Почетна / Интервју / Др Срђан Алексић: НЕМАМО ПРАВА ДА ЋУТИМО

Др Срђан Алексић: НЕМАМО ПРАВА ДА ЋУТИМО

Очигледним последицама НАТО агресије на СРЈ бавили су се не само бројни српски научници него и они из земаља чланица НАТО-а, као и бројне светске организације попут УН, и верујем да они свој научни кредибилитет неће излагати никаквој сумњи. Докази до којих су истраживањима дошли послужиће као необорив основ за тужбе које о великој еколошкој катастрофи што је задесила нашу земљу (а у многим случајевима резултирала смртним последицама) ми тек треба да пишемо

Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић

Иако је од НАТО агресије на СР Југославију, цинично назване „Милосрдни анђео“, прошло скоро 18 година, у Србији се и даље барата званичним и незваничним подацима о томе у каквој је узрочно-последичној вези петоструко повећање броја оболелих од карцинома у том периоду са бомбардовањем. Под тежином алармантних података да рак сваке године угрози нових 36.000 живота, или да се стопа раста оболелих у Србији повећава за два одсто годишње, док тај раст у свету износи 0,6 посто, узнемирена јавност је почела да се трезни и схвата да је биолошки опстанак српске нације доведен у питање. Чланови Српске краљевске академије научника и уметника (СКАНУ) нису одолели том озбиљном упозорењу, па су уз благослов патријарха српског Иринеја  успешном нишком адвокату Срђану Алексићу поверили мандат да са међународним експертским тимом правника на чијем ће челу бити у наредне две године напише тужбу против оних који су дугорочно пројектовали наше умирање и почели да га остварују најстрашнијом еколошком и хуманитарном катастрофом на овим просторима.

Тим поводом за „Печат“ смо разговарали са Срђаном Алексићем.

Претходни покушаји да одговорни за злочин у СР Југославији буду изведени пред лице правде вешто су обесмишљени и пропали. Чиме сте сада били мотивисани да докажете тешке последице овог нечовечног дејствовања супротно одредбама међународног ратног права?

Наша је морална обавеза према жртвама и тешко оболелима да себи и свету кажемо истину о размерама трагедије и последицама које је НАТО састављен од 19 најразвијенијих земаља света произвео у сувереној земљи Србији мимо резолуције Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН). Тим пре што се у свету све чешће упозорава на „спору смрт“ и „балкански синдром“ као последицу НАТО агресије чије се дејство осећа на просторима ширим но што су његови пројектанти можда и претпоставили. Што се мене тиче, имам и лични мотив јер су моја мајка и многи други становници југа Србије умрли од карцинома недуго после бомбардовања овога краја осиромашеним уранијумом.

Упркос свим бројкама, доказати узрочно-последичну везу између осиромашеног уранијума и драстичног пораста малигних обољења је озбиљан подухват, а посебно све то документовати необоривим доказима. Можемо ли компетентно да одговоримо том нимало лаком задатку?

Уверен сам да можемо, јер имамо врхунске стручњаке у свим областима које морају да буду укључене у остварење нашег циља који захтева мултидисциплинарни приступ. Многи од њих су већ самоиницијативно или у оквиру разних заједничких пројеката  истраживали последице бомбардовања осиромашеним уранијумом на појаву карцинома, од проф. др Слободана Чикарића, проф. др Мирјане Анђелковић Лукић до прим. др Радомира Ковачевића, чија је књига „Истина о урану“ баш ових дана промовисана у Београду. Њихова, као и искуства бројних специјалиста у лечењу разних врста рака, неретко и неких који остатку света нису познати, а чији су сведоци наш уважени неурохирург проф. др Дана Грујичић или проф. др Алек Рачић, биће нам драгоцени. Позиваћемо се, наравно, и на разна истраживања светских научника и организација, попут Уједињених нација, које су такође трагале за учинцима илегалне агресије.

Премда је употреба осиромашеног уранијума забрањена свим међународним конвенцијама установљеним у складу са међународним правом, на Србију је избачена и прекомерна количина ове опасне материје. Можете ли да наведете неки податак који би недвосмислено указао на његову штетност?

На то питање најбоље ће одговорити наши уважени токсиколози и разни други стручњаци, али спремајући се за овај посао много сам читао и наишао на податак да је 1980. године једна нуклеарна електрана у Њујорку затворена за сва времена јер из ње исцурило 358 грама осиромашеног уранијума. Ако је на Србију по признању самог НАТО-а избачено најмање 11 тона осиромашеног уранијума, а има индиција о чак читавих 15 тона, сваки коментар је излишан. Симптоматично је да је осиромашени уранијум на СР Југославију махом изручен пред крај агресије, односно пре потписивања Кумановског споразума, када су на планинама бомбардовани репетитори РТС-а иако су могли да буду уништени и неким другим конвенционалним средствима. Управо ових дана огласио се пензионисани италијански НАТО генерал Бјађо ди Грација са констатацијом да је бомбардовање СРЈ било експериментални тренажни рат НАТО-а са очигледном диспропорцијом онога који напада и онога који се брани.

Поред осиромашеног уранијума НАТО је у СРЈ, како тврди доктор техничких наука и вештак за војне експлозиве Мирјана Анђелковић Лукић, плански и смишљено гађао постројења и складишта хемијске индустрије. Хоће ли правном тиму бити доступан овај и слични налази о опасном загађењу земље, воде и ваздуха?

Да, гађана су хемијска и складишна постројења у Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору и Баричу и паљењем нафтних резервоара и нафтних постројења изазивани су ефекти по последицама блиски ефектима хемијског рата, иако НАТО у нападу на Србију није директно користио хемијска средства (бојне отрове). Све је то већ утврђено, а и лаицима је јасно да су услед експлозија и пожара у ваздух, земљиште и водотокове доспеле огромне количине отровних и по здравље опасних материја. Др Анђелковић Лукић каже да су то хлороводонична и сумпорна киселина, азотна киселина, хлор, мономер винилхлорид, етилендихлорид, жива, пирален, амонијак и други отровни агенси, којима је намерно изазвана еколошка катастрофа којом је угрожено подручје целог Балкана, али и Европе.

Које је све међународне резолуције и конвенције НАТО погазио да би кренуо у илегалну агресију?

НАТО је прекршио све међународне конвенције: Резолуцију УН (чл. 7), Конвенцију о деловању на животну средину из 1987. године, Конвенцију о заштити светске природне баштине из 1982, Хашку конвенцију из 1899. и 1907, Женевску конвенцију из 1923, 1925. и 1945. године, Додатне протоколе бр. 1 у Женевској конвенцији из области заштите жртава међународних ратних конфликата из 1949, Статут Међународног војног суда у Нирнбергу, Бечку конвенцију о заштити озонског омотача, Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон из 1977. са изменама из 1997. године и Статут НАТО-а (чл. 5. и 6). Поред тога, НАТО није тражио ни додатну сагласност за агресију на суверену државу Србију.

С обзиром на то да су последице очигледне, преостаје да правни тим договори стратегију и одлучи да ли ће тужити НАТО или чланице НАТО-а појединачно. Да ли се о томе већ разговарало и колико сте далеко од одлуке?

Поред обезбеђења релевантних доказа, одлука о томе кога ћемо тужити вероватно је и најважнија одлука. За две појединачне тужбе, Немачке у случају убиства Сање Миленковић на Варваринском мосту, и Италије за погинуле раднике РТС-а, национални судови ових земаља су се прогласили ненадлежнима. С друге стране, италијански и британски суд у једном случају пресудили су у корист својих војника озрачених на Косову и оболелих од рака, што значи да су утврдили каузалну везу између бомбардовања и њихових болести. Ми ту праксу треба да имамо на уму, као и чињеницу да се ради о злочину агресије и да ниједна НАТО чланица није могла да делује самостално. Зато ће се питање кога треба да тужимо тек наћи на дневном реду правних експерата.

Зависи ли та одлука од тога да ли желимо пресуде којима ће сатисфакције постићи појединци, или пресуду против удруженог агресора на основу које ће после и сви остали моћи да траже материјална и нематеријална обештећења?

Сложио бих се да је то главна дилема, али њу ћемо разрешити кад оформимо главни тим и видимо који су нам приоритети. Истина је да жртве не можемо да вратимо њиховим породицама, али исто тако знамо да тешко оболелима у ситуацији коју имамо ваља обезбедити скупа лечења за која сами немају средстава. Ценићемо и чињеницу да грађани појединачно не могу да се обраћају Међународном суду, него само држава, а националним судовима могу.

Чињеница је да жртве и оболели дуго чекају на правду. Да ли временска дистанца са које крећете у писање тужбе има и неких предности?

Сигуран сам да има, јер споменута суђења у Немачкој и Енглеској су се десила релативно брзо после агресије, када нисмо имали никакву судску праксу у тим земљама. Тако се десило да нисмо умели да одговоримо на питање чији је авион који је убио људе на Варваринском мосту, или како се звао пилот, као да је то важно ако се зна да тај авион и пилот припадају НАТО-у. Са ове дистанце ствари стоје другачије, јер после 18 година ми имамо судску праксу и геополитичке прилике у свету су се промениле тако да иду наруку нашем доказивању права и правде. Такође, са ове дистанце је лакше доказати да су неки карциноми последица бомбардовања не само због њихове учесталости него и по основу територијалног принципа (показало се, на пример, да је већина становника једне улице у Врању оболела од карцинома). Због оваквих случајева настојаћемо да у свим већим градовима формирамо правне тимове, и да за сараднике и саветодавце имамо и адвокате из дотичних земаља, врхунске стручњаке из јавног и међународног права.

Прибојавате ли се саплитања са разних страна, с обзиром на то да иза одлуке о писању тужбе стоји само СКАНУ, али не и држава Србија са којом је сарадња неопходна, а чији гласноговорници неретко износе мишљења и податке супротне овима којима располажете?

Очигледним последицама НАТО агресије на СРЈ бавили су се не само бројни наши научници него и они из земаља чланица НАТО-а, као и бројне светске организације попут УН, и верујем да они свој научни кредибилитет неће излагати никаквој сумњи. Односно да ће докази до којих су дошли истраживањима послужити као необорив основ за тужбе које тек треба да пишемо. У томе треба да следимо Кинезе који су поводом бомбардовања своје амбасаде у Београду добили одштету од 36 милиона долара, јер немамо права да ћутимо о великој еколошкој катастрофи која је у многим случајевима резултирала смртним последицама. Посебно ми интелектуалци немамо права да ћутимо, и сви они који су имали жртве у породицама. Ми не желимо да политизујемо наше несреће, већ желимо да се зна истина, да породице страдалих доживе сатисфакцију кроз право и правду, и у крајњој линији да буду обештећени. Што се државе тиче, верујемо да нам неће ускратити неопходне доказе и сваку другу врсту помоћи.

Постоји ли, уопште, регистар, из кога су видљиви подаци да су малигна обољења од 1999. до данас у Србији порасла пет пута и да је то у директној узрочно-последичној вези са НАТО бомбама?

Постоје резултати разних истраживања, а стручњаци уз помоћ оних који ће тек пријављивати конкретне и доказане случајеве о каузалној вези између НАТО бомби и карцинома треба да их обједине у заједничком регистру. У Нишу, на пример, постоји Факултет заштите на раду који се бави заштитом животне средине, и бројни вештаци су се већ јавили да нам помогну. Надам се да ће таква помоћ стизати и с других страна. 

СЛУЧАЈ КАЉАРИ

Суд у Каљарију, у Италији, донео је 5. април 2011. пресуду по тужби наследника Валерија Мелиса преминулог 4. фебруара 2004. Мелис је био у Албанији 1997. и на Косову од 20. марта до 4. јуна 1999, после чега је оболео од Хочкиновог лимфома. Докторка Антонијета М. Гати је несумњиво утврдила да су „његови узроци који су анализирани садржали баријум-сулфат, антимон, антимон-кобалт, мешавине гвожђа и титанијума и чудне мешавине церијум-лантан-неодимијум–гвожђе-калцијум. Све те супстанце нису разградиве, а неке као антимон и антимон-кобалт сигурно нису био-компатибилне…“ У пресуди стоји да „има још доста објашњења о радиоактивности којој је Мелис био изложен…“ И овде се помиње термин „балкански синдром“. Родитељи су пресудом добили по 233.000 евра, а брат и сестра по 58.000 евра.

Проф. др Срето Ного, председник СКАНУ

ЦРНА СТАТИСТИКА СРБИЈЕ

Недавно сам чуо драматично саопштење да у Србији свакога дана једно дете оболи од рака. Истога момента одлучио сам да се у оквиру Српске краљевске академије научника и уметника оснује радна група која трагом ове вести треба да прикупи релевантне доказе о оболелима од карцинома. Десило се да сам у разговору са лекарима из Крагујевца сазнао можда још страшнију чињеницу, да је доста људи у овом граду оболело од мутације гена због удисања уранијумске прашине. СКАНУ је одмах иницирала да се против НАТО-а напише тужба јер су последице изазване агресијом на нашу земљу очигледно у директној вези са великим порастом броја оболелих од малигних карцинома. Зато позивамо све оболеле, или чланове њихових породица да нам се придруже и као појединци поднесу личне тужбе, у чему ће им помоћи наши правни експерти. Ми не ширимо никакву панику, и никога не осуђујемо без доказа, али сматрамо да као интелектуалци имамо обавезу да урадимо оно што држава није учинила. А има све доказе, не само наших научника него и оних из иностранства. Сенегалац Бакари је, на пример, Уједињеним нацијама поднео извештај који није доступан јавности јер говори о злочину почињеном над цивилним становништвом. Кад су за извештај чули Швајцарци, одмах су формирали групу својих и научника из Русије, Аустрије и Грчке, али је и он сакривен. Срећом, извештај је доспео у руке новинара од кога сада покушавамо да га добијемо, каже за „Печат“ проф. Ного.

ЗАТРОВАН БАЛКАН

Током бомбардовања 1999. године у СРЈ су затровани земља, ваздух и вода, јер је на 112 места изручено око 15 тона пенетратора, муниције са осиромашеним уранијумом. Још тада је Радна група за Балкан, тело Уједињених нација чија је обавеза да истражи последице бомбардовања индустријских зона на реку Дунав, на биолошку разноврсност у заштићеним областима, као и употребу оружја са осиромашеним уранијумом, апеловала да се хитно утврде све последице по здравље узроковане средњорочном и дугорочном изложеношћу дејства осиромашеног уранијума, који би се обавио под окриљем Светске здравствене организације. Недвосмислено је потврђено да последице НАТО бомбардовања имају значајан негативни утицај на људско здравље и на општу добробит.

ПРЕСУДА ЗА ВОЈСКУ ИТАЛИЈЕ

Војник Винченцо Бионди био је на Косову од 2000. до 2002. и оболео од папиларног карцинома штитне жлезде. Један је од 513 италијанских војника (уз још 45 преминулих) који су доживели патолошке промене што се везују за изложеност осиромашеном уранијуму, тзв. „балкански синдром“ проузрокован масовном употребом те супстанце коју су у борбама користиле војне снаге НАТО-а приликом интервенције у тој зони. Суд у Напуљу осудио је због тога Управу Војске Италије и обавезао је да надокнади биолошке патње тужиоца у складу са чланом 35 Закона број 80 из 1998. Такође, Војска мора да надокнади тужиоцу и све судске трошкове. У овом случају без сумње је утврђено да је Бионди оболео на Косову зато што је био изложен осиромашеном уранијуму који је присутан у зони где је радио. Италијани су због овога на бесплатне прегледе позвали све своје особље из јавне администрације које је боравило у БиХ и на Косову и као део међународних мировних или хуманитарних мисија, као и за чланове њихових породица који су са њима живели или живе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *