ИГРЕ ОКО СТЕРИЈЕ И ЧУДНА ЈЕДНАЧЕЊА

Како је жири Позорја, желећи да избегне рат, управо до усијања разбуктао страсти, и због чега се ћути о чињеници да је на Фестивалу иначе фаворизована представа На Дрини ћуприја не само приказала „дописаног“ Андрића већ и својеврсно злоћудну и проблематичну интерпретацију наше новије историје

Одлука жирија 62. Стеријиног позорја да не додели награду ниједној представи изазвала је бурне реакције. Названа је чак и „терористичким чином“, којим се наводно урушава Стеријино позорје. Жири је своју одлуку образложио уметничким разлозима, и чак имао разумевања да услед ситуације у којој живимо и стања у позоришту није могуће правити квалитетнија остварења, што пак не подразумева да они – жири – могу да награђују осредњост. Наведеним аргументима жири је нашао „соломонско решење“ и, као што је познато, дао заједничке награде публици и свим учесницима. Међутим, мало ко је у то поверовао, рекло би се с разлогом. Један од „лауреата“ Стеријине награде – верна му публика – дочекала је поменуту одлуку салвом звиждука, негодовања и вулгарним добацивањем неуобичајеним и за популарну Најлон пијацу, тако да је намах пала сенка на ову (незаслужену?) награду.

[restrict]

АНДРИЋ, АЛИ ДОПИСАН Мишљење већег дела позоришне јавности, изречено што преко друштвених мрежа што по кулоарима, али и као јавна оцена неких критичара (Драгана Бошковић, „Вечерње новости“) и редитеља и писаца (Биљана Србљановић) јесте да награда није додељена да би се избегла фаворизована представа Кокана Младеновића На Дрини ћуприја. (Представа је добила награду Округлог стола, награду публике, те награду „Дневника“, што су чињенице које би могле да потврде ту тезу.) Шта је проблематично са овом представом? Да би се одговорило на ово питање, мора се пре свега разјаснити о чему се ту говори – да ли о уметничким дометима представе или о поруци коју она носи? Много је разлога да се претпостави да је ово друго, будући да је представа најављивана као ново читање (испоставило се да ће пре бити „ учитавање“!) Андрића. Суштина је, верује немали део јавности, у ономе о чему је Слободан Орловић писао одмах после њене премијере, а што је назвао „чудно једначење“. Наиме, у овој представи Андрић је „дописан“ и у њој се приказују усташки злочини а потом на исти начин и злочин Војске Републике Српске којим се представа и завршава. Пренебрегавајући ову чињеницу жири је хтео да избегне рат у култури који у нашој јавности – сва је прилика – управо и очигледно бесни. Зоран Лазин, заменик покрајинског секретара за културу, сматра да је проблем са овом представом настао у самом почетку када је тадашње руководство СНП-а потписало уговор са „Андрићевом задужбином“ која има ауторска права на сва дела нашег нобеловца, а од тог уговора је у овом случају испоштовано само да се Задужбини уплаћује 10 одсто од сваке одигране преставе. По речима Лазина, скандал се огледа у кривотворењу Андрићевог дела. Наиме, плакат за премијеру ове представе био је такав да је крупним словима писало Иво Андрић: На Дрини ћурпија, а потом малим словима режија и драматизација Кокан Младеновић, из чега се закључује да је реч о оригиналном Андрићевом делу, а заправо није. Поред тога продавана је и књижица која објашњава представу, а у којој је између осталог стајало да је Андрић највећу штету учинио босанским муслиманима. На Лазинову интервенцију ове ствари су исправљене, тако да сада слови да је представа рађена по мотивима Иве Андрића. Па ипак, и даље није јасно да ли је реч о интерпретацији Андрићевог романа или је ово, како аутори са сигурношћу тврде, „Андрићев језик само конвертован у позоришни израз“, те да је оно додато несумњиво нешто што је и писац мислио, па би тако написао да је био жив кад су се догађаји дешавали. Лазин сматра да је зачуђујућа незаинтересованост „Андрићеве задужбине“ за овакву манипулацију текстом романа. С друге стране, ми заправо и не знамо по ком тексту се ова драма изводи, каже Лазин, јер текст адаптације који је написао Светислав Јованов и за који је добио награду није онај по ком се драма изводи.

КАДА ЈЕ ЉУБАВ – КЛАЊЕ Аутор представе пак тврди да је желео да покаже да „зло нема нацију“. Због чега се, међутим, не би рекло да је то баш тако? Да ли најпре због тога што се поред приказа истоветности и подударности усташких и српских злочина овде инсистира на упечатљивом мотиву злочина српске стране, који преко мегафона изриче некакав српски командант, језивим „шумским“ акцентом а изразито баналним правним формулацијама. „Пресуда“ за клање није друго него саопштење, додуше искарикирано, Скупштине српског народа у БиХ о стварању Републике Српске (sic?!). Дакле, већ у самој конституцији Републике Српске, у њеном темељу је геноцид, који чак не мора ни да се доказује као што нема потребе за неким посебним наређењем за извршење злочина јер се подразумева да је читање прогласа о настанку српске државе у Босни позив на клање свих не-Срба! Стеријина награђена публика је овацијама, и десетоминутним стајањем поздравила овакву представу! Колико је то лицемерно и проблематично понешто говори и широј јавности мало познат податак да се управо ових дана у Историјском архиву града Новог Сада одржава изложба поводом јубилеја 25 година од настанка Скупштине Републике Српске. Зар не би било сасвим логично да они који су „убеђени“ да је реч о геноцидној творевини загрме на такво величање злочина?! Против те изложбе, међутим, ни један једини гласић се није чуо, што даље даје повода тврдњи да је „шизофренија културне јавности очигледна“: или Архив града велича геноцид, или аутори представе злоупотребљавају уметнички израз и износе историјске и правне неистине и још их при томе приписују великом књижевнику.

О колико колосалној злоупотреби је овде реч указује још једна „уметничка вињета“ којом се у представи културоцид употпуњује. Клање се наиме извршава тако што се жртве терају да певају „ону нашу“ песму. Та песма није некаква српска националистичка већ песма љубавне чежње – У лијепоме старом граду Вишеграду. Српски војник грли жртву, девојку која у представи игра Фату Авдагина, и у еросном заносу је коље. Дакле, не само што је српски национализам и државотворност геноцидан већ једина љубав коју Срби – „нација чопора губитника“ – могу да изразе јесте љубав према клању. Можда је, после навођења ових чињеница, ипак најзанимљивије потражити објашњења за виђену „љубав“ публике и Округлог стола критике према овој представи.               

[/restrict] займ срочно без отказов и проверок займ на карту мгновенноонлайн займ на кивизайм на карту без процентов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *