БАУК СРПСКОГ КУЛТУРНОГ СТАНОВИШТА

Поводом нацрта Стратегије културног развоја Србије

На појаву културне Стратегије поједини журно алармирају да се из мрака помаља „баук српског становишта“. Да ли је одиста недопустиво да се развој културе у Србији разматра са „српског становишта“? Због чега оно што је за друге културне средине саморазумљиво, овдашњи, брижно одгајани и статусно повлашћени идеолошки пресретачи оглашавају за нечувено!?

Неопходно је каткад застати и сагледати развојне прилике и кораке, особито у доба обележено дезоријентацијом и неравнотежама сваке врсте. Нацрт Стратегије развоја српске културе коначно је на столу и на сајту. Као писана чињеница, као позив на расправљање, за допуне и унапређивање, за ширење и сужавање фокуса унутар разгранатог културног система. Први, свакако очекивани, медијски удари на ову изложену, дуго ишчекивану писану чињеницу чине део одговора на питање зашто овакав документ није јавно уприличен далеко раније. Овај предложак испитује, с једне стране, спремност културне средине да сагледа себе саму и да пројектује своја реална усмерења, али и искушава, с друге стране, етику актера културне јавности – не само да изразе своје интересе и наклоности него и да их прилагоде битним потребама и могућностима укупног развоја и одржања.
[restrict]

КУЛТУРА ГОВОРИ МНОГОГЛАСЈЕМ И ДИСОНАНЦАМА Памтимо изјаву једног од наших министара културе од пре неколико година да не размишља о националној него о регионалној стратегији културне политике, која би се, по свој прилици, односила само на Србију – јер нисмо чули да је у тзв. региону било сличних стратешких идеја. Били смо, поткрај прошле године, у нашој водећој научној установи када су на скупу о културним перспективама ударну сесију запосели доскора утицајни чиниоци у државном и престоничком апарату и тек приспелом ресорном министру жустро сипали у лице шта су све пропустили да опосле у деценијском периоду.

Појавио се, одмах након објаве Стратегије, опрезно срочен коментар да је овај нацрт хетероген текст, с присуством разних, наводно несагласних концепата. Тако некако и јесте. Али може ли се, у основи, другачије ако знамо да је домен културе толико разуђен и да је сачињавају међусобно тешко упоредиве области, од заштите културног наслеђа до тзв. културних индустрија? Свака од стратешких тема изискује нарочит приступ, тиме и речник. Културни амбијент, уосталом, чини борбена динамика сучељених становишта – невоља бива када тако није. (А колико је сваки појединац, стваралац нарочито, саткан од противности, чији стицај чини његов пун, вишеслојан лик, не треба посебно истицати!) Култура говори својим многогласјем. И дисонанцама. Нема једне, искључиве концепцијске тачке с које се пресуђује, макар била подржана од актуелних инстанци моћи. Ко је отворен и уравнотежен, не тражи непомирљивости тамо где затекне разлике. Када је о култури реч, мислимо на аутентичне, изнутра показане разлике, које нас побуђују, мењају и употпуњују, које су израз слободе, а не идеолошких пројеката.

Нацрт Стратегије развоја културе зато није писан из једног теоријског ума него из укрштаја и стицаја многих искустава и увида. Не одозго, из апстрактних висина, већ из сазнања што потичу из делатног простора, уважавајући и самосвојности система и мрежа установа, али и потребе за новим, примењивим концепцијама организације, рада и финансирања. Нацрт је писан као подлога за проматрање и планирање, за даљу и бољу разраду. У току саме израде текста нацрта тежило се, обзирно и доследно, да се разни разговетни гласови чују и интегришу – а првобитне поставке провере. Свако је и надаље, током јавне расправе, добродошао да приложи своја најбоља знања, садржајно и одговорно, без политичког монопола или ексклузивних права.

ШТА СЕ „ИЗ МРАКА“, УИСТИНУ, ПОМАЉА На појаву културне Стратегије други пак журно алармирају да се из мрака помаља „баук српског становишта“. Одиста је недопустиво да се развој културе у Србији разматра са „српског становишта“. Што је за друге културне средине саморазумљиво, овдашњи, брижно одгајани и статусно повлашћени идеолошки пресретачи оглашавају за нечувено. Овде се нећемо оправдавати због темељног уверења да српска култура нема никога осим нас и да нам је поверена као тековина. Национална култура, у лику живог наслеђа и сваковрсне савремености, треба да буде наша прва брига, као што је и за друге народе у Србији, те свуда другде, неговање властитих културних својстава ствар призната и свесрдно подржана. Баш у духу подука Исидоре Секулић из данас запостављеног предмета „културни национализам“. „Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености“, писала је умно пространа Исидора: „Национализам је и у том, у суровом елементу народног живота, али стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичност, култура у најлепшем облику.“ Отвореност је реч кључна и овде. Као и појединац, тако и народ, у плодну размену с другима ступа уколико и сам нешто вредно стекне и зна шта поседује. Ко себе не елементарно поштује, или не познаје, шта да очекује од других?

