Владимир Мереник – Тајне декодирања националног идентитета

Како су за неке периоде средњовековне српске историје писани извори оскудни и фрагментарни, то је извесно да поједини сачувани печати могу бити драгоцени извор или допуна већ постојећим писаним изворима

На овој београдској изложби печатњака и печата из Збирке Историјског музеја Србије чије сте Ви аутор, посетиоци имају прилику да виде и један предмет вероватно старији од хиљаду година! Реч је о Стројимировом печатњаку. Управо поводом овог драгоценог печата, издвајају се два питања – који је пут прешао до Збирке и шта сфрагистима (сфрагистика, помоћна историјска наука која проучава печате, нарочито на старим повељама) може да каже о овом предмету који је био тема неколико научних студија?

Стројимиров златни печатњак (типар) је откупљен на аукцији у Минхену јула 2006. године. Био је део приватне немачке колекције и појавио се у аукцијској кући GORNY&MOSCH из Минхена. Заслугом Конзулата Србије у Минхену и, пре свега ангажманом вицеконзула Николе Марковића, који је добио сигнал из Београда од тадашњег шефа Катедре за националну археологију проф. Ђорђа Јанковића и тадашњег министра културе Драгана Којадиновића, откупљен је овај драгоцени артефакт. После је предат тадашњем директору Историјског музеја Србије Андреју Вујновићу, а он је проследио мени, као кустосу и руковаоцу Збирке печата. Бугари су такође били заинтересовани на аукцији, јер је Стројимир после прогонства из Србије живео у Бугарској и био ожењен Бугарком. Овај типар из српске историје раног средњег века у натпису садржи име Стројимира, српског владара из друге половине 9. века. Архонт (кнез) Стројимир био је средњи син кнеза Властимира, по којем је ова преднемањићка династија добила име Властимировићи. Претпоставља се да је овај печатњак могао настати у Бугарској, мада има мишљења да је настао у Србији у време његове краткотрајне владавине. Овај печатњак је служио за приватну, свакодневну употребу власника, а алка на врху говори о томе да је ношен око врата или око руке. Натпис на грчком језику у преводу: „Боже, помози Стројимиру“ и патријаршијски крст говори о томе да је владар хришћанин, а управо друга половина 9. века је и време христијанизације Срба и Бугара.

[restrict]

У Каталогу Збирке печата стоји да је науци био познат и печат архонта Дукље с краја 10. и почетка 11. века. Њега је објавио Гистав Шламберже, чувени француски византолог 1884. године. Какве нам податке о српској сфрагистици пружа овај печат? Шта знамо о овом предмету и његовој судбини?

Печат је оловна була византијског типа са представом Богородице са Христом на реверсу и инскрипцијом исписаном грчким алфабетом у преводу: „Богородице, помози“. На аверсу је инскрипција на грчком: „Петар архонт Дукљеамин“. Можемо само нагађати шта се догодило са овим печатом, можда је нестао у вихору Другог светског рата. Тибор Живковић, који се бавио српским раним средњим веком у монографији Портрети српских владар (IX–XII век) сматра да овај печат готово сигурно потврђује постојање Петрислава, оца краља Владимира (око 990–1016), поменутог у, иначе непоузданом, Летопису попа Дукљанина. Он даље сматра да је овај печат исписан грчким алфабетом и византијских особина јасан путоказ да је Дукља више деценија пре Владимирове владавине имала посебне односе са Византијом.

Можете ли нам разјаснити какав је значај сфрагистичког материјала за разумевање знамења српске средњовековне државе и разумевање тадашње државне идеологије?

Сфрагистички материјал је важан извор за изучавање српске средњовековне државе и разумевање тадашње владарске и државне идеологије. Печати су саставни део дипломатичке грађе која је примарни извор за изучавање владарске и државне идеологије. Како су за неке периоде средњовековне српске историје писани извори оскудни и фрагментарни, тако поједини сачувани печати могу бити драгоцени извор или допуна већ постојећим писаним изворима. Анализом иконографије и инскрипције (натписа) долазимо до драгоцених података за ову тему. Кад су знамења, симболи и амблеми у питању, приметни су како византијски, тако и западни утицаји. На пример, на златопечатним повељама (хрисовуљама) царева Стефана Душана и његовог сина Стефана Уроша налазе се буле (двострани печати) изразито византијског типа. На реверсу ових була налази се Свети Стефан Првомученик, заштитник и патрон државе и светородне династије Немањића. Име Стефан има државно-симболичко значење и владари династије су га носили или као лично име или као титуларно име, где је уз народно име додавано испред и име Стефан, као Стефан Немања, Стефан Радослав, Стефан Драгутин… Исто чест натпис на аверсу је: „Стефан по милости Божјој“… што нам говори о божанском пореклу власти.

Да ли су се ти утицају пренели и на нововековну српску државност?

Током стварања нововековне српске државе, већ од Првог српског устанка 1804. године, значајно место у обнови српске државе заузима историјска традиција о српској средњовековној држави. Идеје устаника о рестаурацији српског средњовековног царства Срби нису напуштали током целог 19. и почетком 20. века. Грбови, заставе и печати устаника (знаци државне самосталности) представљају симболе немањићке државе.

У Каталогу Збирке стоји да печатњаци и печати „декодирају државотворни, државни и национални идентитет или борбу за такав идентитет“. Како се развој српске нововековне државности очитавао кроз печатњаке и печате?

Како је поступно текао процес осамостаљења Србије од османске власти (1815–1878), тако се и тај процес одражавао и на сфрагистички материјал. Изучавањем печата кнеза Милоша Обреновића уочава се донекле и процес постепеног настајања његове власти. Он је врло брзо од турског чиновника за српске послове у Београдском пашалуку, што је био по споразуму са Марашли-Али пашом од 16. августа 1815. године, постао наследни кнез у Кнежевини Србији 1817. и признањем турског султана 1830. године. У почетку на његовим печатима налазе се турски симболи, као што је турбан са забоденим пером на њему, који је и знак турске врховне власти и подређеног положаја Србије и Милоша Обреновића као турског вазала. Али кнез Милош је већ на печатима нарученим у Бечу, а који се налазе на документима из 1825, уклонио турске симболе, а овде српски грб добија дефинитивни облик. Сада српски грб има кнежевску круну уместо турбана са пером, а крст са четири оцила у штиту налази се под гримизном порфиром постављеном хермелином. Штит је уоквирен храстовом и маслиновом гранчицом. Около је натпис: „Милош Обреновић књаз сербски“. Као што се види, Милош је на неки начин и пркосећи Турцима и пре него што га је султан признао за наследног кнеза и пре него што је Србија ферманом султана Махмуда II од јануара 1839. добила право на грб и заставу, на печатима користио потпуни српски грб.

Каква је ситуација са изучавањем османског сфрагистичког наслеђа у српској науци? Које су особености тог дела Збирке у односу на, условно речено, њен српски део?

Овде бих истакао труд колегинице оријенталисте Ирене Колај Ристановић, која је превела натписе на турским печатњацима у Збирци печата Историјског музеја Србије. То су лични печатњаци са натписима на османском турском језику из друге половине 19. и прве половине 20. века са изгравираним именима власника и наведеним годинама по хиџри. Према садржају и изгледу претпоставља се да су њихови власници припадали нижим друштвеним слојевима. Занимљивост је тространи печатњак Јеремије Величковића који садржи његово име исписано на османском турском на првој страни са ћириличним иницијалима на другој и латиничним иницијалима на трећој страни. Вероватно да је у складу са кореспонденцијом употребљавао поједину страну печата.

До када ће посетиоци бити у прилици да виде изложбу у Конаку кнеза Милоша? И да ли је овај материјал иначе доступан погледима посетилаца и у оквиру којих изложбених поставки?

Изложба се може видети и током маја и јуна. У будућој сталној поставци ИМС посвећеној историји српског народа наћи ће истакнуто место сви значајнији примерци из Збирке.

Треба напоменути да се на овој изложби први пут на једном месту налазе сви најзначајнији и најрепрезентативнији примерци. Дизајнерка поставке Изабела Мартинов Томовић је печатњаке, који због своје величине нису погодни за експонирање, својим изванредним решењима, помоћу увеличаних фотоса печатних поља на принтовима, учинила видљивијим и прегледнијим.         

[/restrict]