Хелмут Кол – слава, афере и (породичне) трагедије

Државник који је на велика врата ушао у историју као „канцелар ујединитељ“ и творац евра: Иза историјских кулиса, ловорика и фанфара, у његовом дугом политичком животу – постао је члан демохришћанске странке са седамнаест година, а канцеларски трон неприкосновено држао пуних шеснаест – било је и доста „гафова“, скандала, промашаја и пораза

Најпре земља (држава), па партија, потом готово – ништа. Велика празнина. Све до породице. Та листа приоритета потегла је у (медијској) јавности, на вест о смрти бившег немачког канцелара Хелмута Кола (87), питање да ли политичари и државници историјског формата, а Кол то заиста јесте, с наглашеним егом, могу (уопште) бити и брижни, осећајни родитељи, породични људи и (некоме) одани и искрени пријатељи.

[restrict]

Саму историју то (много) не занима. Она има друкчије, и друго, решето. А у њу је већ, и на велика врата, Кол ушао као „канцелар ујединитељ“, творац евра, „почасни грађанин Европе“, те, споменимо и то, трагом његових историјских заслуга, политички отац Ангеле Меркел. Уосталом, канцеларка је и сама, поводом вести о Коловој смрти, делујући (бар за јавност) потресено (а ту вест је сазнала током службене посете Риму), признала, и констатовала, да без њега не би (уопште, или најмање вероватно) била и постала то што јесте. Да стигне до канцеларског трона и буде, тренутно, и поодавно, најмоћнија жена света. Ходајући (успешно) Коловом стазом, она уз то има (и) добре изгледе да му „преотме“, такође ексклузивну, позицију „вечитог канцелара“: да, као и он, влада  најмоћнијом земљом Старог континента (пуних) шеснаест година.   

ЊУХ ЗА ИСТОРИЈУ Ако је то с Меркеловом, за самог Кола временом, и неочекиваним околностима, постало рањиво и болно место (али о томе касније), ореол канцелара ујединитеља и оца евра чинио га је, и у туробној „јесени патријарха“, позним годинама великих разочарања, личних трагедија и беспомоћности, готово пркосно, споменички поносним и гордим. У те две „ставке“, поновном уједињењу Немачке након четири деценије њене драстичне и драматичне подељености, а тиме коначним решењем експлозивног „немачког питања“, и „рађањем“ евра, чиме је процес европске интеграције, бар тако се чинило, добио неповратно убрзање, испољио се у Коловом случају готово неочекивано (дуго су га, и упадљиво, у сопственој земљи, потцењивали!) непредвидљиви „њух за историју“, који раздваја чак и успешне политичаре од државника посебног формата и особеног политичког талента.

Кад је у лето и јесен 1989. дошло до драматичних превирања у Источној Немачкој, и кад је једна бирократизована и затворена земља просто „експлодирала“ пред (незаустављивом) лавином њених грађана који су хрлили преко границе, на западну страну, Хелмут Кол је осетио „дах историје“ и неочекивани „дар с неба“. Кренуо је у, с невероватном енергијом, у реализацију великог подухвата , уједињења, у часу када се, по сопственом признању, већ био помирио с чињеницама које су говориле да ће велики сан бити препуштен будућим генерацијама и неким другим, такође будућим, лидерима.

 ДАР С НЕБА Иза оног неочекиваног „дара с неба“, у немачком случају, стајао је последњи, самоуверени и малерозни, лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов. Његова посета Бону у јуну 1989. године, коју сам пратио као стални дописник „Политике“ из Западне Немачке, дочекана је еуфорично (један француски колега је цинично констатовао да су  западни Немци доживели „горбазам“) и отворила заиста ново раздобље у совјетско-немачким (с обе стране границе) односима. Четири месеца касније Горбачов се нашао у Источном Берлину, где нису имали превише слуха за његову перестројку. Дотад неприкосновени владар Источне Немачке Ерих Хонекер је, на новинарско питање хоће ли и он кренути тим (Горбачовљевим) путем, узвратио питањем: зашто би мењао тапете у стану само зато што то ради комшија. Велики, и политички, очигледно, како ће се тек касније испоставити, наивни „реформиста“ му није остао дужан: по слетању на (источноберлински) аеродром Горбачов је „одсекао“ да „живот кажњава онога ко касни“. На Западу је то промптно протумачено да совјетски лидер пушта Хонекера низ воду.