Стратегија развоја културе Србије, у предложеном облику, препознаје многе запостављене теме, од егзистенцијалног, а не козметичког значења. Не јављају се једино у Србији гласови у одбрану националног језика пред изазовима глобалне комуникације, али код нас је српско историјско писмо − које су окупатори забрањивали (а и данас је скоро протерано из нових држава бивше Југославије) − недовољно незаштићено и у матици. Закон, рецимо, детаљно регулише службену употребу мањинских језика и писама и предвиђа санкције за непоштовање законских одредаба, али то је пропуштено када је реч о језику и матичном писму већинског народа.

НЕДОВРШЕНИ И УПУШТЕНИ ПОСЛОВИ Поред намиривања савремених потреба мреже установа и културног деловања изван институција, поред дигитализације рецимо (као процеса што ће омогућити најширу доступност културних артефаката архивских, библиотечких, музејских и других), култура у Србији има неких недовршених, претходно упуштених послова, који се не могу избећи. А нису упуштени само због нехаја и немара или оскудице. С крахом Титове Југославије Загребу је остала вишедеценијска југословенска оставина по имену Лексикографски завод. Срби стога немају националну енциклопедију у одговарајућем опсегу. Десетотомни заједнички подухват САНУ и Матице српске, започет пре десетину година, застао је на другом тому и трећем слову азбуке, јер се временом тањила буџетска подршка, с повременим претњама с врха да посве изостане. Посебну пажњу тражи и незавршени речник књижевног и народног језика.

Ко је пречио да Срби систематизују знања о себи, у прошлости и садашњости? Одговор није једносмеран, разуме се. Али знамо како су стратешки склањане у страну многе темељне теме, као што је геноцид над српским народом, у оба светска рата, али и с краја века, да би се извесни новији пропагандни конструкти што терете овај народ страдалника потурили као историјско поравнање. Неодржива је опаска из првих јавних коментара да је поменута тема уведена успутно. Мислимо да је, за понеког, већи проблем што је уопште уведена. А у нацрту управо пише следеће, нимало успутно, као стратешка смерница (стр. 119): „Искуство геноцида током 20. века битно је одредило историју српског народа и неизбежна је одредница историјске самосвести наше савремености и будућности. Отуда је важно да се, након полувековног идеолошки лимитираног приступа овој тематици и у контексту актуелних изазова релативизације или ревизије историјских чињеница, приступи систематској подршци установама и истраживачима у изучавању ове опсежне тематске области, као и широком и одговорном презентовању досадашњих резултата, кроз различите облике културе сећања у земљи и иностранству (од музејских поставки и тематских изложби, до публикација и комеморативних манифестација и програмских садржаја у школама и медијима). При томе, неопходно је неговати приступ који ће избећи једностраност и уважити све историјске и савремене аспекте теме, али и без дневне политизације садржаја који треба да упуте пре свега на цивилизацијски и етички одговор у садашњем и сваком будућем времену.“ Јеврејско или јерменско искуство и стратешко поступање показни су примери.

ПРОБНИ КАМЕН Али колико год се тежило одговорном и уравнотеженом становишту, разуме се „српском становишту“ – јер не знамо које друго треба да однесе превагу – у идеолошки  предуго трованом јавном простору наилазимо на базично одсуство толеранције према легитимним напорима да се култура у Србији опорави као национална култура, која ће објединити и српски регион и расејање, као што се чини у свим другим народима и културама, од којих, додуше, у име европске будућности, нико озбиљан, тј. моћан, не тражи „промену свести“. Нужно је уважити све димензије, живе слојеве наше културе: од словенске, византијске и старобалканске, до просвећено-европске и демократске. Укључујући и херојску димензију, на којој њени историјски слојеви почивају, јер култура подразумева етичка и вредносна одређења – таман посла да није тако.

У нацрту Стратегије можемо сагледати настојање да не буду пренебрегнути разнолики савремени концепти и праксе, али најпре оцртавајући, у томе неизбежном мозаику, један разумљив и дубље заснован поредак данашњег лика вековне културне грађевине коју и даље дограђујемо. Зато и оваква, и ваљана и мањкава, негде погођена негде можда и недомашена, Стратегија развоја културе у наредној деценији није само папир с исписаним текстом него и пробни камен наше заједничке жеље за јасним културним оличењем и опстанком. Полазећи у сусрет долазећем времену, што рече Исидора: отворене памети, отвореног срца, несебично, с културом у најлепшем облику. А коме се од тога привиђају бауци, таквима је тешко помоћи.       
[/restrict]        

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *