СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА КЊИЖЕВНЕ ЛЕГЕНДЕ

Феномен једног феномена: Како је неформална скупина писаца, чувена Група 47, без сталног чланства, чврсте организације, без програмске платформе, осим идеје да се направи резак отклон од времена нацизма, настала из необавезног дружења, постала с временом најутицајнија институција немачког говорног подручја

Oдавно већ чувену Групу 47 (основану 1947), прате многи, не увек, или не бар једноставно, објашњиви феномени. Међу њима и овај: њено „зрачење“ наставило се и годинама после њеног формалног гашења 1967. И, на свој начин, траје све до данас, седам деценија од њеног настанка. Кад највише њених чланова, ако се уопште могу тако назвати специјално позивани писци који су долазили на њене скупове, није одавно међу живима.

Најинтригантнији феномен, на чијој подлози је настало „брдо“ литературе, садржан је у следећем: како је неформална група писаца, ни савез ни удружење, ни клуб ни друштво, без сталног чланства, чврсте организације, без статута и председништва, без програмске платформе, осим идеје да се направи „резак отклон“ од времена нацизма, настала из необавезног дружења на повременим (не више од два пута годишње), скуповима, постала, с временом, најутицајнија институција немачког говорног подручја. Мит и легенда.

[restrict]

НЕПРИКОСНОВЕНИ ШЕФ Велика заслуга за то припада, свакако, њеном оснивачу и неприкосновеном шефу Хансу Вернеру Рихтеру. На ту функцију га, формално, нико није изабрао, ни овластио. Сви су, међутим, без изузетка прихватали његово деспотско вођство и његову неограничену власт. Иако су, по природи, наглашени индивидуалци, а многи од њих већ звучна књижевна имена, попут Хајнриха Бела и Гинтера Граса, изричито били против сваке диктатуре, ову Рихтерову су, забележио је Марсел Рајх Раницки, „патријарх“ међу немачким књижевним критичарима, „радо прихватали“.

Од Рихтера је зависило ко ће бити позван на састанак групе, ко ће моћи да чита из дотад необјављеног рукописа. Између осталих ту је читана прва дама Групе и најпознатија немачка лиричарка Ингеборг Бахман, ту је 1951. „дебитовао“ будући нобеловац Хајнрих Бел, а Гинтер Грас, такође потоњи „власник“ Нобела, прочитао је на сеанси групе 1958. поглавље из „Лименог добоша“ који ће га, годину касније, учинити славним и ван немачких граница. После читања најчешће је спонтано кретала критика. У томе су могли да учествују сви присутни, укључујући и професионалне, већ утицајне књижевне критичаре. И само о прочитаном тексту, ништа више. Аутор који је имао привилегију да чита, морао је да ћути: није смео да одговара на критике.

На састанцима групе владала је готово ригорозна дисциплина, „немачки ред“: сви су се држали утврђеног, никад иначе написаног, ритуала и сценарија. Рихтер је, као водитељ, имао право да, без образложења, прекине читање. Одлучивао је ко ће, и колико дуго, моћи да говори. Покорно су га слушали и реномирани, славни аутори. Кад је на једном састанку прогласио паузу, сви су хитро устали. Станите, нисам још рекао да идете. И сви су, „као ђачићи“, поседали, присећа се већ споменути Раницки: Ханс Магнус Енцесбергер, Ерих Фрид, Хуберт Фихте, Александар Клуге, Јирген Бекер… Рихтер је тај призор посматрао задовољно, а онда је командовао: пауза! Ко није био спреман да се покори, остала му је једина могућност: да више не долази на састанке групе. Владао је без церемонијалности, с хумором, лежерно, али енергично.

Из записа који су оставили, у разним формама, учесници ових сеанси, може се закључити да га, већина њих, није узимала озбиљно ни као интелектуалца ни као писца. Његово образовање, и оно књижевно, било је, кажу, оскудно. Његови романи су одавно заборављени. Покретала га је, међутим, љубав према групи и свим пословима у вези с њом. Имао је воље и енергије да је води, организује и одржава у животу. За велику популарност коју је уживао, и неспоран значај у немачкој култури, могао је, тврде многи, пре и далеко више да захвали угледу групе у којој је био водећа личност, него сопственом књижевном делу. „Страствени дилетант који је волео еснаф“: није му била потребна литература, били су му потребни – аутори.

Група 47 није имала ни чврсту организациону структуру, нити је представљала одређени књижевни правац, сопствену естетику, иако је било доста неспоразума око њеног имена – сама реч група сугерисала је одређену књижевну школу или струју. Било је, и има, оних који су веровали како би било боље да је изабрано неко друго име. Форум 47, Студио 47, Арена 47… У историју књижевности ушла је, ипак, под именом које је добила „при рођењу“, од свог неприкосновеног „кума“ и оснивача, као „сабирни центар“ и средиште литературе на немачком језику, форум који је, као организација и скуп, функционисао само неколико дана у години.

Група 47 клонила се политике, док је год могла, а представљала је не само књижевну већ и неспорну политичку чињеницу: била је „школа демократије“ у критичним временима после слома нацистичке Немачке. И грозничава потреба за „новим почетком“. С очигледно дубоким уверењем да се менталитет Немаца после нацистичке тираније може, чак радикално, мењати, и променити уз помоћ књижевности. Већина њених чланова, од којих су многи носили униформе (неки су то признавали са недопустивим закашњењем, као на пример славни Гинтер Грас), била је лево оријентисана: чињеница која ће Групу изложити жестоким, и фронталним, нападима и оспоравањима из табора конзервативаца и владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).

 

УДАРИ ЗДЕСНА Један од првака ове странке је, гневан, означио Групу као „тајну рајхс комору за списатељство“. Ти жучни изливи су само увећавали углед и утицај Групе у јавности, који су у шездесетим годинама енормно порасли, добрим делом и због тих напада „здесна“. Пресуднија у томе била је, међутим, чињеница да су велики успех остварили бројни писци који су се поистовећивали са овом групом. А реч је, заиста, о најзвучнијим именима и немачке литературе и литературе на немачком језику уопште.

Неприкосновени шеф групе Рихтер, политички веома активан више, истина, као новинар него писац, чврсто је држао свој „брод“ изван страначких вода и хриди. Кад је чувени Мартин Валзер („најпаметнија торокуша Немачке“, по речима Раницког) од Групе покушавао почетком шездесетих да направи „социјалдемократску ударну чету“, пошто се доста писаца из овог „миљеа“ готово еуфорично окренуло Вилију Бранту, а неки ће, касније, учествовати активно у његовим изборним кампањама, дошло је до жестоког „судара“ између њега и Рихтера: Валзер је био принуђен да се повуче.

Од политике се, међутим, није могло побећи под књижевно стаклено звоно. У атмосфери је све више било „политичког барута“ и изазова. Ти политички изазови су отворили и прве озбиљне, и опасне, пукотине у Групи. Неки њени угледни чланови, као што су Ханс Магнус Енцесбергер и Петер Вајс, демонстративно су јој окренули леђа: за њих су Вијетнамски рат и проблеми Трећег света били важнији од теоретских расправа у Групи. Њу ће, неочекивано, жестоко ударити, и уздрмати, олујни политички ветрови који су најављивали бурну, за Немце и Немачку посебно драматичну ’68.

Догодило се то током састанка Групе у октобру 1967. године који се одржавао у једној гостионици између Нирнберга и Бајрота. По обичају, на дневном реду било је предвиђено да нове текстове читају Гинтер Ајх, Гинтер Грас, Зигфрид Ленц, Јирген Бекер и Хорст Бинек. Знатно више присутних учествовало је у коментарисању и критици прочитаних текстова. У атмосфери се осећало, готово физички опипљиво, нешто необично: док су готово сви прочитани текстови били аполитични, као и дискусије о њима (претежно се говорило о форми и језику, мање о садржају), у паузама се жустро и запаљиво расправљало о – политици.

Око поднева, док су учесници овог скупа слушали текст шведског писца Ларса Густафсона о „анархисти Бакуњину“, пред затвореним прозорима почели су да се проламају покличи „Група 47 је тигар од папира“, „Писци, писци“, уз подругљиве поруке под прозорима су почели да прскају балони. У просторију је, записао је један учесник „сесије“, упао младић, костимиран у кловна, носећи плакат на ком је писало „Овде заседа породица Зауберман (породица ’чистунаца’)“. Састанак је прекинут. Писци су изашли и суочили се са гневним студентима оближњег универзитета из Ерлангена.

Док су писци све то посматрали радознало, неколицина њих, „изразито левичарске оријентације“, попут Мартина Валзера, Ериха Фрида и Рајнхарда Летауа, покушала је да уђе у дијалог са демонстрантима који су, на транспарентима, исмевали „књижевне старкеље“. Упркос срчаном уверавању ових писаца да гаје наглашене симпатије према студентима, да се сви они „пеку на истој ватри“ и желе искрен разговор, до њега није дошло: успламтела младеж је припаднике Групе сматрала премало левим и захтевала од ње снажнији и директнији ангажман против „капиталистичке репресије“ у друштву. Уместо дијалога, писци су могли да посматрају како гневни студенти спаљују примерке Шпрингеровог „Билда“ који је све запаљивије хушкао против њих.

Био је то почетак краја формалног постојања Групе, после две деценије њеног постојања и – узлета. Њен оснивач Ханс Вернер Рихтер планирао је да и официјелно „затвори радњу“ у Прагу 1968: предухитрили су га совјетски тенкови и гушење Прашког пролећа. Иако формално угашена – више се нису одржавали њени уобичајени ритуали, који су побуђивали све наглашенији интересовање јавности и, посебно, интерес великих издавача – Група 47 наставила је, неугасло, да зрачи као мит и легенда. Списак књижевника који су у њој, и преко ње, стицали промоцију и бивали награђени њеним специјалним наградама, заиста је импозантан: мало је значајних, и звучних, књижевних имена немачког језичког подручја који нису били део њеног сазвежђа.               

ЈЕДНО СРПСКО ИМЕ

Међу звучним именима чланова Групе нашло се и једно српско: Мило Дор, заправо Милутин Дорословац (1923–2005). Необична биографија и судбина. Србин по рођењу, аустријски држављанин стицајем околности, „човек“ по личном опредељењу. Литерарно „начет“ и политички ангажован, посебно против „кокетирања“ тадашњих власти с нацистичком Немачком, још у младим, ђачким данима. Матурирао у Београду 1941, од првих дана окупације у скојевској илегали. Хапшење, вишемесечна тортура у затворима тајне Недићеве полиције. Логор у Смедеревској Паланци, одакле га преузима Гестапо и 1943. депортује у Беч, на принудни рад. У том часу ни слутио није, признаје, да ће у аустријској престоници остати следећих шест деценија. Засвагда.

Његов аутобиографски роман „Мртваци на одмору“, објављен 1952. године, представљао је један од првих, жестоких, обрачуна са нацизмом на немачком језику, снажна побуна против заборава. Овај роман лансирао је Милутина Дорословца, сада као Мила Дора, међу водеће аустријске писце послератне генерације и – у чланство Групе 47, отварајући му простор за комуникацију са најпознатијим писцима и издавачима немачког говорног подручја. А тиме, посредно, и шансу да читаоцима у Немачкој, Аустрији и Швајцарској представи нека највећа имена југословенске књижевности: преводио је на немачки, између осталог, Иву Андрића, Мирослава Крлежу, Александра Тишму, Васка Попу, Душана Ковачевића. Своју горчину, и разочарање због распада земље којој се често враћао (Београд, кућа у Ровињу) преточио је у књигу (и крик) „Збогом Југославијо“…

[/restrict]