Поноћ Европске уније

Нови аранжман после брегзита могао би да се потпише „већ за пет минута“, само када Унија не би била оптерећена фиксацијом како да Британију казни за „вероломство“ и како да покаже јавном мњењу широм Европе да су Британци начинили „фаталну грешку“ одлуком на референдуму да раскину са Унијом

Eвропска унија се лагано припрема да изврши самоубиство. Или су њени лидери, у најмању руку, одлучили да га изврше. Није реч о томе да је, на пример, бирократска оператива ЕУ постала претешко бреме за носивост садашње европске грађевине него је сама цивилизација коју смо до сада знали под појмом Европе у процесу самоубиства. И као резултат тога, у току животног века већине народа који данас настањују Континент, Европа неће више бити Европа, а њени народи изгубиће једино место у свету које се звало њихова кућа… Да, рећи ће се да Европи никада није мањкало предсказања о њеној смртност; да је и у свом „Јучерашњем свету“ Штефан Цвајг, још 1942. године, писао како Европа већ оглашава њену смртовницу.

[restrict]
ЧУДНА СМРТ Ово је кључна линија Дагласа Марија у његовој књизи „Чудна смрт Европе“, уз опаску да се знаци „европске поноћи“ још не исказују на површини наших дана, али су видљиви сваком проницљивијем оку.
Европа није више у стању – иде прича – да буде дом властите цивилизације, него градуелно постаје „кућа белог света“; европска подручја на којима, на пример, доминира пакистанска имиграција, постају „копија Пакистана“; пакистанска деца ту једу храну њихове домицилне земље; говоре њихов језик, практикују религију њихове некадашње отаџбине; улице на брдима и долинама Старог континента пуне су људи обучених у ношње из неких брда и долина Пакистана или арабијског, пустињског песка… Империја на све ово одговара прикривеним смешком – „Европа је, напросто, изгубила поверење у властито веровање, традицију и легалитет.“
Многобројни људи у Европи, који би потписали ову дијагнозу, потпуно су уверени да – како пише Мари – оваква „европска идеја“ не може да преживи на дужи рок; да промена има своје природне законе, императиве и инерцију. И да човек који из других хемисфера емигрира у Европу не постаје – ипсо факто – Европљанин, „ма колико неко од нас веровао да придошлице у Европу, самим тим што су променили географију, постају Европејци. Нити ми, на пример, можемо да постанемо Индуси или Кинези“. Отуда и упозорење: „Уместо да Европа буде дом европских народа, ми смо се, изгледа, одлучили да постанемо утопија.“

БРЕГЗИТ И ПРЕГОВОРИ Маријева књига појавила се недавно на британском тржишту уз местимичне оцене да је смртовница Европи, можда, прерано исписана и темпирана управо у моменту када председница британске владе Тереза Меј улази у тешке и комплексне преговоре о раскиду Британије са Европском унијом и о архитектури будућих односа на релацији Лондон–Брисел.
Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер долетео је прошле седмице у Лондон и иза затворених врата разговарао с Терезом Меј. Није се баш најбоље провео у разговору са дамом која је већ неколико пута јавно саопштила да „брегзит значи брегзит“, а британска штампа је истовремено „поздравила“ Јункера „добродошлицом“ да ЕУ није никада ни била британска шољица чаја – да ЕУ никада није била посвећена истинској демократији и промоцији слободне трговине (преговарачко полазиште Лондона у предстојећим разговорима са Бриселом), а да је „до смрти уплашена“ перспективом да јој се на властитом прагу – очи у очи – нађе неко (Британија) ко неопозиво верује у врлину слободне размене и несметаног протока роба, људи и идеја.
Информације које су до сада процуреле о лондонском састанку Терезе Меј са Жан-Клод Јункером говоре да је домаћица детаљно предочила госту британско поимање будућих односа са ЕУ. Тврди се, такође, да је Мејова рекла Јункеру како ЕУ нема друге него да прихвати британску архитектуру развода пре него што Лондон прихвати било какав будући, финансијски и други, аранжман за нове односе са остатком ЕУ.
Јункер је дошао у Лондон носећи захтев – готово императив – о висини рачуна који би Уједињено Краљевство морало да исплати Унији као одштету за излазак и за друге обавезе које законски обавезују Британију. Тереза Меј је пак одговорила да Британија неће да плаћа ни цент све док се тачно не испреговара и утврди шта Уједињено Краљевство добија у замену пре него што стави потпис на чек.
Према информацијама инсајдера, Јункер је, на овај тврди став саговорнице, извадио из ташне копију трговинског споразума – од две хиљаде страница – између Канаде и ЕУ, како би Мејовој показао колико је предстојеће преговарање Брисела са Лондоном гломазан и комплексан процес који може да потраје и неколико година; и да то што госпођа тражи пре него што, евентуално, потпише чек, јесу детаљи које треба оставити за „дан после“. Јункер је још приговорио Британки да Лондон, овим „зановетањем“, живи у неком „паралелном свету“, а госпођа Меј је на то рекла да, паралелан свет или не, Британија одлази из овакве Уније и да је ма какав договоран разлаз за обе стране бољи него никакав договор.

ЧАУШЕСКУ МОМЕНАТ Јункеру је, затим, пренесено – уколико је, можда, заборавио – да јединствено, слободно тржиште између Краљевине и ЕУ већ постоји и да би нови аранжман после брегзита могао да се потпише „већ за пет минута“, само када Унија не би била оптерећена фиксацијом како да Британију казни за „вероломство“ и како да прикаже јавном мњењу широм Европе да су Британци начинили „фаталну грешку“ одлуком на референдуму да раскину са Унијом.
„Јункер и његов политбиро који нико није изабрао на слободним, демократским изборима, покушавају свим силама да сачувају привид демократског кредибилитета у европском и светском јавном мишљењу, али ће (Јункер) на крају, ипак, бити суочен са његовим ’Чаушеску моментом’ – када је румунски диктатор наједном увидео (1989), на свој велики ужас, да народ изван Замка није маса његових обожаватеља“ („Дејли експрес“). Као прилог тези иде цела серија лондонских анализа из којих се чита и став победника недавних француских председничких избора Емануела Макрона, који је у предизборној кампањи неколико пута говорио о „дисфункционалној“ Европској унији и јазу између становништва Европе и „политбироа“ у Бриселу.
Британија је једина земља Уније која је питање даљег останка у ЕУ изнела на народни плебисцит, прошлог јуна. Британци су тада гласали за напуштање ЕУ „не зато што смо већи евроскептици од осталих него зато што смо једина чланица која је имала куражи да даље чланство у заједници изнесе на референдум“ („Мејл“). Уз ово иде порука из Брисела да је Лондон погрешно оценио шта га чека после одласка из Уније. Ту иде и Јункерова претња да би Брисел, после брегзита, могао да „отера“ Британију са Европског заједничког тржишта, уколико би Лондон одбио да плати рачун од више милијарди евра, колико би коштала бракоразводна парница…

СЛОБОДНА ТРГОВИНА БАРИЈЕРАМА Прошлог месеца организација „Цивитас“ објавила је да 8,6 милиона људи ради у компанијама које извозе добра и услуге у земље чланице ЕУ, док 5,8 милиона људи ради у компанијама-извозницима у Уједињено Краљевство. Статистика је упозорење са Темзе да би Жан-Клод Јункер и „братија“ у Бриселу требало да имају ово у виду када почне емпиријска страна преговора о односима „слободне Британије“ са Унијом.
Рас Кларк, политички коментатор у лондонском „Експресу“, написао је да Јункер „испаљује петарде“, па се нада да ће, када разговори озбиљно крену, заузети мање острашћен, разумнији и прагматичнији став. Ако то пак не учини, „опаметиће га“ немачка индустрија аутомобила –„Фолксваген“ или БМВ неће, на пример, седети скрштених руку и само гледати како се уводе тарифе на извоз њихових аутомобила: „Ако Јункер, заиста, мисли да блокира слободну трговину са Британијом, најмање што му се може догодити биће оно чега се највише плаши – добиће, управо на прагу Европске уније, британског фанатика слободне трговине и мораће да уђе у вишегодишње трговинске преговоре са сваком појединачном државом или сваком регионалном заједницом – од Белгије до Бугарске. Британија ће, после брегзита, ослобођена ланаца бриселских клаузула, добити отворен простор да преговара са остатком света, далеко лакше и брже него овако спутана регулативом и обавезама према остатку Уније.“
Уколико пак буду подигнуте баријере између Калеа и Довера на Ламаншу, „имаћемо још већи подстицај да користимо шансе које нам се отварају за слободну тржишну сарадњу са САД и растућим економијама Азије“.
ХРАНА ЗА ЈУНКЕРА Јункерови разговори у Лондону оцењују се у неким овдашњим анализама као „разговор глувих“, а „Дејли експрес“ сусрет са Терезом Меј описује насловом „Ужасна вечера“. Сам Јункер је дозволио себи изјаву како је са Терезом имао „изврсну вечеру“. При томе каже да не мисли на храну и послужење, што је додатна увреда за домаћина, па је одмах завредела опаску у штампи како је гост тиме само показао уобичајену „ароганцију лидера ЕУ“ („Мејл“). У другом коментару Јункерове „ароганције“, а поводом британске хране, речено је како „они“ (Брисел) виде себе као браниоце високе европске цивилизације чији Британија, ето, није део, нити је икада била, због своје „мизерне хране“.
Британци су дубоко осетљиви на приговоре и багателисање овакве врсте, па је Јункер испраћен из Лондона са „жаљењем“ што Тереза Меј није угостила „великог ЕУ поглавицу“ из „малог Луксембурга“ тако што би му сервирала „најбољу храну из Кине, Индије, Бразила, Аустралије и других земаља чија би јела могла да се нађу на британској трпези уколико би Европска унија покренула трговински рат са Британијом после брегзита“.
„Ако би оваква храна задовољила укус господина Јункера – уколико га Британија икада још позове у госте – могла би бар да га опомене (храна) да се на овај начин не може говорити или разговарати у земљи Гордог Албиона“, поручује Јункеру „Ивнинг стандард“.
Брегзит или не, Јункеру се ово светогрђе на Темзи неће опростити. Горди Албион дуго памти и тешко прашта… А Тереза Меј је неколико пута већ поновила да је Британија на јунском референдуму рекла своје – и Јункеру и његовом „политбироу“. Британија напушта друштво без обзира на то колику ће бракоразводну фактуру „бриселски замак“ испоставити Лондону.

[/restrict]