„Немачко питање“ је наједном отворено, у часу кад се дубоко веровало на свим странама да је историја „запечатила“ поделу на две немачке државе, као „заслужену последицу“ нацистичке ратне авантуре и тираније, бар за наредни век, како је то говорио Хонекер. Само годину дана касније, после драматичних догађаја из јесени 1989. у источнонемачким градовима, Хелмут Кол ће победоносно седети на канцеларском трону као „ујединитељ“. Од часа кад се за то указала прилика (брзоплети Горбачов) и кренуло с рушењем Берлинског зида, он је диктирао темпо и водио „немачки брод“  ка коначном уједињењу, кроз све буре и отпоре, чврстом руком и заиста маестрално.

ОТПОРИ И СТРАХОВИ А отпора немачком уједињењу, и страхова од рађања (пре)моћне Немачке у срцу Европе, било је, негде притајено, а негде отворено, у готово свим европским државама. Од малих до Пољске (у том часу још деликатно питање границе на Одри и Ниси) и Француске (мање јавно) и Велике Британије (реско и отворено). Тадашња британска премијерка, резолутна Маргарет Тачер је, наиме, покушала да организује „фронт отпора“ и противљења немачком уједињењу, неуспешно: амерички председник Џорџ Буш Старији није хтео да је следи, а француски председник Франсоа Митеран није хтео да се јавно конфронтира с „пријатељем Хелмутом“ (Колом), верујући, у потаји, да ће тај посао, спречавање немачког уједињења, обавити човек који је и подстакао тај процес – Горбачов.

Ти страхови су мотивисали Хелмута Кола на демонстрацију „великог Европљанина“: кренуо је у снажну офанзиву уверавајући суседе да су немачко уједињење и европске интеграције „две стране исте медаље“. Као да се сетио једне давне (из 1965) опаске генерала Шарла де Гола да „немачко уједињење може бити само резултат европског уједињења“. На Колово снажно инсистирање дошло је до чувеног Мастрихта (заиста историјског самита лидера тадашње Европске економске заједнице), стварања монетарне уније (упркос британском противљењу и отклону), са (исхитреним) рађањем евра и „конструкционим грешкама“ које праве сада велике главобоље Европској унији, њеној еврозони.

За успостављање евра Кол је заложио сопствену политичку судбину и на његов „жртвеник“ положио, уз нескривени жал његових земљака, снажну марку, која је за Немце била више од монете: симбол благостања и (велике) моћи. У игрању на „европску карту“ посебан значај за Кола је представљало успостављање блиске сарадње, и личног пријатељства, са (тадашњим) француским председником (социјалистом) Франсоа Митераном, које је крунисано јаким симболом: (историјским) држањем за руку на верденском стратишту (погинуло 250.000 војника на обе стране и рањено пола милиона) из Првог светског рата.

ГАФОВИ И СКАНДАЛИ Иза и мимо историјских кулиса и фанфара, у Коловом дугом политичком животу (члан Хришћанско демократске уније, ЦДУ, коју ће деценијама водити, постао је са седамнаест година), било је, осим ловорика, доста трња, бројних афера, пораза, разочарања и (личних) трагедија. По ступању на канцеларски трон, а дочекан је, после неприкосновеног и ауторитативног (не и ауторитарног) Хелмута Шмита, с подозрењем, посебно међу интелектуалцима и левичарима, па и подсмехом (бескрајна колекција вицева и карикатура) као „провинцијалац“  (пре тога био је премијер у покрајини Рајнланд-Фалц), уследили су бројни „гафови“, скандали и афере.

Изазвао је лавину протеста када је у израелском Кнесету, несмотрено и очигледно преурањено, затражио да се „подвуче црта“ и помилују од одговорности за рат (у њему је учествовао, и погинуо, његов старији брат Валтер) и Холокауст они који су „касније рођени“, као он (1930). Уследила је велика корупционашка „афера Флик“ (немачки индустријалац и милијардер) чија је највећа жртва био лидер коалиционих либерала и (Колов) министар привреде гроф Ото Ламбсдорф.

Посебну међународну „резонанцу“ имао је Битбург. Кол је, готово на силу (упозоравао је да би његова влада могла да падне ако се из програма посете прецрта Битбург), упркос противљењу у Вашингтону, посебно међу америчким Јеврејима, тамо одвео Роналда Регана како би се руковали, у знак великог помирења (као с Митераном на Вердену) на војничком гробљу где су, уз савезничке војнике, били сахрањени и нацисти.

Уследило је Колово драстично поређење са Гебелсом од Горбачова у „Њузвику“, због чега је дошло до (озбиљног) захлађења односа између Бона и Москве. Касније ће то бити изглађено и двојица вршњака, с трагичним искуством из рата у ком сами нису непосредно стигли да учествују (Кола су се, истина, сетили коју недељу пред немачку капитулацију), а који су се зарицали да се „рат више не понови“, успоставили су, не само политичко него и лично пријатељство.

РАСТАКАЊЕ СПОМЕНИКА И поред (много)бројних скандала, политичких драма и покушаја (неуспелих) страначких пучева, растакање Коловог (већ изграђеног) грандиозног споменика (велика инспирација за карикатуристе) почело је с избијањем запаљиве афере о мутном финансирању (црни фондови) његове Хришћанско демократске уније (ЦДУ) у чијем се средишту, и вртлогу, нашао. Упорним одбијањем да саопшти изворе, и имена, издашних „дародаваца“, постао је готово неподношљиво оптерећење за странку коју је деценијама неприкосновено водио и чврсто држао. Суочавање с том горком чињеницом стигло је одакле се најмање надао: као „убица“ политичког оца (политички сасвим непознату источну Немицу увео је у његов први кабинет по уједињењу) појавила се (ауторски текст у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“) управо његова штићеница Ангела Меркел. Никад јој то није опростио. У горчини и разочарању, бивао је склон и ситим осветама: у мемоарским текстовима „откривао“ је како, ето, на пријемима, у почетку, није умела да се служи прибором за јело…

ТУРОБНА СТРАНА ЛЕГЕНДЕ Јавност је временом почела да открива и тамну страну велике легенде. Валтер, један од његових синова, објавио је књигу у којој Кол фигурира као брижни отац у идиличним призорима, фотографијама, политички прорачунато, само у време изборних кампања, обузет, иначе, само собом и – влашћу. Иако га је очева смрт „дубоко погодила“, медијима је открио да је Кол одавно, грубо и неопозиво, прекинуо сваки контакт са синовима (Валтер и Петер) и унуцима. Последњи пут су се чули, телефонски, 2011. Открио је и један детаљ који је посебно говорио о великој породичној отуђености: вест о смрти његове мајке (Колова супруга Ханелоре је 2001. извршила самоубиство: боловала је од неизлечиве алергије на светлост), уместо родитељског разговора и утехе, Валтеру је, хладно, саопштила нека службеница из уреда његовог оца.  

Извесну кривицу за губитак и таквог оца, који „није умео да буде родитељ“, Колов син види у његовој новој супрузи, која је у живот „легендарног канцелара“ упловила  одмах после смрти њихове мајке. Та жена, Мајке Рихтер, готово буквално је заточила Кола: ускратила је не само његовим синовима него и Коловим некадашњим најближим сарадницима могућност било каквог контакта с њим. Тотално га је изоловала, „чувајући га од свих“, после несрећног Коловог пада низ степенице у породичној кући од којег се никад није опоравио: остао је трајно, и трагично, везан за инвалидска колица, и могућности да сувисло артикулише, и јасно изговори, сопствену мисао.

ФАТАЛНА КАРТА Однос Хелмута Кола према (тада) Југославији, био је двојак: дуго прагматичан и конструктиван. И у првим знацима југословенске кризе опомињао је (још) да је Југославија „статика Европе“. Посебно се плашио, кад је уједињење бивало све изгледније, да олујни балкански ветрови не одувају немачки брод (уједињења) већ с обале, и гурну га ка пучини, у неизвесност. Кад је тог страха  нестало, посегао је (заједно са горљивим шефом дипломатије Хансом Дитрихом Геншером) за фаталном картом: упркос, у том часу, готово општем противљењу, у Паризу посебно, па и у Вашингтону, изричито, готово ултимативно је обнародовао да ће Немачка признати сецесију Словеније и Хрватске, чиме је почело, фактички, разбијање Југославије.         

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *