ДРАМА ЗАПАДА: СЕРИЈА ПРОПАЛИХ САМИТА

Страховања домаћина да би и предстојећи самит лидера најмоћнијих земаља света (Г20 у Хамбургу, почетком јула) могао да доживи фијаско: Много је, наиме, на дневном реду великог скупа „упрограмираних“ спорења, од свађа око климе и слободне трговине, преко рата у Сирији и украјинске драме, до (неочекиваног) Катара и (нове) експлозивне кризе на ионако (предуго) запаљивом Блиском истоку

Ако је, макар у потаји, помислила да заиста може бити „лидерка слободног света“, чему је најпре, и највише, „кумовао“ бивши амерички председник Барак Обама, Ангела Меркел се све учесталије суочава са опором чињеницом да та звучна и (брзоплета) промоција остаје без покрића. За такву титулу била је потребна, и неопходна, очигледно само још једна „ситница“: да земља коју предводи има, заиста, „формат“ светске силе. Иако моћна, Немачка је ипак, кад је реч о спољној политици, (још) далеко од тога.

Да немачка канцеларка није у стању да буде „предводник слободног света“, упркос њеној неспорној политичкој, дипломатској и државничкој вештини и искуству, видело се на неколико последњих великих међународних скупова који су открили, на драстичан начин, (тренутну) подељеност и драму Запада: Ангели Меркел није пошло за руком да спаси од фијаска најпре НАТО самит, а потом самит Групе 7. И што је најгоре, може се лако догодити да такву судбину доживи самит Групе 20, који се припрема у њеној режији и под њеним покровитељством (Хамбург, 7. и 8. јула), што би пало као тешка сенка на канцеларкине шансе, и амбиције, да на септембарским парламентарним изборима задржи, четврти пут заредом, владарски трон.

[restrict]

Рачун без крчмара Осокољена чињеницом да се на самиту седам индустријски најразвијенијих (и најбогатијих) земаља света, одржаном на Сицилији, политички робусни (и непредвидљиви) амерички председник Доналд Трамп нашао, у главним ставкама, посебно кад се радило о заштити човекове околине, усамљен, Меркелова је планирала да, као домаћин, настави с његовом (потпуном) изолацијом и на самиту у Хамбургу. Био је то, очигледно, рачун без крчмара: они с којима је, пословично опрезна и промишљена, рачунала у том, први пут тако политички хазардном и рискантном, походу и подухвату, нису спремни да је следе.

Прво разочарање стигло је, откривају немачки медији, из Канаде, одакле се то најмање очекивало. Нови канадски премијер Џастин Трудо је, у спорењу са Трампом око Париског (еколошког) споразума, на самиту Г7 одлучно, и енергично, стао на страну немачке канцеларке. С њим је, у тој улози, као са „сигурном картом“, Меркелова рачунала и у новом одмеравању снага с америчким председником на предстојећем самиту у Хамбургу. Уследио је „хладан туш“. Уместо уласка у „клинч“ са Трампом, Трудо је сугерисао Меркеловој, у телефонском разговору, да из планираног саопштења, с којим је требало да се сагласе учесници самита Групе 20, неизоставно треба избацити све пасаже који су се односили на климатски споразум из Париза. Канађанин не жели, протумачено је у Берлину, да изазива и иритира (пре)моћног јужног суседа.

 

Забрињавајуће  осипање После тог телефонског разговора немачкој канцеларки постало је јасно да од (њеног) плана да се, у завршном документу хамбуршког самита, Трамп демонстративно изолује, и од формуле 19 према један, неће бити ништа. Осипање је увелико почело и међу онима који су, на самиту на Сицилији, одлучно стали уз Париски (климатски) споразум. Најпре је британска премијерка Тереза Меј јасно ставила до знања како не жели конфронтацију са америчким председником: њој је, ако преживи неуспех конзервативаца на минулим изборима, Трамп преко потребан као савезник, и подршка, у тешким преговорима око брегзита. Немачка канцеларка, по свему судећи, не може рачунати ни на јапанског премијера: Шинзо Абе не може рескирати сукоб са администрацијом у Вашингтону у време великих напетости (и страхова) са Северном Корејом. Кад су све сабрали у канцеларкином уреду, од формације Г6, која је на Сицилији пружала отпор Трампу, остало је (само) Г3: уз Немачку постојани су још (само) Италијани и Французи.

За Ангелу Меркел то је већ тежак ударац. Готово раван поразу. Не само кад је реч о теми до које је њој посебно стало (клима). За њу је питање ограничавања (опасног) загревања земље био, и остао, досад најважнији међународни пројекат. То „кочи“ њене амбиције да се позиционира на светској политичкој сцени с већом специфичном тежином. И показује, према „Шпиглу“, ограничене могућности Немачке у међународној политици. Кад се ради о моћи, безбедности и интересима, Немачка (очигледно) није светска сила, њој не полази за руком да обезбеди чак ни европско јединство: Америка остаје и даље центар светске моћи, констатује најутицајнији немачки политички магазин.

 

Тамни вилајет Тема од које је немачка канцеларка очекивала највећи политички добитак – све то што иде под појмом клима – и очигледно покушавала да рањивог и политички горопадног Трампа „сатера уза зид“, претвара се, наједном, у њен политички тамни вилајет: може се кајати, и постати губитник, подједнако, ако на њој буде упорно инсистирала или је, до даљег, ставила ад акта. У првом случају, званични Берлин страхује да би, из различитих разлога, и прагматичних националних интереса, уместо изолације америчког председника, сама могла да се нађе прилично усамљена: све мање је међу онима који ће се наћи на самиту у Хамбургу спремних да уђу у отворени сукоб са Трампом  око питања да ли ће, заиста, 2100. на планети бити паклено вруће. Саудијска краљевска кућа то сигурно неће учинити, после „краљевског дила“ с Трампом у наоружању, тешког стотину милијарди долара, посебно после отвореног, и запаљивог, сукоба с Катаром у контексту још запаљивијег ривалства са Ираном. Турски председник Ердоган би могао да се „освети“, ускраћујући подршку немачкој канцеларки због сукоба око Инџирлика, војне базе из које се Бундесвер (с аваксима) демонстративно повукао.

Стицајем прилика, управо у часу када је амерички председник и званично обзнанио да се његова земља повлачи из Париског споразума, Брисел је имао високог госта – кинески премијер Ли Кћијанг предводио је делегацију своје земље на самиту са Европском унијом. Председник Европског савета Доналд Туск и шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер су задовољно трљали руке: формулација садржана у већ унапред припремљеном заједничком саопштењу да ће две стране „појачати напоре“ у борби против (негативних) климатских промена, протумачена је као жустар и енергичан одговор Трампу. Сутрадан ништа од тога, на заједничкој конференцији за штампу, није остало: одлучну изјаву о клими „потопило“ је отворено спорење званичника Европске уније с Кинезима око – трговине.   

Потрага за поузданим савезницима Успех би, у новонасталој ситуацији, процењује се у Берлину, био ако још нека од држава, следећи САД, званично не повуче потпис испод Париског споразума. У потреби за поузданим савезницима, кад је реч о овој теми, канцеларка, извештавају немачки медији, грозничаво телефонира на све стране. Одлучила се и на далеке путе, како би анимирала, и придобила, Мексико и Аргентину. Из Москве наводно стижу (утешни) „сигнали“ да Владимир Путин стоји иза споразума из Париза и да би то, демонстративно, могао да потврди, прихватајући оно што ће бити срочено у коминикеу хамбуршког самита. Да ли ће се то заиста и догодити? Канадски премијер уместо срчане подршке нуди компромис. Меркелова је, међутим, јасно и гласно ознанила да у тој теми нема компромиса и узмицања. Њена позиција је ту „забетонирана“.

Све учесталије се, у самом Берлину, канцеларки сугерише да у овом тренутку тихо напусти бојно поље око превише ужарене теме уз образложење да ће крајем године Немачка ионако бити домаћин, у Бону, светског скупа, на највишем нивоу, посвећеног клими. То, на први поглед, делује као елегантно решење. Оно, међутим, за саму канцеларку није без ризика и могућих последица у изборној кампањи: њени сународници, а посебно њени политички противници, из тога би могли извући закључак да се преплашила сопствене храбрости, кад се на самиту Г7 супротставила моћном Трампу, и за то била награђена аплаузом на домаћој сцени, да би, кратко време после тога, поклекла. Очигледно свесна тог ризика, а несклона (пре)великом политичком хазарду и авантури, канцеларка ће све учинити да избегне далеко опаснији ризик: конфронтацију на „отвореној сцени“ са америчким председником и, унапред губитничко, одмеравање снага две земље на тако склиском терену.

Непрозирна светска ситуација Канцеларкина констатација да се Немци, и Европљани, не могу више поуздати у Америку, дочекана је као раскид „епохалних размера“: за све немачке канцеларе, од 1949. године, Сједињене Америчке Државе важиле су за поузданог савезника Савезне Републике Немачке. Уследила су, кад се узбуђење мало стишало, упозорења да се не би смело доводити у питање трансатлантско партнерство. И да су везе између Америке и Немачке тако чврсте, да их ниједан „Доналд Трамп не би могао, ни смео, руинирати“ („Шпигл“).

Ангела Меркел се наједном нашла, непосредно пре одржавање самита најмоћнијих лидера света (Г 20), као домаћин, у веома деликатној ситуацији. Не само кад је реч о клими, која је после Трамповог реског „не“ Париском споразуму, делу наслеђа његовог претходника Барака Обаме. У Берлину се, наиме, процењује да ситуација у свету никад није била толико компликована и замршена, а учесници самита непредвидљиви. Као и његов исход. Много је, наиме, тема с „упрограмираним“ варничењима које прете самиту: спорење око слободне трговине и протекционизма, рат у Сирији, Украјина и, неочекивано, Катар, експлозивна криза на ионако (лако и дуго) запаљивом Блиском истоку.

 

Спектакуларни сусрет Путина и Трампа У грозничавим припремама самита, домаћину се, наједном, као политичка мора, у овако (крајње) деликатним околностима јавља и први сусрет двојице најмоћнијих државника света, Владимира Путина и Доналда Трампа: њихово руковање, и разговор у „четири ока“, бациће, страхује се, не без разлога, у потпун засенак читав самит у који су домаћини уложили много енергије и престижа. Ангела Меркел је, у већ захукталој изборној кампањи (избори за Бундестаг су 24. септембра), очекивала од тог скупа посебан политички „профит“, његов готово програмирани фијаско дошао би за њу у најнезгоднијем тренутку.

У потаји је, због свега тога, примећују немачки медији, прижељкивала да до „спектакуларног сусрета“ Путина и Трампа дође негде раније, пре самита у Хамбургу. По свему судећи узалуд: нерешена „руска драма“ која потреса Вашингтон, судбински важна за америчког председника, упућује на то да ће сусрет двојице државника у Хамбургу бити, неизоставно, централна, а за светске медије једина важна тема самита.          

[/restrict]