Повратак у Рачак

Какву нам будућност најављује повампирење злих духова наше тешке прошлости, Вилијама Вокера, Мадлен Олбрајт и Мартија Ахтисарија?

Шта год да је Ивицу Дачића, лидера Социјалистичке партије Србије и српског шефа дипломатије, мотивисало да у јавности, крајем прошле недеље, поново покрене причу о додели дипломатског статуса Русима из њиховог и нашег, заједничког, хуманитарног центра у Нишу – а Дачићева је мотивација често и тесно повезана са његовом задивљујућом способношћу политичког преживљавања више него с било чиме другим – шта год да га је, дакле, сада мотивисало, покренуо је Дачић питање које се не тиче само његовог већ, директно, и нашег преживљавања времена које је пред нама. А време пред нама толико је очигледно опасно, да то мора да види свако ко није тотални политички слепац и да призна свако ко није потпуни покварењак.

[restrict]

РУСИ У НИШУ „То питање мора да се реши, овако или онако. Ја имам посебну одговорност јер смо Сергеј Шојгу и ја оформили тај центар“, рекао је Дачић „Политици“, најављујући да ће већ ове недеље „покренути иницијативу код премијера Александра Вучића у вези с решавањем дипломатског статуса Српско-руског хуманитарног центра у Нишу… Ово питање се мора решити или центар угасити. Србија мора да гледа свој интерес, ако већ има билатералне споразуме са другим земљама, онда треба да има и са Русијом. Јер, како се може оправдати да руски ватрогасац или спасилац из центра у Нишу не може да добије статус домара или возача у некој западној амбасади?“
На Дачићеву најаву иницијативе надовезао се још један члан владајуће коалиције, председник Српске народне партије Ненад Поповић, изражавајући очекивање „да влада што пре додели дипломатски статус припадницима руског хуманитарног центра у Нишу, као што је тај статус додељен војницима НАТО-а“, јер „није логично да НАТО војници који су бомбардовали Србију имају дипломатски статус, а да руски хуманитарци, који желе да очисте Србију од њихових бомби, тај статус немају“, с тим што се Поповићу може реплицирати да је управо овако нелогично стање, заправо, сасвим логично ако живимо у земљи која се налази под тихом окупацијом. А да ли је заиста тако, како ствари стоје, сазнаћемо веома брзо, с обзиром на буру која нам прети све интензивније, и можемо само да се надамо да Дачићеве и Поповићеве речи нису проистекле из њихове политичке рачунице и/или наклоности већ да су плод тактике договорене унутар владајуће коалиције, управо због споменуте, предстојеће буре.

АЛБАНСКА ОФАНЗИВА Реч је, наравно, о текућој албанској офанзиви на Балкану, која је у последњих неколико недеља упадљиво убрзана. Најпре је, подсећања ради, албански премијер Еди Рама припретио уједињењем Албаније и Косова, за њим је ту претњу поновио и председник тзв. Косова Хашим Тачи, њима се с југа Србије, претњом да ће им се придружити, прикључио и Јонуз Муслију. Паралелно с тим претњама, које су наишле на прећутно одобравања, пре свега, америчких амбасадора из региона, Македонији се намеће Тиранска платформа за проширење Албаније, опет, уз директно саучествовање Сједињених Америчких Држава, Европске уније и НАТО-а.
На све то се ове недеље надовезала најава да ће приштински преговарачки тим у Бриселу бити ојачан Мартијем Ахтисаријем и Мадлен Олбрајт, а досадашњи врхунац досегнуо је још један повратник из 1999. године на наше просторе, некадашњи шеф Верификационе мисије ОЕБС-а и креатор лажи о масакру у Рачку који је послужио као непосредни повод за бомбардовање, Американац Вилијам Вокер, који је, говорећи на свечаности поводом оснивања Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја, сасвим отворено најавио стварање Велике Албаније: „Циљ овог пројекта на којем радим је за све Албанце, на Косову, у дијаспори, у Албанији. Радим на заједничком пројекту на њиховом уједињењу. Албанци у свету су били уједињени деведесетих искључиво у сврху ослобађања Косова. Био сам са њима када су прогласили независност. Албанци су добили и дошли су заједно да славимо, сада је време после независности, за последњи корак, да сви будемо заједно, да се оствари ово достигнуће.“
Сад, може се помислити да Вокер ово говори у своје име, и зато што је добио паре да то говори а сасвим је могуће и да јесте, али да се не заваравамо и не уљуљкујемо оваквим објашњењима. Као што ни 1999. није радио на своју руку или (само) зато што је добио паре од Албанаца, већ зато што је добио налог од својих шефова да измисли повод за агресију на СР Југославију, Вокер ни сада не поступа другачије. Односно, у најмању руку, ми не можемо себи да приуштимо тај луксуз да се понадамо да је ономад Вокер поступао по налозима Вашингтона, али да се у међувремену одметнуо па сад наступа као независан мислилац чији би планови имали мању тежину него ако иза њега, ипак, стоје науми и планови Сједињених Америчких Држава.

СТРАХ ОД РУСИЈЕ Ово нас пак води до другог дела једначине која нам сад прети. Већ барем две и по године на страницама „Печата“ вредно бележимо пораст америчке забринутости због тога што на деловима Балкана, а нарочито у Србији, расте утицај Русије, и са сигурношћу можемо да устврдимо да ова америчка забринутост, пропраћена позивима на акцију, постаје све интензивнија. Све озбиљнији амерички фокус на Балкан, који за Србе и Србију никад није био добар, демонстриран је недавном посетом сенатора Џона Мекејна, једног од најпознатијих представника америчке интервенционистичке и антируске политике широм света, оне америчке дубоке државе која је заратила против Доналда Трампа, и промена које је најавио, још и пре него што је ушао у Белу кућу. „Можда и највише забрињавају“, записаће Мекејн по повратку у САД у ауторском тексту у „Вашингтон посту“, „интензивирани покушаји Русије да успостави свој малигни утицај у региону и да спречи нације југоисточне Европе да изаберу сопствену судбину… Владимир Путин учиниће све што може како би остварио своју амбицију обнављања руског царства“. У таквим околностима, закључио је злослутно, САД морају да учине што су током деведесетих година прошлог века учиниле у Босни и на Косову, а „нарочито је важно“, нагласио је у интервјуу за портал „Политико“ који се такође сав бавио Балканом, да се Америка „ангажује у вези са Србијом, највећом земљом у региону и његовим политичким стожером“, како би је спречила да „отплови даље у руску сферу“ утицаја.
Узгред буди речено, кад смо већ код Мекејна и његових колега са Капитол хила, извесну пажњу овдашње јавности привукла је текућа посета још једне конгресне делегације нашем региону, предвођене Робертом Гудлејтом, која, како се наводи и може се томе веровати утолико што је Гудлејт од самог почетка подржавао Доналда Трампа, треба да исправи „брљотине“ претходне администрације. Овој посети, међутим, не треба придавати већи значај него што заслужује, из простог разлога што је она много више део унутрашњих разрачунавања републиканаца са кадровима који су заостали од Барака Обаме, него наговештај да би америчка балканска политика могла да се претвори у своју супротност. Та ствар ће се, уосталом, разрешити на далеко вишем нивоу. А једина нада јесте да ће националистичко крило у администрацији Доналда Трампа, које је већ неко време у дефанзиви пред глобалистичким, интервенционистичким, на крају ипак превладати, а онда и да ће доћи до закључка да Балкан Америци уопште и није битан, или да је досадашња америчка стратегија на Балкану, која је у Србији – малој Русији – све време видела свог главног противника, била потпуно погрешна. Та нада можда и није сасвим неоснована, али је исувише мала да би се на њој градила стратегија одбране наших државних и националних интереса.
Али где је веза између Вокеровог рада на стварању Велике Албаније и Мекејновог страха од Русије на Балкану? При чему треба имати у виду да су обојица птице из истог јата. Та је веза очигледна: Велика Албанија подразумева још мању Србију и још мање руског утицаја на Балкану, и то је, иначе, нешто што албански политичари, из Албаније и са Косова и Метохије, не пропуштају да напомену кад год им се укаже прилика.

РЕДОСЛЕД СУКОБА Ово је, дакле, основна поставка ствари, која је поприлично јасна. Није пак до краја јасно питање шта конкретно, и када, можемо да очекујемо?
Пре свега, ако се погледа згуснутост јавних претњи Великом Албанијом у последње време, од Раме до Вокера, осим што је јасна координација између Албанаца и Запада, јасно је и да је тамо негде донета одлука да се процеси убрзају. То је прва чињеница коју морамо да имамо у виду.
Друга чињеница: избори у Албанији одржавају се 18. јуна, а ове среде распуштена је и косовска скупштина, и тамо ће избори бити одржани током јуна (11, 18. или 25. јуна). А то значи да ће и Албанија и Косово после јуна или јула разрешити своје унутрашње трзавице и да ће пуном снагом моћи да се посвете својим националним питањима. А уз то се отвара и могућност да у нову косовску владу уђе партија Рамуша Харадинаја, што обећава даље, још веће трзавице између Београда и Приштине.
Треће: улазак Мартија Ахтисарија и Мадлен Олбрајт у косовски преговарачки тим, потезање те тешке артиљерије, може само да значи да престаје замајавање са универзитетским дипломама, катастарским књигама и телефонским бројевима, и да се опасно ближи тренутак, до сада пажљиво одлаган, у коме ће пред Србију бити изручен коначни захтев да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације и/или да и формално призна његову независност. Наравно: и једно и друго представљало би чин отворене велеиздаје.
И четврто, Македонија и пузеће успостављање треће албанске државе кроз предстојеће спровођење Тиранске платформе.

МИРИС РАТА С трећим и четвртим у непосредној вези, неколико питања која ће значити разлику између рата и мира. Да ли ће Албанци и њихови западни спонзори своје планове у Србији и Македонији покушати да остваре најпре милом па тек онда силом ако не успеју на мирнији начин, или ће већ током преговора о спровођењу својих планова подстаћи сукоб који ће им послужити као додатни аргумент? Да ли ће, и када, Приштина добити зелено светло за формирање косовске војске? Да ли ће бити изазван конфликт да би прогласили уједињење Косова и Албаније, или ће то учинити само насиљем над правом?
У овом тренутку извесно је само какве су намере Албанаца и Запада, и извесно је да ће само од њих зависити хоће ли бити мира или рата, из простог разлога што на Балкану нема никога другог ко би желео да га изазове. Што значи да би, ако одлуче да га буде, рат могао да избије већ током лета или у рану јесен – кад прођу избори на Косову и у Албанији и смире се тамошње, ометајуће политичке страсти – или наредног пролећа, кад прође зима.
И са таквом перспективом, ако већ не намеравамо да се предамо њиховим наумима, ми немамо другог избора него да ојачамо своје одбрамбене капацитете, и у сврху одвраћања и за не дај боже, и да ојачамо једина права савезништва која имамо и на која можемо да рачунамо ако пригусти, дакле, с Кином и пре свега с Русијом. А то нас враћа на питање српско-руског хуманитарног центра у Нишу. Да, одавно је јасно да „западне земље имају примедбе“, како то ових дана признаде Ивица Дачић, али то су исте оне земље које нам сад раде о глави Великом Албанијом. С обзиром на то, с обзиром на то да нам је и сама егзистенција због могућности рата угрожена, све мање разлога имамо за покушаје да умилостивимо своје злотворе јер их умилостивити нећемо иако смо их прогласили за пријатеље и партнере – то је и имало смисла док смо живели с перспективом мира, али сада живимо с перспективом рата иако га не желимо – и све више разлога имамо да се, без исувише наглих заокрета, али јасно, окренемо јединим пријатељима на које можемо да рачунамо. Почев од симболичких гестова какав би био онај у вези са Нишом.
А и време нам цури. И боље је да сада будемо претерано опрезни, него да се после кајемо што смо били неопрезни.

[/restrict]

Један коментар

  1. Šta očekivati od zlikovca i osvedočenog srbomrsca?Mi smo krivi što nismo zgazili to govno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *