ПОСТМОДЕРНИ ФАШИЗАМ ЕМАНУЕЛА МАКРОНА

ФРАНЦУСКА И ИЗБОРИ

Приближава се дан када ће Французи одлучити ком ће председничком кандидату поверити своју судбину за наредних пет година. Апсолутни фаворит је Емануел Макрон, којег подржавају сви водећи медији, политичари и особе из јавног и културног живота. Међутим, постоје и мање видљиви кругови подршке

Пише МАРИНА МУШТОВИЋ

 Поводом француских председничких избора огласио се и веома политички коректни папа Франциско са врло криптованом поруком: „Знам да је једна кандидаткиња екстремна и конзервативна десничарка. А за другог кандидата не знам ни ко је, ни одакле долази.“ На друштвеним мрежама појавили су се, међутим, коментари да оштром језуитском оку Хорхеа Бергоља сигурно није промакло из каквог миљеа стиже Емануел Макрон, али му се као модерном и еманципованом папи учинило да баш није на месту да „пева мимо хора“ и тврди да други кандидат стиже право из пакла.

Јер после најновијих детаља који су процурили у јавност, а тичу се чланова Макроновог тима, његових тајних финансијера, контроверзних следбеника, а посебно његовог духовног оца и ментора Жака Аталија, француско јавно мњење се нашло у чуду, тако да шансе за изборни тријумф више нису толико извесне.
[restrict]

ФРАНЦУСКА ЈЕ САМО ПРОСТОР Десна рука Емануела Макрона је Пјер Берже, „удовац“ Ив Сен Лорана и наследник његовог модног царства. Поред тога што финансира све прогресивне битке, овај велики филантроп се већ годинама залаже за укидање хришћанских празника и предлаже да се, како се не би вређали муслимани, Божић преименује у „Празник зиме“, а Ускрс у „Празник пролећа“. Иначе, већински је власник (64 одсто) дневног листа Монд.

Шеф Макронове изборне кампање је Бернард Мурад, челник француске филијале пословне америчке банке Морган Стенли, али и медијског колоса Алтис/СФР, који данас контролише 60 дневних листова и магазина, укључујући и француске дневнике Либерасион, Фигаро, недељник Експрес, али и радио и телевизијске станице РМЦ и БФМ. На примедбу да у предизборној кампањи није обезбеђена фер утакмица, с обзиром на то да су медији очигледно под његовом диригентском палицом отворено навијали за Макрона и утркивали се у блаћењу Марин ле Пен, Мурад је одговорио да са уређивачком политиком нема ништа пошто је „замрзнуо своју директорску функцију како би се посветио вођењу изборне кампање Емануела Макрона“.

Испоставило се да Макронове политичке идеје нису претерано оригиналне. Поједини аналитичари тврде да су директно преузете из докумената Отвореног друштва Џорџа Сороша укључујући чак и назив самог покрета У покрету (En marche) који није ништа друго него директни превод имена Сорошеве организације Move on која промовише либералну политику америчких демократа.

Поред пропагирања прогресивних идеја мултикултурног друштва, екологије и глобализације и залагања за отварање граница и прихват нових миграната, Макрон обећава „више Европе“, што његови противници тумаче као још више овлашћења и моћи за Брисел науштрб француског прогреса и суверенитета. У спољној политици не крије своје симпатије за оружано рушење „Асадовог диктаторског и злочиначког режима“, а истовремено је и отворени непријатељ другог диктатора – Владимира Путина.

Макрон је са предизборног митинга у Лиону поручио: „Не постоји француска култура! Али зато постоји култура у Француској која је врло разноврсна.“ Конзервативни филозоф Ален Финкелкро је ову изјаву прокоментарисао: „Између француске културе и културе у Француској постоји дистанца која раздваја нацију од мултикултурног друштва. За оне који су се сврстали испод заставе прогреса Француска није историја и традиција, она није чак ни држава већ само један простор. Простор Француска је неутрално место где се културе случајно срећу, тако да нема никакве разлике између хришћанске цркве и џамије.“

Поготово му се замера промоција мондијалистичког идеала човека ком култура, традиција, језик и нација не представљају ништа, будући да је, за разлику од ових по њему „случајних производа историје“, та његова једина универзална вредност „хомо економикус“ – појединац који увек делује на економско рационалан начин како би остварио највећу корист у сваком економском контексту. Судећи по Макроновом лику и делу он је и идеални прототип овог постмодерног мутанта.

Његова изјава да „исламски тероризам представља само логичну последицу недостатака економских могућности француске муслиманске заједнице услед погрешног државног социјалног модела којем је годинама била изложена“ изазвала је бројне протесте на друштвеним мрежама и сигурно му одузела многе гласове.

Ни изјава да „не можемо да живимо у кућном притвору због некаквог националног идентитета“ није одушевљено прихваћена од већине Француза. Произлази да је национални идентитет нека врста затвора из ког треба побећи: „Макронов човек без корена је универзални човек који може да буде све или ништа. С обзиром на то да његов економски програм нуди драстичне резове и још веће сиромашење, једно је сигурно: са Макроном као председником постаћемо једно велико ништа“, поручила је Марин ле Пен са недавног париског митинга.

ПРЕТЊЕ ИЗ ИСЛАМСКОГ ТАБОРА Вест да је Макронова изборна кампања добрим делом (30 одсто) финансирана петро-доларима из богатих земаља Залива, за које је познато да су и главни финансијери радикалних исламиста и добављачи оружја за борце из редова ИСИС-а, објавила је агенција АФП, а пренела већина дневних листова. Међутим, овај податак је у рекордном року демантован и сврстан у категорију „лажних вести“ а да се нико од великих новинарских пера није позабавио „блиским сусретима“ Емануела Макрона са саудијским и катарским владарима. Вест да се у Паризу састао са саудијским принцом и потпредседником владе Мухамедом бин Најефом била је медијски незанимљива, али се саудијска новинска агенција побринула да овековечи овај сусрет па нико данас не може да тврди да се ради о лажима десничара из „фашосфере Марин ле Пен“. Испоставило се да је управо Макрон заслужан за потписивање уговора о продаји оружја Саудијцима вредног 10 милијарди евра, али и за алармантну чињеницу да је катарска владајућа породица Ел Тани у Француској покуповала скоро све симболе француског луксуза – велелепне племићке дворце, хотеле и ресторане и том приликом специјалним амандманом, познатијим као „Катарски амандман“, била потпуно ослобођена пореза.

Макрона све више брине и случај његовог блиског сарадника Мухамеда Сауа, познатог по изјави: „Никада нисам био и никада нећу бити Шарли“ и врло блиским контактима са контроверзном Заједницом против исламофобије у Француској.

Иако је рекао да се ради о „супер типу“ који је понекад помало радикалан, Макрон је ипак морао да га током изборне кампање удаљи од светлости рефлектора. Али то је изазвало бес председника Заједнице Марвана Мухамеда, који је Макрону упутио претеће писмо где га упозорава да ће остати без два милиона муслиманских гласова уколико сместа не рехабилитује господина Сауа и јавно изјави да ће се као француски председник залагати против „антимуслиманске хистерије“. А то значи да неће дозволити протеривање радикалних имама, затварање салафитских џамија и да ће толерисати дивљање екстремиста – попут имама из Бреста Рашида Абу Худејфа који упозорава децу да ће се претворити у мајмуне уколико слушају музику и његовог колеге Абу Анаса који тврди да је руковање мушкарца и жене чиста порнографија, као и да је свака жена која излази на улицу „непокривена“ само обична курва коју треба премлатити.

ФАШИЗАМ У РУЖИЧАСТОЈ СС УНИФОРМИ Печат је већ писао о Макроновом спиритус мовенсу, економисти Жаку Аталију. Атали није само економиста већ и филозоф, социолог, сива еминенција Јелисејске палате, а пре свега визионар са толико широким хоризонтима да је у стању да предвиди чак и будућност човечанства. Каква је та будућност која нас чека? Најбоље да сами закључите из његовог интервјуа римској Републици 14. августа 2014: „Људска репродукција биће задатак машина, а захваљујући клонирању и матичним ћелијама родитељи клијенти моћи ће да наручују органе које евентуално треба заменити. Сурогат мајка моћи ће да буде свако, па и особе из исте породице, укључујући чак и баке. Деца два лезбијска пара зачета од истог донатора сперме моћи ће међусобно да склапају бракове и биће потпуно нормално ако у породици не постоје деде већ само баке. У даљој будућности биће омогућено да се деца зачињу и рађају уз помоћ спољашњих материца и то не само сурогат мајки већ и животиња и робота, што ће заиста бити велика предност за људску репродукцију, јер други пол више неће бити потребан за рађање потомства. Уједно, биће то и велика победа за жене које ће се дефинитивно ослободити порођајних мука.“

С обзиром на то да се спомињу клијенти, сасвим је логично да ће постојати и одговарајуће „тржиште живота“ и да ће у будућности владати права расна хигијена. Односно да ће постојати категорија богатих и привилегованих корисника, који ће бити здрави и дуговечни, и категорија сиромашних и инфериорних донатора који ће служити искључиво као „рудник за органе“ које ће куповати богаташи. Баш као и у одличном британском филму Не дај ми никад да одем (2010), насталом по истоименом роману Казуа Ишигура, када шокирани гледаоци нису ни сањали да се не ради само о филмској фикцији већ о будућности која нас чека уколико се не стане на пут прогресивној елити која је већ почела са реализацијом циљева из своје постмодерне мелтинг пот агенде како би, као у каквом кључајућем лонцу, елиминисала све препреке типа породице, нације, културе, па чак и сексуалног идентитета.

Имајући у виду невиђену медијску кампању којом се француски бирачи плаше од фашизма који ће им донети Марин ле Пен, по мишљењу многих независних аналитичара управо ови антифашисти представљају фашисте најгоре врсте: „Ово је тријумф доктора Менгелеа, а ови политички коректни фашисти су исти као и Хитлерови нацисти, с једином разликом што се сада залажу за геј параде и носе ружичасте СС униформе.“ Аталијева размишљања, од којих се леди крв у жилама сваком нормалном човеку, добро су упозорење да нас очекује капитализам у ком ће се богата мањина све више богатити и уз то и претендовати да као „супер раса“ може да ради све што јој се прохте са осиромашеном већином изгубљене масе без својстава. А то би уједно била и дефиниција постмодерног фашизма који вреба иза левичарских парола о свету без граница и мултикултурној идили.    
[/restrict]         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *