АВАНТУРА ОСВАЈАЊА СЛИКЕ

ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА ШАНДОРА ШЛАЈФА

Овај панонски поклоник фантастике и лепоте, пример је успешног сликара. И даље су његове теме богонапуштеност света, отуђење, гротеска, машта и утопија, али сада издигнути на виши ниво, дати у другом кључу

Шањи сине, колико пута треба да ти кажем да не црташ по зидовима собе! Рећи ћемо тати да ти донесе пуно папира из радње и онда ћеш моћи до миле воље да црташ.“ Тако започиње монографија војвођанског сликара Шандора Шлајфа из 1999. године у каталогизацији Библиотеке Матице српске погрешно заведеној као каталог изложбе. Тако започињу ликовни живот и прва сећања овог уметника рођеног у Бечеју 1951, који ове године слави јубилеј четрдесет година рада. Прву изложбу, а приредио их је више од седамдесет у земљи и свету, имао је у обданишту. Већ тада је цртао оно што ће га касније одредити – свет из маште и првог коња, нацртаног из једног потеза. После завршетка средње машинско-техничке школе и првих награда за уметничко стваралаштво, дошао је као и сваки уметник у сукоб са оцем. Он је желео да му син буде машински инжењер, а не сликар, пијана брадата вуцибатина, како већина замишља. Тако се Шлајф уписао на Машински факултет и касније запослио у фабрици „Фадип“ у Бечеју. Потпуно незадовољан таквим животом имао је срећу да се спријатељи са Виктором Шкрабањом, академским сликаром из Бечеја, који се школовао у Љубљани, једним од најбољих савремених пречанских фигуративних мајстора. Касније ће Шкрабањ ишколовати многе уметнике а тада се посветио Шлајфу, отворио му је врата свог атељеа и света уметности. Учио је у његовом атељеу неколико година и осмелио се да да отказ у фабрици упркос томе што је имао супругу и ћерку. Прешао је у Нови Сад 1997. и укључио се у ликовни живот. Деведесетих година у београдским и новосадским галеријама често су се могле видети Шлајфове слике са мотивом коња, нимало реалистичке. Те слике су се истицале знатном вештином и оригиналношћу, мада су у неким примерима дуговале понешто Салвадору Далију и надреалистима. „А моји коњи, понекад и митски, узбуђују ме до усијања. Коњи су јаки, племенити, вечни“, каже уметник у монографији. У тим првим успешним визијама од заборава је отргао и салаше, острва у панонском мору, која полако нестају. На такав салаш се из Новог Сада, пред крај живота повукао и Ференц Ходи, један од најоригиналнијих светских сликара фантастике у двадесетом веку. Уз Новосађане Снежану Петровић и Мићу Узелца и Горана Митровића из Сремске Митровице, ту се и завршава прича о војвођанском ирационалном сликарству, невероватно развијеном у Србији, али осиромашеном преко Дунава. Зашто је то тако нема рационалног одговора, али је чињеница да Шандор Шлајф припада најбољим сликарима тог поднебља, посебно када је реч о стварима маште. Његова прва монографија хронолошки је забележила већину тога што је стварао од детињства, што је добро за увод у његово дело али пред њим предстоји издавање обимније књиге у којој би представио и своје новије радове. О чему је реч? После апокалиптичких коња, сновитих предела и салаша измештених из стварности, Шлајф је пожелео да иде напред, да се развија, да слика још боље, ма колико његова дела била прихваћена од публике и галериста. Под старе дане уписао се на факултет, на Академију класичног сликарства – на „Educons“ универзитет у Сремској Каменици. Не само да су у тој установи предавачи неки од најважнијих српских сликара, цртача, акварелиста и графичара попут Драгана Мартиновића, Василија Васе Доловачког, Милета Кулачића и једно време Снежане Петровић већ је свима јасно да се на државним уметничким факултетима више ништа не може научити о сликарству јер се тамо води рат против слике. Завршивши као већ успешан и формиран сликар тај факултет, Шлајф је заиста извео изванредан вредносни обрт и направио потпуно ново сликарство. Његова остварења треба опрезно промишљати, дело је вишезначно, слојевито, сложено и фрагментарно, треба разумети односе који у њему владају.

У односу на коње и анималистичку фантастику која се јавља у претходним сликама, сада преовлађује људска фигура, крајње вешто и сигурно сликана. Шлајф подвргава анализи и превредновању много тога из историје уметности па и фотографије. Не само да уводи чувене историјске фотографије („Омаж Роберту Капи“) у контекст ирационалног сликарства или представе анђела у условима машинске цивилизације („Анђео тешких крила“) већ да се сјајно и на необичан начин бави лепотом, што се данас све више заборавља у уметности. У тој духовној авантури освајања слике, служи се и смелим скраћењима и перспективама, иконографски и занатски засновавши озбиљније сликарство од ранијег. Шлајф учи од многих врхунских мајстора, отворен је за нова сазнања и зато је толико напредовао. Он је на супротној страни од толико других сликара који када једном освоје успешну ликовну целину започињу да је експлоатишу, па се каже да цео живот сликају исту слику. Не напуштајући везе са претходним стваралаштвом већ га квалитативно надграђујући, Шлајф је пример успешног сликара. И даље су његове теме богонапуштеност света, отуђење, гротеска, машта и утопија, али сада издигнути на виши ниво, дати у другом кључу. Сагледани и из доњих визура, протагонисти његове драме постају и комедијанти, посматрачу се поставља загонетка, дело је мисаоно већ самим тим што је често засновано као иронија. Амбијенти су колико фантастични и нестварни толико и историјски, појављују се алхемичарске радионице и цитати, предапокалиптичко стање није лишено хумора. Фантом слободе кружи његовим делом, призори и људи задобијају смисао и племенитост, драматичну у време свеопштег отуђења и хајке на нормалност. Нестао је утицај Далија, појавиле су се теже представе од оних којима обично каријеру започињу фантасти. Шлајфа занима егзистенција а не само есенција, даља судбина човека и света, и он веома свесно уочава јаросне антиљудске игре.

На његовим новим сликама има неке опијености материјом, можда и њеног труљења, све постаје одвише реално па зато и иреално. Уместо плутајућих, ваздушастих, мигрирајућих формација светлости, боје и сенке који воде ка обавијању ликова сфуматом, сада је много тога сурово чврсто, стварност је продрла у слику али је није поразила. Од фантастичног призор је померен ка симболичком, представа је природна, али значи нешто друго од представљеног. Сликар нема више ничег локалног у делу, од пустошења села и равничарског амбијента узнео се у сагледавање духовне пустоши савременог света. Свој универзум је издигао на виши ниво сагледавања, уместо равнице и њене меланхолије сада је тема светски бол и светска душа у постмодерним условима, да употребимо термине везане за симболисте из деветнаестог века. Нема више војвођанске бестрагије већ је све одвећ присутно, превише и болно стварно, зато измештено из реалности. Чаробни, природни свет је начет, оштећен, а тиме и људска душа. Немојмо мислити да је ово сликарство пуки одраз времена. Шлајфове слике су и даље визије, додуше конкретније, он види излаз у повратку на лепоту, зато цинично и критички тумачи савременост. Његова фантастика је ванвременска уметничка категорија јер се може ликовно применити и на дешавања из прошлости. Иза те негативне утопије је дубинско, метафизичко и универзално сагледавање места човека у свету, а потом и животиње, предела и предмета. Сликар жели да каже да су садашњи проблеми стари, сетимо се апокалиптичких тонова о пропасти свих вредности у староегипатским и касноантичким списима. Зато сада Шлајф још више наглашава религијски моменат, али не буквално, сликањем хришћанских мотива, повратак на протерану веру, коју треба вратити у слику и свет.               

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *