Зона сумрака – Застарелост злочина

Да су ратни злочини над Србима у очима либерала посебна категорија уверила нас је ове недеље предводница лезбијског блока у Европском парламенту Улрике Луначек – епохалним открићем да они могу да застаре

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Бивши председник аустријске Зелене странке, а садашњи председник читаве земље Александер ван дер Белен дошао је недавно до бриљантног решења на каквом би му и цар Соломон позавидео (као што Сизиф може да завиди на послу Вуку Драшковићу). „Ако исламофобија настави да се шири (…) доћи ће дан када ћемо морати да затражимо од свих жена да носе чадор“, рекао је Ван дер Белен говорећи студентима у Бечу нешто више од 300 година од последње исламске опсаде овог града. Зашто само чадор, а не и комплетан прелазак у ислам, запитаћете се. Вероватно је и на то мислио, али је још прерано да се говори на ту тему, треба сачувати муницију за удовољавање свом бирачком телу до идућих избора. Најинтересантнији детаљ ове бриљантне идеје налази се, међутим, у речи „тражићемо“. Борац за слободу и правду, либерал, себи даје за право да од неког тражи како да се облачи. То више личи на омражене му тоталитарне системе, да не кажемо фашисте.

Угледајући се на свог некадашњег партијског вођу, то јест следећи истоветну интелектуалну матрицу, потпредседница Европског парламента и известилац истог за Косово (без Метохије) Улрике Луначек сматра да има право да тражи. Последњи њен захтев односи се на повлачење „застарелих“ српских оптужница за ратне злочине. Штавише, не само да тражи него „застарели“ налог за хапшење Рамуша Харадинаја због предратних, ратних и послератних злочина над косовским Србима, али и Ромима и Албанцима, држи за „неприхватљив“. Поред тога, она повлачење ових налога за хапшење, односно оптужница сматра „важним условом за наставак дијалога Београда и Приштине“. Особа која себи редовно допушта да у Европском парламенту, али и другде, критикује Србију због, између осталог, проблема са независношћу судства требало би да зна неколико ствари. Прва, и најочигледнија је да ни обично убиство, а камоли ратни злочин не застаревају, па јој стога ни на крај памети никада у животу није пало да од сопствене земље затражи укидање „застарелих“ потерница за разним нацистичким злочинцима за којим се и данас трага диљем света. Друга ствар је што неко ко независност судства и судског поступка сматра највећим демократским достигнућем не може са политичке позиције да оспорава некакву оптужницу, а још мање да одустајањем од кривичног гоњења и потраге за правдом условљава дипломатске напоре за налажење решења, за шта се бриселски дијалог може сматрати.

У сличном фону наступили су и неки аналитичари из Србије који су се толико обрадовали одлуци француског суда да Харадинаја не изручи Београду да су истоветну радост видели и тамо где је није било – у државним институцијама. Тако новинар Времена Дејан Анастасијевић у својој колумни „Правда за Рамуша“ констатује да би „најпримереније реаговање Београда на одлуку француског суда било дубок колективни уздах олакшања“. Зашто? Зато што је питање, с правом констатује овај врсни познавалац судског система, јер је био с обе стране ограде (и као новинар, и као сведок), како би се српско правосуђе с обзиром на своје мањкавости снашло у овом случају. Овако нешто се, међутим, никада није постављало као питање када се радило о извођењу оптужених за ратне злочине пред неке друге судове, пре свега онај хашки. У ствари, јесте. Овај новинар написао је 2008, коментаришући ослобађајућу пресуду Харадинају, да се „види да је ослобађајућа пресуда била донета још пре него што је суђење и почело“. Данас, објашњавајући нам колико треба да будемо срећни што је Харадинај ослобођен, исти новинар пише: „Суд у Коломару је приликом одлучивања свакако узео у обзир и питање да ли би он у Београду имао поштено суђење. Ту је вероватно имао у виду не само садржаје српских медија који су оптуженог унапред описали као монструма, него и изјаве највиших представника државних органа, од председника републике и премијера до министара спољних и унутрашњих послова, који су Харадинају унапред пресудили.“ Харадинају је унапред пресуђено и у Хагу, и у Београду. Зашто се онда није устало против изручења осталих хашких оптуженика, када је већ за Милошевића било касно? О „фер“ суђењу и медијском линчу Милошевића, Караџића, Младића и других и да не говоримо. Јесу ли холандски Телеграф, Ханделсблад и други медији поштовали пресумпцију невиности у овим случајевима? Или медији главног тока из Француске, Британије, Немачке, Америке… Ту је и аргумент да суђења у Србији предуго трају. Истина. А ова у Хагу?

Савршени судски систем никада нећемо имати. Ни ми овде, нити тамо у Хагу, Колмару, Вашингтону, Нирнбергу или где већ хоћете, али да ли онда треба да дигнемо руке од правосуђа? Или можда треба да пружимо тужиоцима и судијама шансу, па да видимо како ће се показати. Харадинају је, како каже Анастасијевић, у Хагу било унапред пресуђено и то није добро. Али није добро ни што је суд у Колмару унапред пресудио српском правосуђу, а и Харадинајевим жртвама. Закључићемо у складу с Анастасијевићевом логиком: Најпримереније реаговање Хага, да је Србија одлучила да му не изручи Милошевића, Караџића и Младића, био би дубок колективни уздах олакшања.