ПАКЛЕНИ ОБРАЗАЦ

Само најпажљивији читалац новина које излазе у Србији могао би доћи до тачног закључка да западне силе на челу са Америком последњих месеци жестоко врше притисак на српски народ и његове интересе на Балкану и брутално подржавају великоалбански фактор. Добро, не треба се можда чудити таквој „нечитљивости“ и непрепознавању јер већина уредника и сарадника тих гласила, као и бројни политичари који су им у милости, мисли да Србију треба још жешће притиснути и да је потпуно легитимно да се у политици западних држава и данас одржи континуитет процеса који је отпочео деведесетих година минулог века и свој зенит достигао у агресији на Србију на 50. годишњицу НАТО-а. О тој политици Америке, „чији се интереси уопште нису променили“, отворено последњих дана говоре и амбасадор Скот и заменик државног секретара САД Хојт Ји. Свестан антисрпских притисака, а све у корист Приштине, сажето их је у Бриселу, пред заједничку неформалну вечеру са нејаком Федериком Могерини, дефинисао наш премијер Александар Вучић: „Један је (притисак) тај директан утицај споља, други преко својих медија, дела цивилног сектора и дела политичких странака и других политичких актера. Трећи је, наравно, преко политичких организација чијем чланству тежимо, од Европске уније па надаље, који ће тражити такође убрзано решавање.“
Наравно да је међу оваквим актерима, па макар их и називали „западним пријатељима“ и унутар Србије их тетошили, хранили на државним јаслама, подстицали званичном културном политиком и медијима које директно или индиректно преко обиља огласа и томе слично финансира држава, немогуће наћи савезника у борби да се одупремо и сачувамо нашу независност и војну неутралност.

[restrict]
Савезника, очигледно, морамо потражити негде другде. Дабоме, савезника ради очувања наших интереса. А ако већ неко бескрајно понавља да остајемо на „европском путу“, он мора подразумевати очекивања да ће се траса тога пута променити и да ће бар један његов крак водити ка Москви и обнови Де Голове визије Европе од Лисабона до Владивостока. Нема, за сада, никаквог видљивог доказа да то неко у ЕУ уопште смера. Предуго ишчекивање таквог преусмерења може бити фатално по наше националне и државне интересе.
Разумљиво је што је тешко докучиво како се и којом вештином снаћи на оваквој међународној сцени и у геополитичкој ситуацији. Али како објаснити то што је више него недокучиво како се данас критички оријентисати на унутрашњем националном плану. Где пронаћи упориште, нарочито ако су у питању млади људи, за могући ангажман. Никакве идеологије у Србији нема. Ни леве ни десне. Да страначке прваке неко узима озбиљно, стално би се налазио у чуду великоме. Нема ниједне политичке странке која има било какав распознатљив идеолошки став. Кадровски потенцијали странака су више него оскудни, па тако, рецимо, српска политичка јавност уопште и не очекује да на место будућег председника владе Србије може бити постављен неко из владајуће странке што би иначе у вишестраначкој демократији било нормално и више него предвидљиво. Упорно се кроз српску политику и на одговорним местима провлаче неки вајни експерти и нестраначке личности. Нису у странци и не виде разлог да се политички ангажују, али зато радо прихватају да се дохвате неког положаја тобоже због виших интереса. Нити они који их постављају нити они који су постављени немају ама баш никакав идеолошки или идејни став. По правилу их власт, па и ова актуелна, регрутује баш из невладиних организација и цивилног сектора, који се финансира из страних извора, и који је сам Вучић описао у горенаведеном цитату. Политичке странке све више престају да буду оквир за политичко деловање, али се упорно јављају покрети и „лидери“ са некаквим грађанистичким педигреом. Уз такве ефемерне лидерчиће шлепују се и некада респектабилне политичке странке не би ли преживеле.
Националне културне институције таворе и даље. Нико се суштински, примера ради, не обазире на Српску књижевну задругу, Матицу српску, чак ни на САНУ. Стваралачка национална интелигенција је у запећку. Актуелна власт и њен јавни телевизијски сервис и културни додаци листова у државној својини издашно фаворизује све оно што функционише по мондијалистичкој и антисрпској матрици. Таблоиди и телевизије са националном фреквенцијом су потпуно окупиране од стране ликова којих су се некада нормалне породице у Србији стиделе, одрицале их се „преко новина“ и криле их као тешку бруку. На делу је потпуно поравнавање свега, све покушава да се претвори у исто. И банални лоповлук и поштена борба за неки резултат проглашавају се истоветним.
То постаје разорни принцип који просто потпуно демобилише већину оних који би да се ангажују. Највећи лопови све проглашавају лоповима, јер ако су сви у Србији лопови, то праве лопове чини безбедним и то једино њима одговара. Нема готово ниједног прегнућа које не покушава да се сроза и сурва у блато. Национална историја, и она давна и она скорашња, претвара се у вулгарну крваву чорбу зачињену најнижим страстима и гадостима у којој је готово немогуће пронаћи неко упориште за одмеравање са прецима или стваралачко критичко баштињење. Нема ниједне борбе за слободу у прошлости, а посебно антифашистичке, која није оцрњена и приказана као чиста лудост.
Не може се рећи да нема значајних индивидуалних подвига и стваралачких дела – има их и те како, и то је опште место, али доминантан образац је оно што смо онако уздржано и бираним речима претходно описали.

[/restrict]

2 коментара

  1. Vučić je u Briselu sažeto definisao antiisrpske pritiske (u korist Kosova): Jedan je (pritisak) spoljni faktor, drugi preko svojih medija i drugih političkih aktera, a treći preko EU? Ima i četvrti faktor, najvažniji, kojeg je Vučić preskočio, a to je “kapitulantska politika” prihvatanja svršenog čina Briselskim sporazumom (izda.a i predaja teritorije KiM) koju sprovodi aktuelna Srpska vlast na čelu sa Vučićem-Dačićem.

    Politički pritisak na Srbiju se sprovodi u etamama, za svaki atribut u instaliranje države Kosovo, i ne bi bio tako snažan i delotvoran da Srbija nije pripremala teren za to:
    – Jednostrano izručila Srpski vojni i policijski vrh u Hag;
    – Nije bila kategorična da se sprovede povratak 250.000 proteranih Srba na KiM; Nije tražila uslovljavanje da i Albanci izruče zločince OVK;
    – Prihvatila REALNOST na Kosovu 2.000 god. (politiku svršenog čina, višedecenijsko delovanje albanskog separatističkog fašizma i etničko čišćenje Srba u mirnodopsko doba);
    – Od 2.000 do 2.008 g kada se nezvanično na medjunarodnoj sceni polemisalo o odredjuvanju statusa Kosova (na pr. Kiparski model) – Srbija je ćutala i nije imala nikakav predlog-zahtev (kada je bilo očegledno da se priprema otimanje teritorije);
    – Prihvatila (veleizd.jnički) Briselski sporazum-BS Srbije i Kosova o primopredaji teritorije, ali ga pogrešno tumači srpskom narodu (diktaturom i cenzurom) da se prikrije izdaja i predaja teritorije, blokira se rasprava-debata BS u narodnoj skupštini;
    – Srbija po Briselskom sporazumu postavlja granicu za odvajanje Kosova, ukida sve svoje državne institucije na KiM, i političkim pritiscima gura-integriše kosovske Srbe u albanska institucije, na albanske izbore; …itd

    Sve su ovo elementi izdaje i predaje teritorije korak po korak od strane srpskih vlasti, nego što je uticaj zbog stranog pritiska! Nastavak…

    4
    3
  2. Душан Буковић

    Jасно je да су западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти прогласили Балканско полуострво делом интересне сфере НАТО пакта. Разбили су србски народ изнутра и споља. Разбили су и Југославију изнутра и споља у коју су деведесетих година ХХ столећа стигле и окупационе трупе НАТО пакта, да заувек збришу Србе као потенцијалне свезнике Русије, да заштите своје дугорочне корпоративне планове и намере, експлоатацију гаса и нафте из Каспијског залива. Србима је директно и индиректно објављен рат до тоталног истребљења.
    Да поменемо, већи део касписког нафтовода би финансирала америчка влада и њене корпоративне компаније “OVERSЕAS PRIVATE INVESTMENT CORPORATION” and “SOUTH BALKAN DEVELOPMENT INITIATIVE” , као што је пројектовано 1996. године ( Види: Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006, стр. 82; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, December 28, 2004; Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Пјер-Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).

    Овог лета навршиће се 139. година од историског Берлинског конгреса, којег су одржале велике силе србофобичних европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. Овај Конгрес је успоставио „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа.

    Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Бекoнсфилд, Ото Бизмарк и Џула
    Андраши, као представници србофобичних западно-европских тријалиста –
    империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку.

    У овом контексту цитирали бисмо србофобичног маџарског масона-магисту, окултисту, идолатристу, езотеристу кнеза Андрашија (Count Gyula Andrassy). Он је излазећи пред јавност после Берлинског конгреса у Пештанском сабору 1878. године дословно рекао: „Окупацијом је Босне и Херцеговине ударен клин у експанизвност панславизма; стануто је змији ногом за врат, која би иначе могла бити опасна за Аустро-Угарску монархију…“ (Види: Редакциони Одбор, Споменица Босанско-Херцеговачког устанка 1875-1925, Београд, 1925, стр. 41; Jasper Ridley, The freemasons – A history of the world’s most powerful secret society, New York, 2011, стр. 215/216).

    Други значајан датум србофобичних западно-европских империјалиста-тријалиста и антихриста био је Лондонски уговор о миру 30/5 1913, који је потписан у Лондону између малих балканских држава и Турске империје. Други члан поменутог уговора гласи:

    „Султан уступа њиховим величанствима Савезничким Суверенима све територије своје Империје на европском континенту, изузев Албаније“.

    У члану Трећем стоји:

    „Султан и њихова величанства Савезнички Суверени објављују да они препуштају Њ . В. Императору Немачке, Њ. В. Цару Аустрије и Краљу Маџарске, претседнику Републике Француске, Њ. В. Краљу Велике Британије и Ирске и Императору Индије, и Њ.В. Цару свих Руса проблем повлачењу граница Албаније и свих питања у вези Албаније“.

    Иначе, с друге стране о Лондонском уговору о миру 1913. године, проф. Станоје
    Станојевић, каже:

    „ЛОНДОНСКИ УГОВОР О МИРУ 30/5 1913, између Србије, Бугарске, Грчке, Црне Горе с једне и Турске с друге стране. – Турска је по Л. У. уступила савезницима све своје територије на европском копну западно од линије Кнос-Мидија, са изузетком Албаније (2). Турска и савезници оставили су великим силама бригу, да уреде делимитацију граница Албаније и сва остала питања, која се тичу Албаније (3). Турска је уступила савезницима острво Крит (4). Турска и савезници поверили су Великим Силама, да одлуче о судбини свих турских острва Јегејског Мора, сем Крита и полуострва Атоса (5). Турска и савезници споразумели су се, да оставе уређење финансијских питања, која потичу из завршеног ратног стања и горе споменутих територијалних уступака, међународној комисији сазваној у Париз, у коју су делегирали своје представнике (6). Питања ратних заробљеника, јурисдикције, народности и трговине остављена су да се уреде специјалним конвенцијама (7) В-љ П“. (Види: Проф. Ст. Станојевић. Народна енциклопедија СХС, Књ. друга, И-М, Загреб, 1928, стр. 594).

    Чињеница је, да је и Тајним Лондонским уговором од 26. априла 1915. године Италија обезбедила свој империјалистички интерес на Балкану и „пуни суверенитет над Валоном“.
    Члан 7 гласи:

    „Италија је дужна да представља државу Албанију у погледу њених односа са страним силама“.
    У том контексту треба сагледати клицу међусобних сукоба на Балкану, коју су посејали западно-европски империјалисти-тријалисти, антихристи, езотеристи, идолатристи, ритуалисти, окултисти-магисти преко својих филијала, структура и ћелија међу Србима и осталим балканским народима.

    Такође, имајући у виду да јe њихов србофобични пројекат био и остао да важи и данас, да Србе треба обезглавити, окупирати, сломити, разбити, раслојити, таманити и генетички ослабити и не дозволити им ослобођење и уједињење.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *