РИЧАРД III ИГОРА ЂОРЂЕВИЋА

После шест година Шекспирова премијера у Народном позоришту

Без неких особито инвентивних редитељских решења, у прикладном сценском оквиру заснованом на три покретна монументална портала, редитељка Снежана Тришић презентовала нам је Ричарда III на постпостмодеран начин, решавајући основни проблем представе додељивањем насловне улоге глумцу, који је одлично тумачио овај комплексни лик

Шекспиров Ричард III најстарија је енглеска драма која је и данас задржала велику популарност, стечену још приликом појаве првог штампаног издања 1597, мада је дело написано неколико година пре но што је објављено. Сматра се да је од самог почетка историјска трагедија Ричард III била исто тако омиљена и међу гледаоцима, иако нема много документованих података о првим представама. Међутим, зна се да је највећи трагичар у Шекспировој дружини Ричард Барбеџ, који је играо Ричарда III, остварио једну од својих најславнијих и најдуже памћених улога. Додајмо да је Барбеџ потом са успехом тумачио улоге Хамлета, Отела, Лира, Макбета и др., што их је Шекспир за њега писао. Први документовани податак о представљању овог дела потиче из 1633, када је Ричард III приказан на двору. У Шекспировом књижевном стваралаштву Ричард III неоспорно означава значајан почетак. Наиме, тим делом он почиње да се дефинитивно удаљава од тадашњих драмских токова, стварајући особен и специфичан стил драматичара. Ако је дотад било мишљења како три драме о Хенрију VI нису у целости Шекспирове, до данас нико није оспорио његово пуно ауторство када је у питању Ричард III.

[restrict]

Ваља указати да је ово Шекспирово остварење приказано као девето његово дело на сцени Народног позоришта, на чијој је позорници први пут постављено 11. фебруара 1898. и то у преводу са енглеског Лазе Костића и режији Милорада Гавриловића, који је интерпретирао и насловну улогу, да би после било премијерно обнављано четири пута (1908, 1922, 1972. и 1992), с тим што је 1961. Ричарда III приказало и Југословенско драмско позориште. Према томе, ова трагедија сврстала се у ред чешће извођених Шекспирових дела на београдским позорницама, наравно после Млетачког трговца, Отела, Хамлета и Краља Лира.

Ако се у праву и у судској пракси за тешко одгонетљиве случајеве убистава употребљава појам савршени злочин, онда се за Шекспировог Ричарда може рећи да је реч о савршеном и истрајном злочинцу, који у властољубивом походу освајања краљевскога престола не преза ни од најгнуснијих злочиначких потеза, а кад дође на власт, наставља да ликвидира све оне које сматра за противнике. Не обраћајући пажњу на властиту спољашност, јер је свестан да је одбојна, Ричард није расположен ни за љубав; једино што га занима и чему тежи је освајање највише власти, што ће рећи краљевскога престола. Да би је освојио ниједнога тренутка не бира средства, не либећи се свакојаких превара и нечасних поступака, лажних ласкања и подвала, подмуклих поступака и неискрених срдачности. При томе, он је у животу изврстан глумац, који уме да завара околину, истовремено је одважан и храбар у остваривању својих намера, а уме да буде суров и немилосрдан према ономе који му смета. Дуг је списак његових недела што ће их починити не би ли се устоличио на власти: уклонио је све који би могли бити сметња на путу остварења његових замисли.

Шекспир је са великом пажњом саздао лик Ричарда III. Изненадио је гледаоце неуобичајеним почетком: драма почиње монологом у ком Ричард објашњава своју личност, као и какав ће се приказати другима и које су му потајне намере и жеље. Тим обраћањем протагонисте на самом почетку, пре но што присутни гледајући представу стекну одређене утиске, ствара се његов посебан однос с њима, они као да постају саучесници у сценским збивањима. Таквим поступком Ричард се издваја од осталих актера, доносиће углавном трезвене судове и закључке о поступцима и понашању личности из своје околине, откривајући при томе своју интелектуалну надмоћ, а

помало и ироничан став према властитој телесној наказности, испољавајући и опори смисао за хумор, што ће све доћи до израза током развоја драме. Не без разлога сматра се да је Ричард III први драмски лик у енглеској књижевности који је конципиран и реализован као психолошки целовито биће, оличено не толико самопредстављањем и коментарима других личности него и подробнијим драмским средствима попут индивидуалног начина изражавања, рационалног промишљања и енергичног реаговања на спољашње догађаје, који се нижу динамичним драмским током.

Без неких особито инвентивних редитељских решења, у прикладном сценском оквиру Валентина Светозарева заснованом на три покретна монументална портала који се могу један испод другога слагати, Снежана Тришић презентовала нам је Ричарда III на постпостмодеран начин, уз умерено коришћење сценског покрета у аранжману Тамаре Антонијевић Спасић. Основни проблем представе решила је додељивањем насловне улоге изврсном Игору Ђорђевићу, који је одлично тумачио овај специфични и комплексни лик, што у остваривању свога циља не оклева нити једнога тренутка, већ се каткад чак иронично односи према свему што предузима и чини да би се домогао власти. Био је подједнако убедљив у тренуцима храбре одлучности као и када је западао у депресивна размишљања после застрашујућих снова. Када постане краљ, желео је чак да буде и симпатичан. Ваљда у намери да оствари постмодерни театарски ефект до краја, редитељка је његов завршни монолог емитовала и видео-пројекцијом уз употребу микрофона, што је разбило стилску целовитост представе. И сви остали извођачи ангажовано су се прихватили тумачења својих улога.             

ПИСАЦ Вилијам Шекспир

ПОЗОРИШТЕ Народно позориште у Београду – Велика сцена

РЕЖИЈА Снежана Тришић

СЦЕНОГРАФ Валентин Светозарев

КОСТИМОГРАФ Марина Вукасовић Меденица

КОМПОЗИТОР Ирена Поповић Драговић

[/restrict]