ЗАВИЧАЈ KAO ДУШИН ОДУШАК

Они из великих градова, што често мењају улице и адресе, или се селе из града у град, из земље у земљу, као номади, Американци и Цигани, попут ахасвера, немају завичај, како га ми поимамо. То осећање, изгледа, пламиња само у заветрини, не опстаје на ветрометини

Пише Гојко Ђого

[restrict] 
Mој завичај је мој језик, ту узречицу писци често користе, иако завичај није само језик, ни матерњи ни усвојени. Кад би тако било, сви би српски песници били Херцеговци, јер пишу херцеговачким језиком кога зовемо српски. Шалу на страну, и то би било ближе памети него „бехаес“, како га покрштавају у Хагу, или „штокавски“ како га, у нужди, именују по светским славистичким катедрама. Попа је Херцеговину назвао Тосканом српског језика и писао је „тоскански“, иако му то није био матерњи језик. Да не помињем друге велике писце, од Конрада до Кафке и Бекета, који су писали „туђим“ језиком. Кафка је рекао да је језик „звучна домовина“. „То је за мене најлепша реч коју сам чуо“, каже Андрић у једном интервјуу. Кад би то био само језик, писци би могли да бирају свој завичај. То јесте „несхватљиво јединство“ језика, природе, климе, крајолика, обичаја, историје, традиције и културе, али изнад свега, завичај је једна емоција, једно готово атавистичко осећање припадности, срасло са нашим унутарњим бићем, нешто приватно и привилеговано у нашој свести и подсвести.

Они из великих градова, што често мењају улице и адресе, или се селе из града у град, из земље у земљу, као номади, Американци и Цигани, попут ахасвера, немају завичај, како га ми поимамо. То осећање, изгледа, пламиња само у заветрини, не опстаје на ветрометини.

Ова душевна болећивост подоста зависи и од старосне доби, код оних у позним годинама она је дубља, готово мистична. Срби, што последњи час ишчекују негде у туђини, понекад траже да им неко у авиону донесе кесицу земље „из завичаја“, да им утопли и оплемени вечно почивалиште.

Не бих рекао да је то нека посебна одлика само погубљених словенских душа, и други народи познају ту жудњу за гнездом. Зар Талијани не кажу: Види Напуљ и умри! Иако од лепог Напуља има много лепших градова. „Свака култура има свој сопствени појам о завичају и отаџбини, појам тешко објашњив, који се једва може изразити речима, пун тамних метафизичких односа…“ Ова Шпенглерова тврдња противречи глобалистичким идејама о будућности. Можда ће, ипак, завичај као неразметнуто гнездо и песничка праслика раја преживети сва човекова лутања.

Завичај је одвајкада био опојна песничка тема. Није лако препознати како и на који начин тај зов одлеже у нама. У ствари, дистинкција између завичајне и патриотске, родољубиве лирике је неодредива, често се ти мотиви преплићу. Таква плетеница је сјајни Ламент над Београдом Црњанског. Дучић је волео родни град, али је, за разлику од Шантића, зазирао од локалних мотива, од прикивања за своју стену, па се из Требиња спустио на море да би свој лирски ареал проширио на Медитеран, и још даље и дубље, на повест и национални мит, Византију и царски Призрен. Његове Сунчане песме и јадрански пастели и акварели апстрактне су слике, тек поднасловoм као паветином за земљу и воду везане, ту певају само светлосни валери, боје, мириси, колорит, само оно што својом лепотом означава и озвучава то поднебесје. Код Дучића је свако осећање процеђено на духовном цедилу и свака реч на решетки језика просејана. Он се не одриче себе, али се и не исповеда, не приватизује и не приземљује. Ако то нису радили Гете, Бајрон и Бодлер, што би то чинио Дучић?! Он је неговао свој песнички мит и могло би се претпоставити да је и овако размишљао. Није био нимало скроман. Кад говори о себи, говори о Песнику као Ствараоцу, као демијургу.

Неком се може чинити да су ти мотиви, та завичајна археологија и топонимија, део једне традиције одгурнуте у историју књижевности. Ако цео свет постаје једно велико село, онда је наш завичај цео свет, зашто би то били само моје село, мој град или крај? Безбојни урбани пејзаж је стога прикладнији рам за слике и осећања, које побуђује недостатак визије и неизвесна планетарна пометња што изнутра разједа све ствараоце и све хуманисте. И доиста, бездушна пустош и егзистенцијална стрепња прожима знатан део савремене поезије. На овај цивилизацијски духовни изазов песници двојако одговарају. Наспрам покушаја да се са светом успостави критички дијалог, све приметнија је и жудња за топлијим, утопијским стаништем и склоништем, за својом Итаком, као митолошким завичајем. Тај носталгични осврт уназад јесте бекство од стварности, али и бекство може бити неко решење. Нано- и банко-варвари нису никакво, ма шта мислио Кавафи. Велики нановарварополис никад неће бити песников завичај. Неко село у брдима још може бити добар азил. Мени је моја стара кућица у Влаховићима и данас души одушак.

Реч на књижевној вечери за „Дучићев дан“, на Благовести, у Требињу
[/restrict]