србије Александра Вучића да иза свега заправо стоји „једна западна служба“, при чему ваља приметити и да читав овај случај – покушај дискредитације српске БИА, у основи – временски коинцидира с доласком Братислава Гашића на чело БИА, који је, као што је познато, изазвао прилично негодовање другосрбијанског, то јест прозападног дела овдашње јавности.

Ова афера је несумњиво додатно замутила српско-македонске односе, што је проблем који има и своју ширу, геополитичку димензију и због могуће трасе руског гасовода „Турски ток“, и због кинеског „Пута свиле“, и због односа угрожених балканских престоница према Албанцима и њиховим тежњама за „Великом Албанијом“.

Да ли су, баш из ових разлога, читаву ову лажну аферу конструисали службеници невладине организације КРИК коју финансирају америчка Национална задужбина за демократију (НЕД), Фонд за отворено друштво Џорџа Сороша, Фонд браће Рокфелер…? И да ли је тиме, истовремено, одговорено и на питање на коју је западну службу, као инспиратора афере, мислио Александар Вучић?            

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *